POVERLJIVE DEPEŠE POTEŽICE Država štitila pse rata u Libiji (VIDEO)

POVERLJIVE DEPEŠE POTEŽICE Država štitila pse rata u Libiji (VIDEO)


Jedna od najvećih misterija srpskih “poslova” u Libiji u jeku građanskog rata 2011. godine svakako je pitanje srpskih plaćenika koji su se za dobranu naknadu borili protiv pobunjenika. Godinama u srpskoj javnosti kolaju priče o nekakvim “građevinskim radnicima” koji su bili ništa drugo do “psi rata” – plaćenici.

Sve se svodilo na priče neimenovanih izvora… “Ekspres” je, međutim, ekskluzivno imao uvid u depeše pokojnog srpskog ambasadora u Libiji Olivera Potežice, koji je, pored ostalog, učestvovao u izvlačenju “građevinskih radnika” koji su 2011. dospeli iza rešetaka novolibijskih vlasti zbog sumnje da su Gadafijevi plaćenici.
Upućeni izvori “Ekspresa” tvrde da je Srbija i te kako znala za njihove aktivnosti u Libiji za vreme rata, pa čak i da je na neki način učestvovala u tim aranžmanima, u kojima su kao po pravilu posrednici bile nekakve građevinske firme i razne strane agencije. Za to, međutim, ne pružaju nikakav dokaz. Ali da je Beograd bio, u najmanju ruku, upućen u stanje na terenu potvrđuju poverljive depeše koje je Oliver Potežica slao iz ratom zahvaćenog i razorenog Tripolija.

libija01

Za Libiju instruktori i specijalci

Krenimo, ipak, hronološki. Svega dva meseca uoči izbijanja rata u Libiji (15. februar 2011.) ondašnje vlasti, tačnije Gadafijev sin Sadi el Gadafi, od Srbije (preko ambasade u Tripoliju) traži intenziviranje, već prilično dobre i razgranate vojne saradnje između dve zemlje. Gadafijev sin na sastanku sa Potežicom ističe da je Libija opredeljena da sa srpskim Ministarstvom odbrane hitno napravi novi program saradnje u “razvoju njihovih vojnobezbednosnih snaga, specijalnih jedinica i komandosa”.

Sasvim slučajno, posebno su ga interesovali naši “instruktori na terenu u toku rata”…
“Sadi el Gadafi nas je obavestio da su doneli odluku da zamole Srbiju da u narednom periodu uputi svoje vojne kadrove radi realizacije tog programa saradnje, kao i da pošalju svoje pripadnike na obuku i kurseve kod nas. Predložio je da hitno uputimo jednu našu specijalizovanu vojnu delegaciju (u kojoj bi bili uključeni i predstavnici naših specijalnih snaga, antiterorističke jedinice) radi utvrđivanja programa saradnje, njihovih potreba i svega šta treba da bude učinjeno, kao i definisanja modaliteta njihove realizacije. Upoznao nas je da su već formirali vojnu jedinicu za specijalne namene i da ona ima 1.100 pripadnika. Iskazao je veliki interes da se upoznaju sa našim ratnim iskustvima u prethodnom periodu (“molimo vas da nam pošaljete instruktore na terenu u toku rata”). Posebno ga je interesovalo da sazna kako je oboren “nevidljivi avion” i kako smo zarobili američke komandose”, prenosi Potežica u “necirkularnoj” poverljivoj depeši, koja je dostavljena na stolove tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, šefa srpske diplomatije Vuka Jeremića i vojnog ministra Dragana Šutanovca.

Na konačne dogovore se nije čekalo mnogo. Već krajem meseca (od 28. januara do 3. februara) u Libiji je boravila višečlana srpska vojna delegacija, koju je predvodio komandant specijalne brigade, brigadni general Ilija Todorov, a koju je primio lično Gadafijev sin.
“Poseta naše delegacije bila je uspešna, a ciljevi posete u potpunosti realizovani. Stvoreni su, pre svega, uslovi za posetu komandanta libijske vojne bezbednosti Sadija el Gadafija Srbiji u narednom periodu radi finalizovanja ovih aranžmana i sporazuma o saradnji”, navodi Potežica u izveštaju.

Već 15. februara 2011. godine (desetak dana nakon sastanka) u Libiji izbijaju oružani sukobi koji prerastaju u građanski rat, a tada počinje i priča o velikom operativnom radu srpskih plaćenika na teritoriji Libije. Za Potežicu to je obična propaganda…
“Bivši stalni predstavnik Libije u UN Salgam ponovo je istupio na liniji negativne i opasne propagande protiv Srbije. Na TV stanici “Al Hura” Salgam je izjavio kako je navodno uhvaćen razgovor srpskog snajperiste, plaćenika koji je iz Misurate razgovarao sa svojim kolegom u Italiji. Rekao je da nekoliko srpskih snajperista plaćenika ubija civile u Misurati uz naknadu od 10.000 dolara”, navodi ambasador u depeši od 29. marta 2011. godine.

Stari kadrovi opet rade

Srbija je mesecima na sve načine pokušavala da demantuje priče o srpskim plaćenicima u Libiji, a posebno kada je situacija, uprkos prethodnim prognozama, otišla predaleko i kada je već bilo očigledno da će u Libiji doći do promene vlasti.

Posebno je zanimljivo što Potežica u svojim poverljivim dopisima beogradskim vlastima od 22. avgusta 2011. godine govori o postojanju penzionisanih srpskih vojnika u Libiji i njihovim aktivnostima.

U tom kontekstu on pominje bivšeg vojnog atašea u Libiji Žarka Radunkovića (kao vojni izaslanik u Libiji radio od 2000. do 2005. god.), inače penzionisanog pukovnika Vojske Srbije i Crne Gore.

Kao što selo nikada ne izađe iz devojke, tako ni Radunković nije izašao iz posla. On je, prema pisanju medija, posle penzionisanja i zatvaranja srpskog vojnog odeljenja u Libiji radio za beogradsku firmu “Kofis”, čiji je vlasnik general Radoš Rubaković. Firma se bavila trgovinom oružjem i vojnom opremom u Libiji.

Zbog poslovanja ove firme država je nekoliko puta intervenisala jer je ugrožavala rad državnog preduzeća “Jugoimport SDPR”, zbog čega je Srbiji čak u jednom trenutku pretio i embargo na izvoz oružja. Firma “Kofis”, sa ispostavom i u Crnoj Gori, u medijima se dovodila u vezu sa raznim aferama i švercom oružja. Nakon 2005. godine Radunković je često (očigledno zbog unosnog posla) putovao u Libiju, a prilikom dolazaka obavezna stanica bila mu je, naravno, Ambasada Srbije u Tripliju.

“Jutros nas je posetio u ambasadi bivši vojni izaslanik Žarko Radunković, koji je ovde došao pre nekih desetak dana, jer je predstavnik Geološkog instituta iz Beograda, kako bi navodno regulisao neka zaostala finansijska potraživanja sa partnerom Geoinstituta iz Tripolija. Obavestio nas je da se u jednoj školi u mestu Džafara, južno od Tripolija, nalazi šest bivših (penzionisanih) pripadnika naših specijalnih vojnih jedinica koji su došli prošle nedelje da obučavaju libijske vojnike. Rekao je da su angažovani preko neke novosadske firme, ali nije hteo da kaže koje. Prosto je neverovatno da je ovaj čovek skoro svaki dan dolazio u ambasadu i lagao nas sve vreme, izlažući nam legendu o Geoinstitutu. Odgovorili smo mu da mi kao ambasada, u ovakvoj situaciji, ne možemo da mu pomognemo da te ljude prebaci u Tripoli i da sam treba da reši taj problem zajedno sa svojim ljudima. Ostaje da se pitamo da li smo mi Srbi toliko glup narod i da smo u stanju da sve učinimo za pare. Prosto je neverovatno da smo šest meseci odbijali napade da ima srpskih plaćenika u Libiji i da nam ovi ljudi sada učine ovako nešto. Naši ljudi u ambasadi su šokirani, uplašeni i konsternirani zbog ovoga što su nam ovi neodgovorni pojedinci i “kontraktorske” kompanije uradili”, navodi Potežica avgusta 2011. godine.

U depeši svega dva dana kasnije Potežica obaveštava Tadića, Jeremića i Šutanovca da je Radunković zatražio pomoć od ambasade da se pomenuti plaćenici izvedu iz Libije.

libija02

“Jutros nas je opet posetio Radunković sa maglovitom idejom da neka ovdašnja srpsko-libijska firma izda potvrdu da je reč o građevinskim radnicima, a da ambasada izda putne listove za bekstvo iz zemlje (jer su ušli u Libiju bez viza i ulaznih pečata). Odbili smo ovakve besmislene ideje, jer bi samo izdavanje putnih listova ovim ljudima značilo da naša država stoji iza upućivanja ovih “kontraktora” u Libiju i da čini sve da ih spase. Pogotovo što za njihovo angažovanje znaju Libijci koji su bili sa njima i koje su pokušali da obučavaju. Prvi će ih Libijci izdati i zato ne smeju da budu povezivani sa nama. Eventualno hvatanje ove grupe bio bi jedini dokaz da su “kontraktori” iz drugih zemalja bili angažovani na strani Gadafija. Postoje brojni dokazi da “kontratorske” firme i plaćenici učestvuju u njihovim akcijama, ali zna se ko stoji iza njih. Zbog toga i moramo da učinimo sve kako bismo razgradili ovu situaciju, pa čak i po cenu da platimo visoku cenu. Laički posmatrano, možda bi bio izlaz da se napravi politički, vojni i obaveštajni dil sa prijateljskim zemljama, pa da francuske, britanske i američke službe naprave legendu o tome da su ovi naši penzionisani oficiri kao i njihovi ljudi bili ubačeni u Gadafijeve snage radi sagledavanja situacije pred napad na Tripoli. Tako bi stvari mogle da se srede”, krajnje praktično predlaže Potežica.

Njegove slutnje ubrzo su se i ispunile, jer su novolibijske vlasti vrlo brzo uhapsile “građevinske radnike” jer u pasošima nisu imali vizu. Oni su u istrazi tvrdili da su u Libiju došli 12. avgusta 2011. i da su angažovani preko “neke srpsko-libijske kompanije iz Zanzura” u Libiji.

libija03

“U Džiberi ih je dočekao neki Libijac, uzeo im pasoše radi sređivanja procedure. Ušli su u Libiju i navodno nisu znali da im nisu stavljeni ulazni pečati u pasoše. Bili su smešteni u hotelu “Mehari Radison” od 12. avgusta do 21. avgusta kada je po njih došao Libijac da ih vodi na mesto gde treba da rade. Na prvom kontrolnom punktu su im uzeli pasoše, mobilne telefone… A zatim su ih prebacili na aerodrom. Tamo su ih pitali gde su im pasoši i da će ih zbog toga zadržati u pritvoru. Nakon nekoliko dana su ih prebacili u zatvor u Zaintan. Međutim, ovde ostaje otvoreno nekoliko pitanja, što pokazuje da je čitav ovaj problem nameštena klopka za nas. Naime, ova petorica su osam dana sedeli u luksuznom hotelu, a kada je bilo jasno da je Tripoli pred padom, poslati su na “posao”. Drugo, oni su na posao krenuli 20. ili 21. avgusta, a uhapšeni su 22. avgusta. Postaviće se pitanje gde su bili dva dana. Treće, sa njima u hotelu je bio Vladimir Bajčetić, koji se sada nalazi na sigurnom mestu u jednoj kompaniji u širem regionu Tripolija. To će se sigurno otkriti ako se budu vršile detaljne provere. Četvrto, koliko nam je poznato, svi Srbi su došli po ugovoru između nekadašnje Libijske direkcije za vojne poslove i jedne novosadske firme da bi navodno bili instruktori. Ukoliko se budu ispitivali troškovi u hotelu, videće se da su oni bili “gosti” nekadašnje libijske direkcije za vojne poslove. Peto, ostaje pitanje Radunkovića i njegove gluposti ili naivnosti ili pohlepe. Ne treba potcenjivati sposobnost libijskih organa da procesuiraju ovaj slučaj. S druge strane, Radunković kada je pokušavao da izvadi uhvaćene ljude, kontaktirao je radi pomoći i sa nekim Libijcima koje, po našem mišljenju, nije smeo da kontaktira jer ga oni puno ne vole i spremni su da ga “prodaju”. Reč je o starim vezama i neraščišćenim računima”, otkriva Potežica.

NASTAVIĆE SE…

Pročitajte još:

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar