Poslednja žaba

Poslednja žaba


Priča o švajcarcima je najbolji pokazatelj onoga što nam se dešava.

S jedne strane, Vučić je lepo osetio šta treba da uradi i usred protesta odlučio da pomogne onima koji štrajkuju zbog kredita u švajcarskim francima, te je na taj način skupio sebi još birača, čak i među onima koji ga ne vole.
S druge strane, niko iz opozicije nije osetio potrebu da izađe i kaže nešto protiv same te odluke. Izbrbljali su nešto o Vučiću ponovo i izašli iz cele priče.

A ona jeste, po mnogo čemu, upravo za njih važna.
Na njoj mogu da se predstave, i to s jasnom politikom. Mogu da svima pokažu šta stvarno hoće od ove zemlje i kakva su alternativa. Mogu da kandiduju svoje rešenje.

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Ništa od toga. Kao i u svemu ostalom, ostali su nemi i povodom švajcaraca.
Bez obzira na činjenicu da to jeste tema u kojoj možeš da se, ako smeš i ako ne shvataš politiku kao puko sakupljanje glasove i ulagivanje glasačkoj volji, argumentovano suprotstaviš Vučiću.
I da pokažeš da imaš stav, ideju, ozbiljnu projekciju Srbije u ovom veku.
A ta projekcija, i to nam danas toliko fali, mora da bude zasnovana na postulatima sistema za koji smo se, posle pola veka socijalizma, deklarativno opredelili.

Mi smo zvanično kapitalističko društvo koje nezvanično nikako da se odrekne gomile socijalističkih recidiva i onog soc-gena koji od nas čini ljude koji ne žele ni za šta da budu odgovorni, a žele da dobiju nešto nizašta.
To neko mora konačno i da kaže. Vučić, pre svih, ili ona politička opcija koja želi da bude doživljena ozbiljno, kao struja koja zaista želi, ne samu vlast, nego kvalitativnu promenu.

Neko svima u ovoj zemlji mora da saopšti dve najveće kapitalističke istine, dva postulata na kojima zapadni svet počiva. Prva je jedno “ne” i glasi: ne, niko, pa ni država, ne mora i ne treba ništa da ti da, osim jednakih šansi, dobre infrastrukture, uključujući tu i obrazovnu, i osnovne zaštite tvog zdravlja i tvojih prava.
Drugi je jedno “da” i glasi: da, svako će imati baš onoliko koliko se sam potrudio, koliko je radio, uložio i samim tim zaslužio.

Država je u svemu tome samo instrument koji omogućava iste šanse i ista prava, iste uslove, a ne neko ko rešava svaki i svačiji problem.
Prema tome, i u slučaju švajcaraca nema šta da se meša.
Nikoga nije terala da uzima taj kredit, i danas nema nikakvog razloga da bilo kome pomaže u servisiranju njegovih obaveza.
Taj stav bi mogao da bude i osnov ozbiljnog političkog programa koji bi onda rešavao i mnoge druge stvari suštinski, a ne po dnevnopolitičkom modelu “sviđa mi se – ne sviđa mi se”.

Na primer, zašto niko iz opozicije ne postavi još jedno pitanje koje se, u svom odgovoru, bavi demontiranjem tog socijalističkog gena i formiranjem ozbiljnih sistemskih struktura? Zašto su kod nas direktori bolnica doktori, upravnici pozorišta glumci, a čelnici javnog servisa novinari kada to nije posao za njih, nego za menadžere?
To su ustanove koje, u primeru bolnica i javnih servisa, moraju da imaju efikasnu upravu koja može to da bude – efikasna – samo kada na sve oko sebe ne gleda kao na ljude, nego kao na brojeve. I koliko god se to nekome ne sviđa, kapitalizam i jeste uspešan zato što je u tim slučajevima i nemilosrdan i oslobođen svake lažne socijalne funkcije. Uostalom, i najvažnija socijalna uloga bolnice jeste da leči što brže što veći broj ljudi, a javnog servisa da informiše za što manje para, takođe što veći broj ljudi. I to je posao za menadžera. Isključivo.

Foto:  Tanjug/Sava Radovanović

Foto: Tanjug/Sava Radovanović

Baš kao što menadžer mora da bude upravnik pozorišta jer mu je posao da obezbedi da se što više karata proda, da plus bude veći od minusa, a ne da brine o glumcima. Za to su u kapitalizmu zaduženi sindikati i sami glumci svojim radom. Ako ne glume u predstavama, rade kao konobari i nisu briga ni upravnika pozorišta ni društva.
I sve to zajedno neko mora u ovoj zemlji da kaže. Da živimo u kapitalizmu, da smo odgovorni sami za sebe, da zavisimo od količine rada koju uložimo i utrošimo, i da posao države nije da brine o nama u meri većoj od osnovne.
Vučić je prve dve te istine na razne načine već rekao. Ovu treću još ne sme, ali ako hoće da nastavi, morao bi da prevlada strah.

Opozicija, i baš zato nije nikakva alternativa njemu, ništa od svega toga nikada nije rekla niti ima nameru.
Umesto toga, opozicija traži da uloga države bude još veća, da se ona u sve meša, od programa i sadržaja u medijima do upravljanja firmama, i kandiduje se da baš ona u takvoj državi bude na čelu.
Kada bi u tome uspela, to za ovo društvo ne bi bio korak napred, nego tri velika koraka unazad.
Nama danas treba odgovornost, baš kao i niz nezgodnih pravila koja određuju i ono što oni kobajagi traže – slobodu.
Zato što ona nije ništa drugo nego skup standarda koji ti govore šta možeš i dokle možeš.
Na primer, možeš da budeš glumac i možeš da uzmeš kredit koji god hoćeš.
Ali ne smeš da zbog toga što si glumac ili što si uzeo kredit išta od mene tražiš, naročito da ti pomognem.
Ko to saopšti pre Vučića, imaće neku šansu.

Pročitajte još: