Tako je zapisala Mira (IV deo): O rezidenciji, ukusu Jovanke i Tita, lepoti...

U svojim obimnim dvotomnim memoarima pod nazivom “Bilo je to ovako”, nedavno preminula Mira Marković, predsednica JUL-a i supruga Slobodana Miloševića, bivšeg predsednika Srbije, zapisala je pregršt ocena i promišljanja o političkim i društvenim okolnostima, ličnostima, istoriji, opoziciji, etici i estetici, izdajama, svojoj deci… tokom burne poslednje decenije prošlog veka.

“Ekspres” je u trećem delu objavio zapažanja Markovićeve o Draškoviću, Đinđiću, direktivama… U nekoliko nastavaka, bez komentara i upadica, prenećemo neke od zanimljivih delova.

"U leto 1997. godine, 15. jula, Slobodan je na sednici Savezne Skupštine izabran za predsednika Savezne Republike Jugoslavije...
Tog leta, u avgustu, dok smo bili na odmoru na ostrvu Hidra u Egejskom moru, počelo je renoviranje nekadašnje Titove rezidencije u Užičkoj 15.
Ja sam je obišla pre nego što smo krenuli na more. U njoj je sve bilo onako kako je bilo kada su je napustili Tito i Jovanka. Čak je i u kupatilima ostao netaknut pribor koji su poslednji koristili.
Ta čuvena Užička 15, dugogodišnja rezidencija predsednika Tita, bila je u gorem stanju od Belog dvora. Osim dva salona sa dosta očuvanim, veoma starinskim nameštajem, sve ostalo je bilo preterano dotrajalo, ali još preteranije ružno. U Titovoj sobi, na primer, ogroman drveni, baš i ne naročito veliki krevet, preko puta njega klupica na kojoj stoji kofer, pohaban i sa oguljenim ručkama. Na zidu neke ružne slike iz lova, suviše sumorno, suviše neprijatno. Jovankina soba, do njegove, isto - drveni krevet, grube stolice. Kade iz kupatila i neke fizioterapeutske sprave u njima... Slobodan je ponudio načelniku VMA da ih uzmu za svoje potrebe. Obazrivo, načelnik je rekao da se to u medicini više ne koristi.
A ostali nameštaj - imala sam utisak da je donesen sa raznih strana Beograda i sveta i tako različit, nepovezan, predstavljao je jednu gotovo smešnu celinu.
Tom prostoru u Užičkoj 15, koji i nije prečesto bio na fotografijama u novinama i na televiziji, harizmu i dostojanstvo je davao Tito, i njih dvoje zajedno, jer su zajedno bili harizmatičan i dostojanstven par. Bez njih, to je zbrka starih i iskrzanih tepiha, neudobnih, potrošenih stolica, skupih i običnih vaza, od vremena potamnelih zavesa, teških pesimističkih lustera, neka umorna i sumorna gužva.
Renoviranje zgrade je trajalo kratko. Počelo je u avgustu, uselili smo se u nju krajem novembra. Sve je bilo tako brzo jer su intervencije bile jednostavne. Zgrada je lepo okrečena spolja i iznutra, renovirana su kupatila i kuhinje, ipak je zadržan stari nameštaj u dva salona, doduše malo podmađen. Sve ostalo je bilo novo i moderno. Bez patetike, bez glamura, bez pretenzija. Samo lepe, nežne, komplementarne boje, veoma malo lakog i savremenog nameštaja, umetnički raspoređene slike, kineski tepisi, italijanske zavese, beogradsko cveće...
Mnogo je sveta prošlo kroz sve prostorije rezidencije, neki su imali priliku da vide nekoliko rezidencija šefova država i vlada širom sveta. Svi su se slagali da je ova rezidencija najskromnija i najlepša. Najskromnija zato što nameštaj zaista nije spadao u skup. Samo je spadao u lep. I nije ga bilo mnogo. Artistički minimalizam, skromna elegancija, gotovo savršena komplementarnost oblika i boja..."