NOVAC TRAŽEN DA NE BI BIO NAĐEN

NOVAC TRAŽEN DA NE BI BIO NAĐEN


 Epilog angažovanja strane agencije i „komisijskog koncepta” traganja za milionima maraka iznetim u inostranstvo bio je da po tom osnovu u Srbiju nikada nije vraćen nijedan cent

Uprkos opštem uverenju da je Slobodan Milošević novac za specijalne namene obezbeđivao samo preko Mihalja Kertesa i Savezne uprave carine, sličan vid „finansiranja”, odnosno iznošenja novca iz zemlje organizovan je i preko Ministarstva inostranih poslova. Kada se događalo da se ta dva kanala sudare na terenu, Milošević je dosta vešto sanirao incidente, što je ostavljalo utisak da je kontrolisao sve kanale kojima je novac iz zemlje iznošen. Uostalom, nije to bila jedina stvar koja je gurana pod tepih radi održavanja harmoničnih odnosa u strukturama tadašnje vlasti.
Jedan takav incident dogodio se tokom 1996, kada je Momir Knežević, carinik na putničkoj kontroli na Aerodromu „Beograd”, primetio da je u avion koji je trebalo da poleti za Larnaku uneta vreća koja mu se učinila sumnjivom. Odmah je pozvao svog kolegu Gorana Pajića i savetnika direktora Carine Slobodana Grahovca pa su sva trojica ušla u avion. Džak se nalazio pored sedišta gde je bila delegacija direktora Beogradske banke. S njima je bio i kurir SMIP-a s diplomatskim pasošem, kome je društvo pravila koleginica iz Stanice pogranične policije na aerodromu. Džak je imao pečat diplomatske pošiljke koju je pratilo i diplomatsko pismo, što je sve zajedno imalo status diplomatske pošte. Jedan od direktora rekao je da pošiljka sadrži novac, ali su carinici bili uporni i nisu dozvolili da avion poleti dok kurir SMIP-a s diplomatskom pošiljkom ne napusti avion. Carinici su, naime, samo postupali po izričitoj naredbi direktora Carine Mihalja Kertesa da niko iz zemlje ne može da iznosi novac bez njegovog znanja, odnosno bez njegovog odobrenja. Kurir je izašao iz aviona i odmah tražio da se čuje sa svojim pretpostavljenim Zoranom Janaćkovićem, funkcionerom zaduženim za bezbednost u SMIP-u, dok su ostali članovi delegacije ostali u avionu i poleteli sa zakašnjenjem od 20 minuta.

„KOMPROMIS” VAN KONTROLE

Kertes je policiji 2000. godine objasnio suštinu incidenta:

„Negde 1996. godine carinici su s leta za Larnaku skinuli kurira SMIP-a s diplomatskom pošiljkom i doveli ga u moj kabinet. Bio je to džak pun para koji je bio lažno deklarisan kao diplomatska pošta. Još dok je kurir bio u mom kabinetu, telefonom me je pozvao Janaćković, tada funkcioner u SMIP-u, i rekao da je s tim iznošenjem para upoznat najviši državni vrh. Ja sam mu rekao neka mene zove taj najviši vrh i interveniše, i spustio sam slušalicu. Nakon toga sam o svemu obavestio tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Zorana Sokolovića, ujedno ga zamolivši, s obzirom na to da je bio petak, da mi pošalje obezbeđenje za zgradu preko vikenda da bi taj novac bio siguran. U ponedeljak sam o svemu obavestio predsednika Miloševića, koji mi je rekao da o tome ne zna ništa i da ja preduzmem mere u skladu sa zakonom. Komisijski smo otvorili džak i konstatovali da u njemu ima oko sedam miliona nemačkih maraka. Kurir je u mojoj kancelariji prethodno izjavio da je na taj način novac nosio na Kipar 16-17 puta i da nije imao nikakve probleme. Ovaj novac je, čini mi se, kasnije predat Resoru državne bezbednosti radi uvoza opreme i nije vraćen SMIP-u. Inače, Janaćković me je zvao više puta, slao mi je i preteća pisma da mu vratim taj novac. Ja sam predsedniku Miloševiću jednom prilikom pokazao dva preteća pisma. On je to pogledao i ništa nije rekao. Tada sam shvatio da tu više ništa ne treba dalje da preduzimam. Posle toga niko me više nikada nije pitao za taj novac.”
Nikada nije utvrđeno poreklo pomenutog novca, niti se policija ozbiljnije bavila istraživanjem njegovog porekla, s obzirom na to da su kompletan posao preuzele komisije koje su radile van okrilja policije. Izvesno je da SMIP nije imao značajna sopstvena sredstava, bar ne u toj količini, tako da je gotovo izvesno da je ovaj diplomatski kanal samo služio da se novac nesmetano iznosi iz zemlje.

Važno pitanje je koliko je Kertes bio u mogućnosti da kontroliše tako glomaznu i kriminalizovanu strukturu u tadašnjoj Carini. To se posebno odnosi na uticaje koje su na nju imale tadašnje političke partije na vlasti, kao i poprečne uticaje bezbednosnih struktura koje su sumnjive poslove predstavljale kao državne. Kada je, na primer, roba za potrebe MUP-a ili DB-a ulazila u zemlju, ona nije podvrgavana carinskom pregledu, već je direktno, bez kontrole, dopremana na odredište.

