POVERLJIVE DEPEŠE POTEŽICE (II deo) Gadafijevi plaćenici i smrt u ambasadi

POVERLJIVE DEPEŠE POTEŽICE (II deo) Gadafijevi plaćenici i smrt u ambasadi

EPA/MANU BRABO


Za “građevinske radnike” koje su iz Srbije slali u Libiju u jeku građanskog rata 2011. godine, ispostavilo se da su Gadafijevi plaćenici. Poverljive depeše pokojnog ambasadora Srbije u Libiji Olivera Potežice, u koje je “Ekspres” ekskluzivno imao uvid, otkrivaju da je država u svakom trenutku znala gde se “građevinci” nalaze.

U prvom delu izveštaja koje smo objavili, Potežica obaveštava beogradske vlasti 22. avgusta 2011. o postojanju penzionisanih srpskih vojnika u Libiji i njihovim aktivnostima. U tom kontekstu on pominje bivšeg vojnog atašea u Libiji Žarka Radunkovića (kao vojni izaslanik u Libiji radio od 2000. do 2005. god.), inače penzionisanog pukovnika Vojske Srbije i Crne Gore. Srpski ambasador u Tripoliju ističe da ga je Radunković posetio i da ga je tom prilikom obavestio da se u jednoj školi u mestu Džafara, južno od Tripolija, nalazi šest bivših pripadnika naših specijalnih vojnih jedinica koji su došli da obučavaju libijske vojnike. U depeši svega dva dana kasnije Potežica obaveštava tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, šefa diplomatije Vuka Jeremića i ministra odbrane Dragana Šutanovca da je Radunković zatražio pomoć od ambasade da se pomenuti plaćenici izvedu iz Libije. Ambasada je odbila taj predlog, a u međuvremenu, nove libijske vlasti koje su svrgnule Gadafija uhapsili su srpske “radnike”.

U drugom delu depeša koje ekskluzivno objavljujemo, Potežica navodi da su se stvari dodatno zakomplikovale jednim, u najmanju ruku čudnim događajem u srpskoj ambasadi u Tripoliju – iznenadnom smrću Žarka Radunkovića. To je odmah privuklo pažnju srpskih medija koji su počeli da otkopavaju veze između bivšeg vojnog atašea i uhapšenih građevinskih radnika, za koje se već tada spekulisalo da su psi rata.

EPA/Eduardo de Francisco

EPA/Eduardo de Francisco

Krizni PR

“Bivši vojni izaslanik u ovoj ambasadi, penzionisani pukovnik Žarko Radunković, koji je organizovao dolazak naših državljana uhapšenih u Zaintanu, preminuo je jutros u prostorijama ambasade (između 10 i 10.30 časova). On se posle hapšenja naših državljana, zajedno sa Vladimirom Bajčetićem, nalazio na sigurnom mestu u jednoj kompaniji u Tripoliju. Pojavio se jutros u ambasadi oko 9 časova i požalio se da mu nije dobro. Bio je bled i umoran. Seo je u konferencijsku salu da se “malo odmori”, a zatim je povraćao u toaletu. Hteo je malo da odrema, a oko 11 časova naši ljudi su utvrdili da ne pokazuje znake života. Odmah smo pozvali hitnu pomoć, ali su nam odgovorili da nemaju kola. Pozvali smo i neke libijske lekare koji nisu bili u Tripoliju. U 12.15 prijavili smo smrtni slučaj našeg državljanina u obližnjoj policijskoj stanici. Oni su organizovali dolazak sudsko-medicinske ekipe, koja je konstatovala da je “očigledno reč o prirodnoj smrti” i preuzeli telo radi odnošenja u mrtvačnicu”, navodi Potežica i potom apeluje na vlasti da o Radunkovićevoj smrti obaveste njegovu porodicu, kojoj, kako kaže, jasno treba staviti do znanja “da država čini sve da na njegovo ime ne padne ljaga i da bi najbolje bilo da i oni učine isto”.

“Nezgodna okolnost je što se Radunković spetljao kada su pomenuta petorica uhapšena i što je tada kontaktirao sa nekim Libijcima da mu pomognu. S druge strane, mi ne znamo da li su uhapšeni nešto propevali o Radunkoviću i njegovoj ulozi u njihovom dolasku u Libiju. Važno je da ovaj slučaj ne dobije medijske dimenzije i da se maksimalno spreči njegovo povezivanje sa uhapšenom petoricom”, navodi Potežica.

Mediji su za smrt bivšeg vojnog atašea, međutim, vrlo brzo saznali i od toga trenutka, iz neimenovanih izvora, počinju da kolaju priče da je Radunković zapravo ubijen?!
“Molimo za vaše najenergičnije javno reagovanje i demantije ovakvih spekulacija. On je bio šta je bio i učinio je šta je učinio (da nije činio takve stvari iz nepromišljenosti i pohlepe, ne bi se mnogi Srbi u Libiji našli u bilo kakvoj opasnosti u kojoj su danas). Ali, ukoliko ne razgradimo ovakve spekulacije i jasno se ne postavimo, propašće naši napori da oslobodimo uhapšene Srbe. Radunković je imao kuću na 20 metara od vrata ambasade i bio je u prijateljskim i komšijskim odnosima sa svima nama. Žao nam ga je kao čoveka i prijatelja. Nažalost, nije nam bilo poznato šta je nameravao da uradi, jer bismo ga sigurno sprečili u tome da smo ranije saznali. Ovako, ostaje nam samo da nastojim da otklonimo brljotine koje je učinio”, piše Potežica.

Foto: ShutterStock

Foto: ShutterStock

Problem “gostiju”

U nastavcima, ambasador je obaveštavao naše vlasti o svakom koraku koji su preduzeli u pokušajima izvlačenja uhapšenih srpskih državljana, na čemu su u Libiji operativno radili savetnik Dragan Todorović i pokojna službenica u ambasadi, tadašnji administrativni ataše u ambasadi Slađana Stanković.

“Tokom ispitivanja pomenuli su ime izvesnog Šerifa (koji je stvarna ličnost) sa kojim je pokojni Radunković pokušao da sredi izdavanje nekih potvrda da rade za neku srpsku kompaniju (famozna i misteriozna firma “Zazura”). Takođe, pomenuli su i ime jednog od “gostiju”, Vladimir, koji im je navodno avansno dao neki novac za angažovanje na poslovima izgradnje puteva. Povoljna okolnost, ako se to može reći, jeste to što samo jedan od petorice zna prezime “gosta” i malo je verovatno da će ga pomenuti. Posredno zaključujemo da su naši uhapšeni državljani uspeli negde da bace libijske mobilne telefone koje su koristili”, otkriva pokojni ambasador Srbije u Libiji.

libija13

Ubrzo potom, ambasadu su posetila trojica predstavnika Revolucionarnog komiteta iz Zintana, među kojima su bili i sudija Musa el Trablesi i Adel Salam el Zintani, koordinator za medije u Zintanu, i Potežici sasvim slučajno ukazali da plaćeništvo predstavlja “biznis” i da sumnjaju da su u dovođenje navodnih plaćenika sa Balkana bili umešani neki Palestinci.
“Znaju i da postoji crno tržište plaćenika. Ne mogu da isključe mogućnost da su “neke agencije” dovele naše ljude i ostavile ih namerno tu, ali to tek treba da se utvrdi. Kada je reč o našim uhapšenim državljanima, bilo im je “nenormalno” (posebno je izazvalo sumnju) to što su oni ušli u Libiju 12. avgusta kada su svi očekivali borbe oko Tripolija i kada su “svi znali da će Gadafi pasti”. Kao povoljne okolnosti u konkretnom slučaju izneli su sledeće: naše uhapšene građane niko ne zna, “hvala bogu što su nađeni bez oružja u rukama”, i prema svim dosadašnjim podacima i istrazi, oni nisu ništa učinili (u smislu nekog krivičnog dela). Ukazali su da su naši građani “imali sreće što su uhvaćeni pre nego što su došli u priliku da se bore, ukoliko su zaista zbog toga došli”. Stoga je njihov stav da će naši građani biti relativno brzo oslobođeni ako nisu ništa uradili. Zaključuju da je svima nama interes da ovaj slučaj bude rešen na “obostrano zadovoljstvo”. Napomena: Ovaj razgovor potvrdio je naš raniji zaključak da Libijci imaju neku predstavu o tome šta se događalo sa ovom petorkom. Moguće i da im je poznato da ih je “neko” doveo u Libiju da bi obučavali vojnike bivšeg režima, kao i da su osam dana sedeli u hotelu. Stičemo utisak da u konkretnom slučaju Libijci imaju osnovanu sumnju, ali malo konkretnih dokaza “, navodi Potežica.

