SAMOORGANIZOVANJE: Kad građani uzmu pravdu u svoje ruke

Samoorganizovanje građana nije nikakva novost. Reč je o demokratskom pravu građana, koje je najčešće korisno i u dobre svrhe. Organizuju se ljudi iz raznih humanitarnih i ekoloških motiva kako bi skupili pare za nečije lečenje ili sprečili akcije koje negativno utiču na životnu sredinu. Samoorganizuju se i radi kulturnog i sportskog delovanja...

Ima, međutim, i onih čiji su ciljevi nesporni kada je, na primer, reč o opštoj bezbednosti, borbi protiv kriminala, zaštiti životinja, ali ono što može da bude problematično jesu metode delovanja. U Lazarevcu su građani svojevremeno grad oblepljivali plakatima s fotografijama i kontakt podacima osoba za koje su tvrdili da su narko- dileri. Zaštita dece i omladine je legitiman cilj. Metod, rekli bismo, diskutabilan, s obzirom na to da su tako praktično presuđivali osobama s plakata. Srećom, s vremenom se pokazalo da je ta akcija bila prilično verodostojna jer su u različitim policijskim akcijama hapšeni upravo ljudi sa ovih "poternica".

Tako je početkom 2015. godine policija u Lazarevcu uhapsila 18 osoba, među kojima i jednog policajca, koji se sumnjiče za preprodaju narkotika. Imena i biografiju većine njih Udruženje "Sveti Sava" prethodno je objavilo u tzv. crnoj knjizi 65 dilera droge.

Dosta kontroverzi izaziva i pokret "Levijatan", čiji članovi tvrde da štite životinje od zlostavljanja. Cilj, opet, legitiman, ali metodi ponovo problematični jer se dešavalo da upućuju otvorene pretnje preko društvenih mreža, pa su čak nudili novčane nagrade za informacije o osobama za koje su tvrdili da zlostavljaju životinje. Šta bi potom radili s tim informacijama, nisu rekli. Moglo bi se diskutovati i o inicijativi "Ne da(vi)mo Beograd", koja je nastala kao udruženje građana 2015. godine, ali je i učestvovala na lokalnim izborima u Beogradu 2018. godine kao grupa građana.

Kada se sve to ima u vidu, normalno je da pažnju javnosti privuče i inicijativa za uvođenje "građanskih patrola", koje bi se, pored ostalog, borile protiv maloletničkog kriminala. A inicijativu je pokrenulo udruženje koje se, kako navode na svom sajtu, "bavi razvojem i unapređenjem oblasti bezbednosti, istraga i odbrane, prvenstveno u privatnom sektoru, u koji spadaju firme za obezbeđenje, detektivske agencije, telohranitelji, tehnička bezbednost, ali i sve ono što je pod okriljem države".

Da li bi te građanske patrole značile formiranje svojevrsnih parapolicijskih jedinica? Stvar postaje još zanimljivija ako se u tu svrhu, na primer, samoorganizuju ljudi koji se ne mogu pohvaliti da nikad nisu imali posla sa policijom i sudstvom.

Pitanje je, dakle, gde je ta granica kada samoorganizovanje građana izlazi iz okvira onoga što treba da bude njegova suština, a to je da na neki način doprinese zajednici, pomogne državi, ali ne i da u potpunosti preuzme neke ingerencije na koje država ima ekskluzivno pravo.

Sociolog Srećko Mihailović kaže za „Ekspres" da "u normalnim uslovima i tamo gde postoji pravna država" građani ne mogu da se samoorganizuju da bi, na primer, primenjivali silu prema nekome.
"Kad pokušavate da prijavite neku nevladinu organizaciju, udruženje u Agenciji za privredne registre, imate obavezu da predate i statut organizacije i neku vrstu programa. Sigurno je da ta državna institucija gleda to i odlučuje da li će se prihvatiti legalizacije tog oblika udruživanja. Nijedan oblik koji ima u svom programu rada primenu sile nije dozvoljen nigde u svetu, pa ni kod nas. Jedina institucija koja ima monopol na primenu sile, i to u opravdanim slučajevima, jeste država, njene organizacije i institucije", kaže Mihailović.

Upravo zbog toga je realno pretpostaviti da nijedno udruženje u svoj statut i program neće staviti takve oblike delovanja. Da li ih to, međutim, sprečava da se upravo tako ponašaju, da prete, crtaju mete, presuđuju bez suda...
"Državni aparat poseduje mogućnost kontrole i primene sile. Pitanje je samo da li će država dozvoliti ili ne nešto što je očigledno nelegalno i nelegitimno " kaže naš sagovornik.

Da, ipak, nije sve tako jednostavno, pokazuje upravo lazarevački slučaj, ali i slučaj još nekih gradova. Celu situaciju dodatno usložnjava upravo to što je policija kasnije hapsila one koje su članovi lazarevačkog Udruženja "Sveti Sava" označavali kao narko-dilere.
"Činjenica je da pogotovo u manjim mestima maltene svi znaju, ili misle da znaju, ko diluje drogu. I ako imate policiju koja ništa ne čini da bi to sprečila, onda se čini logičnim da građani sami nešto preduzmu. Ali to je zaista na ivici opravdanja jednog takvog čina. Moramo imati puno razumevanje prema građanima zbog tog njihovog postupka jer im je očigledno dogorelo do noktiju, ali možda je legitimniji potez da se organizuju i skrenu pažnju organima reda na to da postoji mogućnost da neko diluje drogu. Zaista je pitanje da li je etično i prihvatljivo da oni sami optužuju bilo koga", kaže Mihailović.

Samoorganizovanje građana, naročito u borbi protiv narkomanije, inače je često u svetu. Razlika u odnosu na lazarevački slučaj je, ipak, u tome što se sprovodi u saradnji sa policijom i školama. Na narko- dilere ih upozoravaju, ali ne javno. U Srbiji je problem što su mnogi narko-dileri i pored krivičnih prijava ostajali na slobodi. A mnogi se i posle odsluženih kazni vraćaju starom poslu i, što je najgore, starom rejonu u kojem su delovali.

Opširnije čitajte u štampanom izadnju Ekspresa...