Kertes je, kao i predsednik Milošević, bio prinuđen da pravi kompromise na nižim nivoima jer se veći deo prometa sa inostranstvom odvijao u uslovima jake međunarodne izolacije zemlje, a vitalni državni organi, kakva je bila i Carina, radili su u vanrednim prilikama. Državni organi su rešenje problema našli u kontrolisanom obliku šverca i korupcije, ali se ova vrsta kriminala veoma brzo otela kontroli i postala način života u Srbiji. Većini stanovništva je to postao način preživljavanja, a malom broju ljudi bliskih vlasti metod za enormno bogaćenje. Takav „kompromis” nisu podržali svi političari iz vladajućih struktura, ali oni koji ga jesu podržali ubrzo su postali ključni činioci vlasti.

KONTROLA POVLAŠĆENIH

Policija je 14. decembra 2000. uhapsila Mihalja Kertesa i protiv njega podnela krivičnu prijavu zbog sumnje da je zloupotrebio službeni položaj i oštetio budžet. Nešto kasnije, 30. marta 2001, policija je podnela i krivičnu prijavu protiv tada već bivšeg predsednika Miloševića, opet protiv Kertesa i još jednog broja državnih funkcionera zbog sumnje da su se udružili radi vršenja krivičnih dela sankcionisanih tadašnjim saveznim zakonom i oštetili državni budžet za blizu dve milijarde dinara i skoro 200 miliona maraka, od čega je jedan deo nezakonito iznet iz zemlje. Dvojica osumnjičenih su u međuvremenu umrla, posle toga je i Milošević preminuo u Hagu, a kompletan postupak po ovom predmetu je iz neobjašnjivih razloga ostao u mestu. Koliko je opravdana sumnja da je direktor Savezne uprave carina Kertes doprineo da se neki ljudi u Srbiji obogate na račun države i naroda, trebalo je da dokaže sud. Kao i odgovornost za osnovane sumnje da je u tome neposredno učestvovao Slobodan Milošević.

Ambijent i okolnosti koji su pratili rad na razjašnjavanju zloupotreba u Carini i samo hapšenje direktora te ustanove nisu bili veliki saveznici policiji, s obzirom na vreme kada se to dešavalo. Sve se to odigravalo krajem 2000. godine, u vreme prelazne vlade i na neki način tromesečnog vakuuma vlasti. Miodrag Vuković, tada pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije, koji je vodio finansijske istrage, objašnjava okolnosti:

„U tri poslednja meseca 2000. godine započeli smo veoma temeljne provere u više od deset najvažnijih predmeta u zemlji u institucijama u koje nam prethodnih godina nisu dopuštali ni da privirimo. Već 14. decembra smo priveli oko dvadesetak radnika Carine i drugih lica van SUC-a na razgovor. Uveče tog dana doneto je i rešenje o hapšenju Kertesa. Međutim, ubrzo se moglo naslutiti da će konačni ishod istrage zaobići mnoge koji je trebalo da se nađu u zatvoru. Tokom marta 2001. pozvao me je ministar policije Dušan Mihajlović i upitao kako idu provere vezano za Carinu. Rekao sam da idu dobro i kratko mu izložio šta smo planirali. Tim veoma obimnim planom obuhvatili smo i analizu mehanizama iznošenja para iz zemlje. Planirane provere su obuhvatale i poslovanje nekoliko privatnih preduzeća iz Srbije koja su najviše poslovala sa inostranstvom. ‘Treba li vam pomoć’, pitao je ministar. Rekao sam da nam pomoć nije potrebna i da sve što smo planirali možemo da završimo sami. ‘Dobro’, rekao je ministar, ‘ja sam razgovarao sa Zoranom Mijatovićem iz DB-a, oni bi mogli da vam pomognu’. Ponovio sam da nam pomoć nije potrebna, ali nemam ništa protiv da nam ljudi iz DB-a pomognu da nađemo Kertesove priznanice o davanju novca. Na kraju smo s Kertesom razgovarali u prostorijama ‘Spektre’ Vladimira – Bebe Popovića, na čemu je insistirao Mihajlović. Bili smo prisutni Mijatović ispred DB-a i ja ispred policije. Suština razgovora s Kertesom svodila se na to koliko je bio spreman da objasni raspolaganje novcem koje je činio po nalogu Miloševića. Obećavao je kooperativnost, na sve je bio spreman i skoro se postavio kao partner. Nijednog momenta u njemu niste mogli prepoznati čoveka koji je osumnjičen za najveću finansijsku aferu u novijoj srpskoj istoriji. Razišli smo se, a nismo raspravili ključnu stvar – gde se nalaze priznanice o davanju novca. Nakon tog razgovora Kertes je više kontaktirao sa DB-om, a mi u kriminalističkoj policiji nismo nikada dobili priznanice. Neke od priznanica su se prvo pojavile u ‘Dnevnom telegrafu’, a mi smo posle toga preko DB-a dobili fotokopije.”

Opširniju priču možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji na kioscima

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar