TURIZAM: Budimpešta – Sećanje na život bez mobilnih telefona

TURIZAM: Budimpešta – Sećanje na život bez mobilnih telefona


Pametni telefoni, da li nas možete nečemu naučiti? Ceo dan gledamo u vas: pokazujete nam vesti, četovanje na What`s up-u, pozive iz inostranstva preko Viber-a, igrice, vreme kada će stići prevoz, notifikaciju sa facebook-a, lajkove na Instagramu, temperaturu, navigaciju. Mamite nas da se fotkamo. Da postavljamo postove na društvene mreže. Da se čekiramo u svakom kafiću. Da, da, da… I jedno veliko ne naspram toga. Diskonektovali smo se od prijatelja. Čovek je socijalno biće, ali izgleda da mu telefon postaje najbolji prijatelj. Moj me je danas izneverio. I hvala mu. Sada, umesto da čekam promene na displeju, kopam po uspomenama. Uspomenama na vreme bez sajber sveta, kada smo četovali putem papirića i delili komplimente umesto lajkova. U to neko vreme sam otišla prvi put u Budimpeštu.

Prvi prelazak granice (a da nije u okviru stare Jugoslavije) neke male curice iz provincije. Njena najveća radost sa 16 godina bio je plavi pasoš. Njeni snovi su počeli da se ostvaruju. Zanesena lepotom Kraljice Dunava, malo je zakasnila na okupljanje grupe. Trg heroja je bio pun, ali nepoznatih ljudi. Nigde razrednih, društva iz odeljenja, bar nekog poznatog lika. Kome da se javi? Ili je bolje pitanje kako? Prepuštena je sama sebi. Okreće se i pamti. Muzeji, bulevari, metro stanice… Zna kuda su krenuli. Par puta „Excuse me“ i lavirint se otvorio. Našla je grupu u pešačkoj zoni, u Vaci ulici. Čekala je kritike profesora, ali dobila je samo osmeh. „Postaćeš vodič“, govorili su.

Sada šeta ulicama mađarske prestonice sa grupom. Pokazuje im u kom restoranu da jedu najbolju gulaš, kako da kupe kartu za žutu liniju metroa (posle londonske, najstariju na svetu), kako da stignu do velelepne gotičke zgrade Parlamenta i ko je Mala princeza koja sedi na ogradi Beogradskog šetališta. Prelazi Lančani most kako bi obišla Ribarski bastion, Crkvu Svetog Matijasa i Kraljevsku palatu. Busevi odlaze na parking i grupe se razdvaja. Nakon obilaska neki su produžili na parking, a neki se vratili na početnu tačku sa Spavalicom. Mobilni telefoni postoje, ali krediti na sim-karticama ne. Kako će se naći?! Trčala je i dovikivala, pela se i spuštala. Stigla je. Snašla se. Po ko zna koji put. Telefona je bilo, ali pomoći ne.

I konačno, sada šeta ulicama Budimpešte, boreći se sa snežnom mećavom. Ulazi sa njim u kafić da se ugreju. Uključuju wi-fi i nalaze svoju lokaciju. Nedaleko su od Crkve Svetog Stefana. Konobar ne razumeo najbolje porudžbinu na engleskom, pa uključuju Google Translate i nalaze izgovor na mađarskom. Javljaju se svojima preko facebook-a, tvituju o smetovima u centru grada, postavljaju fotke na Instagram. Ima i dobrih za tablu na Pinterestu. Ne razgovaraju međusobno. Zaokupljeni su svojim pametnim telefonima.

Zvono. Buđenje. Izlogujte se. Isključite svetlo na displeju. Pričajte. Ne može telefon zameniti osmeh, zagrljaj, stisak ruku. Konektujte se sa ljudima bez posredstva savremenih sredstava komunikacije. Budite vi uživo. Svet se menja, ali u svim promenama jedino se možeš osloniti na druge ljude. Nisi sa jednim „Add“ dobio prijatelja, sa „Poke“ mu rekao da misliš na njega i sa znakom srca na Timeline-u rekao da ga voliš.

Aplikacije su tu da ti olakšaju život u modernom dobu, ali društvene mreže su iluzija. Matriks. Imaginarni svet. Tvoj svet je tvoj prijatelj sa kojim razgovaraš dok pijete kafu, tvoj partner sa kojim razmenjuješ poljupce, tvoj kolega sa kojim praviš uspešne planove. Moj svet je, uz sve ovo, moj život bez mobilnog telefona dok pišem o Budimpešti, dok se sećam sebe kroz sve tri posete ovom gradu i dok razmišljam o sledećoj. Prebacujem karticu u stari telefon. Nokia još nikada nije izdala. Za prijatelje. Za korak sa vremenom. A za ostalo… tuuut, tuuut, dobili ste pogrešan broj!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar