O iskrenosti i narodu

U seriji "Narkos" (Mexican) postoji scena u kojoj se sreću dva najveća trgovca narkoticima u istoriji - Pablo Eskobar i Migel Anhel Galjardo. Kubanac i Meksikanac, koji su stvorili narko-carstva, nalaze se na Eskobarovom imanju u Medeljinu, i to kraj jezera u kojem plivaju nilski konji, tek da sve to zajedno izgleda kao scena iz Markesovog romana, koliko strašno, toliko i magično.

I onda se to dešava. Eskobar, za kojeg Galjardo zna da ume da bude "previše temperamentan", pogleda Meksikanca i kaže: "I sa prijateljima i sa neprijateljima, ja imam jedan te isti način. Iskren sam. Da li i ti to umeš, ili da nahranim ove nilske konje tobom?"

Naravno da je sve to fikcija, deo odličnog scenarija serije koja drma "Netfliksom", ali istovremeno reč je o zakonitosti koja je osnova svakog velikog posla, bilo da je reč o kriminalu, legalnom biznisu ili politici. Bez iskrenosti, elementarne, ne ide.

I možda je to čudno pošto su i kriminal i biznis i politika mesta na kojima laži ima verovatno više nego igde drugde, ali sve ove tri glavne grane onoga što zovemo globalizacijom, razvojem, ipak moraju da počivaju na iskrenosti, u onome što je suština.

Možeš da prevariš, u kriminalu i ubiješ svog poslovnog partnera, političkog konkurenta, rivala, ali nikako ne možeš da lažeš o tome šta stvarno hoćeš. Galjardo, čovek koji je stvorio meksičke kartele, savršen je primer za to. Na početku serije on kaže kako hoće da stvori imperiju, da bude najveći.

I dok običan gledalac posle toga gleda kako ovaj kriminalac, često i zver, upravo to i postaje - broj jedan u svetskom narko-biznisu - ne može da se otme utisku da bi Migel Anhel bio baš to, broj jedan, bilo čime da se bavio, pa i politikom i legalnim biznisom.

Zato što je i za ta dva posla potrebna upravo ta vrsta energije, posvećenosti, nemilosrdnosti i iskrenosti, kojom je Galjardo izgradio svoje narko-carstvo.

I ako je nekom i dalje čudno to što toliko upotrebljavamo tu reč - iskrenost - i to dok pričamo o kriminalu, biznisu i politici, neka samo razmisli. Da li je bilo kakav uspeh, u bilo čemu, moguć ako ne obezbediš dve važne stvari. Da veruješ u ono što radiš, i da drugi veruju u to što radiš. A za to je potrebno, preko, da budeš iskren. Prema sebi i prema drugima.

To ne isključuje mogućnost da lažeš, naveliko, o raznim stvarima. Uostalom, i političari, biznismeni i kriminalci to rade, ali razliku između uspešnih, velikih, u svakom od tih poslova, i onih malih, prolaznih, upravo čini to, koliko su bili u stanju da budu iskreni u onome što je suština.

I to se najbolje vidi na domaćoj političkoj sceni. Aleksandar Vučić je na njoj džin, okružen političkim patuljcima, baš zato što je uspeo u onom osnovnom.

Da veruje u to što radi, i da druge ubedi da mu veruju u to što radi. Njegova iskrenost, u tome da želi da učini velike stvari, uđe u istoriju, bude zapamćen kao čovek koji je rešio najveće srpske probleme, neupitna je, i svako ko u nju ne veruje, na pogrešnom je putu.

Onima koji bi da budu opozicija, to, sa iskrenošću, ne ide već toliko dugo da to postaje žalosno. Za njih se čak i ne zna da li bi uopšte da budu vlast - javno se zalažu za vladu stručnjaka, u kojoj ne bi učestvovali (?!) - a još manje šta bi, da su vlast, uopšte radili, pošto im je jedini program ideja o lustraciji.

To da nekome prodaš, da rušiš vlast da ne bi sam bio vlast, nego tek da bi ispravio neke tamo nepravde, nemoguće je koliko i sumanuto. Ljudi danas (uvek) hoće da kupe od političara isto ono što konzumenti narkotika kupuju od Galjardovih sledbenika. Osećaj da im je dobro. I osećaj da će im biti još bolje.

I ne vredi ti da ih lažeš. Ne vredi da im, umesto sebe i svog plana, podmećeš druge. Ne vredi da tvrdiš da ne organizuješ proteste, ne vredi da ideš okolo i pričaš da tebe interesuju ljubav, pravda i razumevanje, a ne to da budeš predsednik ili premijer.

A najmanje ti vredi da izbegavaš da odgovaraš na ona najvažnija pitanja i da, umesto njih, uporno pokušavaš da nametneš druge teme. Na taj način ne radiš ništa drugo nego praviš inflaciju, i temama koje svakako postoje ukidaš svaku vrednost.

Ko danas Borka Stefanovića doživljava kao ozbiljnu žrtvu? Ko, time što kupuje "Danas", pokazuje da je za slobodu medija. Ko doživljava Olju Bećković kao reper ozbiljnog novinarstva. Ko misli da je Đilas za slobodu i pravdu. Ko još hoće da smeni Bujoševića. Ko demonstrira ispred "Pinka".

Ko, uopšte, više pominje sve one slučajeve, od Grocke do Brusa, koje je pojela inflacija opozicionih tema. Ko će sutra da priča o Maji Pavlović posle pokazne vežbe Brnabićke i Zekićke, i to pred kamerama N1, koja posle nije znala kako da objasni šta se u Vladi, u direktnom prenosu desilo (tek dan kasnije krenuli su da prave priloge, dosta bezuspešno).

I nema tu šta ko da se žali na vlast pošto nijedna vlast, naravno, neće, nikada, podržati svoje smenjivanje. Problem je u nečem drugom. U tome što je opozicija, produkujući gomilu tema, uspela samo da se ne bavi onim temama koje jesu najvažnije, za svakog od nas.

I time pokazala da je neiskrena. Zbog toga su propali protesti. Zato što je Galjardo na nekoj drugoj strani. Na onoj na kojoj se zna da ne možeš da vladaš bez velikog sna, iskrenosti i vere. To je jedini način da, kada se sve završi, i oni koji te mrze, koji misle da si zlikovac, koji su ti radili o glavi, o tebi ipak naprave seriju u kojoj si, sve na stranu, čist genije.