Živeo Prvi maj, ali stvarno

Šta nam danas znači Prvi maj, ili ti retoričko pitanje: Postoji li bilo kakav značajan sinonim planetarne vrednosti koji Srbi neće obesmisliti?

Ta srpska nebeska moć, na sreću,  ipak je limitirana. Jer Prvi maj, međunarodni praznik rada stigao je među Srbe i ostale radnike i bivše obespravljene radnike Srbije i Republike Srpske, ostavljene na pola puta kao javna sramota. Šta će radnici Srbije i Srpske već sutra uraditi sa ovim znamenitim datumom, nije samo njihov problem. To je zacelo problem sviju nas, prvenstveno političke i akadsmske elite, ali i radničkih sindikata, koji bi morali da se vrate svojim izvorištima, da ne služe vlastima ma koje političke provijense.

Radnička klasa u Srbiji i Srpskoj dugo već Prvi maj poimaju kao Brozov praznik, ne shvatajući istinsku suštinu svega što znači i baštini ovaj značajni datum. Zbog toga nije na odmet podsetiti na početak, na istoriju Prvog maja.

Najpre, Prvi maj i počeci njegove proslave kao međunarodnog praznika svih radnika planete, veliko je osvajanje slobode. Taj datum mora se naći na prvim stranicama istorije svih naprednih civilizacija. Počelo je pobunom radnika Čikaga (SAD) na 1. maj 1886. godine. Izašli su na ulice da traže svoja prava, veću cenu rada i osmočasovni radni dan. Na ulice je izašlo, pišu hroničari, oko 50.000 radnika. U štrajk je sutradan stupilo još njih 30.000, što je dovelo do prekida proizvodnje. U pobunu, po diktatu vlasnika fabrika, umešali su se anarhisti. August spajs i Albert Parson bacili su bombe, sve se odvijalo na čikaškom trgu Hejmorent, poginulo je sedam radnika, a ranjeno više desetina policajaca.

Persons i Spajs su 1887. pogubljeni, a trg Hejmorent postao je simbol radničke pobune, što je iniciralo osnivanje Prvog kongresa Internacionale 1889. na kojem je ustanovljeno da je „Prvi maj zajednički praznik svih zemalja na kojem svi radnici sveta treba da manifestuju svoje jedinstvo i klasnu solidarnost“. Do tada kapitalisti su za radnike imali dnevno radno vreme od 12 do 18 časova, radila su i deca. Ovo jednistvo je urazumilo kapitaliste, koji su se počeli plašiti radničke klase, ali su se dosetili da kupe sindikalne vođe, tako da taj rat za radnička prava traje od trga Hejmorent do danas.

U Brozovo vreme Prvi maj je slavljen kao državni praznik, gde u prvom planu nisu bili radnici, već Samodržac, najveći sin naših naroda i narodnosti. Ni svet nije odmakao dalje od Broza. U vreme Hladnog rata SAD su Prvi maj pomerili na 1. septembar – Dan prava i lojalnosti...

Šta je suština Međunarodnog praznika rada danas i kako ga slavimo. Na Prvomajski uranak odlaze radnička deca, kampuju – zgodna prilika za terevenku, što je ok. Suština je da radnička prava, ne samo kod nas, planetarni je to problem, nisu osvojena. Liberalni kapitalizam, jedan procenat svetskog stanovništva diktira međunarodnu politiku, od toga gde će se voditi krvavi regionalni ratovi do jednako surove činjenice kad će izbiti velika ekonomska kriza. Sve to podseća na Prvi maj koji je samo crvena zastava za naivna goveda.

Sad Srbija i Srpska, zaposleni i oni koji su izgubili posao u 45. godini života i nikad ga neće dobiti, kao i ovi koji su zaposleni u kapilarnim ograncima multinacionalnih kompanija. Šta su sindikati uradili povodom činjenice da radnici u tim firmama rade za trideset i nešto hiljada dinara mesečno, bez garantovanog slobodnog dana, šta su uradili za radnike koji nose pelene, jer im nije dozvoljeno da dangube odlaskom do toaleta...?

Šta su radnički sindikati uradili da se ranici pitaju u procesu tranzicione privatizacije? Učinili su to da onemoguće radnicima da se pitaju. A niko od sindikalnih vođa ne pominje primere „Prolom vode“, „Prve petoljetke“ (Ima ih još) gde su radnici otkupili akcije svojih preduzeća, koja danas uspešno posluju...

Imajte na umu, radnička prava su i danas ugrožena, nije dovoljno otići na Prvomajski uranak, i posle krkanluka bulazniti „Živeo Prvi maj!“ Ne zaboravite - ideja o socijalnoj jednakosti i radničkim pravima nije potrošena.