Braća po oružju

libija06

Foto: ShutterStock

Srpski “građevinski radnici” u Srbiju su se vratili živi, zdravi i slobodni, ali pognutih glava (kako su tada izveštavali mediji) tek u maju 2013. godine, čime su se ponovo ostvarile slutnje Potežice da će se njihov slučaj dobrano odužiti. Svega dva dana kasnije, list “Blic” (uz napomenu da nisu ranije objavili te podatke kako ne bi ugrozili bezbednost srpskih državljana dok su u zatvoru u Libiji) objavljuje da petorica uhapšenih, osim zatvorskih dana, povezuje i ljubav prema oružju i veština na obaraču.

Naime, Zoran Nikolić i Nedeljko Milanović iz Lazarevca, Milić Martinović iz Aranđelovca, Milorad Đunić iz Loznice i Vojislav Nićiforović iz Beograda su 2010. godine učestvovali na novogodišnjem meču u organizaciji IDPA – Asocijacije praktičnih strelaca Srbije, odnosno Međunarodne asocijacije defanzivnog streljaštva.

Najveći uspeh tada je ostvario Zoran Nikolić, koji je inače instruktor za vatreno oružje. Upravo je on na sajtu IDPA Srbije potpisao uslove učešća na takmičenju, što u prevodu znači prethodno završeni kurs IDPA i položen kvalifikacioni ispit kojim se stiče znanje o bezbednom i taktički ispravnom korišćenju vatrenog oružja. Nikolić je 2008. godine učestvovao i na Evropskom prvenstvu u Sloveniji, gde je osvojio prvo mesto i titulu eksperta, a o čemu postoje podaci i fotografije na sajtu IDPA. Ništa manji poznavaoci vatrenog oružja nisu ni Martinović, Milanović i Đunić, kojima je uža specijalnost pucanje iz pištolja.

Odgovore na neodgovorena pitanja, ili makar neki komentar ili demanti ovih navoda pokušali smo da dobijemo od tadašnjih čelnih ljudi srpskih vlasti. Ni Tadić ni Jeremić ni Šutanovac, kada je Ekspres svojevremeno objavio depeše, međutim, nisu nam odgovarali. Pojedinosti o tome šta se zaista dešavalo na libijskom ratištu mogli bi da daju jedino Oliver Potežica i Žarko Radunković. Ali, mrtva usta ne govore…
Možda je u pravu jedan od neimenovanih sagovornika “Ekspresa” kada kaže da ova priča može biti ispričana tek za desetak godina. Kaže, sada, još uvek je sve sveže…

Potežica: Vize na crno su celishodne

libija07

Foto: ShutterStock

Pominjani Vladimir Bajčetić, koji u Libiji nije bio uhapšen, u Srbiju se vratio takođe 2013. godine. Naime, on je u Libiji bio na slobodi (kako Potežica kaže, na sigurnom), ali državu nije mogao da napusti jer nije posedovao pasoš. O tom problemu Potežica je takođe obavestio srpske vlasti i od njih tražio pomoć 25. oktobra 2011. godine.
“U konfuznoj situaciji u kojoj se nalazi, Bajčetić je proteklih dana negde zaturio ili izgubio svoj pasoš. O tome je predao pismenu izjavu. Moramo prvo da podsetimo da duže od tri nedelje nismo dobili vaš odgovor, stavove ili sugestije na naše prezentovanje situacije i predloge u tom slučaju. Već smo ukazali na situaciju da se protiv njega ne vodi nikakva istraga i da nema nikakvog policijskog ili sudskog postupka (na primer, poternica), niti je on bilo gde i bilo kada pomenut. Postaje neminovno da čitav ovaj slučaj vratimo u pravne okvire. S druge strane, ovde su počele da deluju brojne agencije koje za adekvatnu novčanu naknadu obezbeđuju vize, boravišne dozvole i sve druge slične stvari. Ovaj biznis je proteklih dana počeo da cveta. Bajčetić je spreman da snosi troškove ovakvog rešavanja pitanja. U ambasadi svi smatramo da bi ovakvo rešenje bilo najcelishodnije i da zapravo Bajčetić nema šta da izgubi ako proba da legalizuje svoj status na ovaj način”, navodi Potežica.
Sasvim slučajno, prema pisanju, Potežici je 2015. godine oduzeto diskreciono pravo da izdaje vize za Srbiju, jer je u prethodnom periodu vize delio nekontrolisano.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar