DOBRI DUH ABORIDŽINA: Kako je Srbin svojim knjigama šokirao i promenio Australiju

DOBRI DUH ABORIDŽINA: Kako je Srbin svojim knjigama šokirao i promenio Australiju


Kao prvi belac koji je ušao u selo australijskih Aboridžina, Sreten Božić iz Gornje Trešnjevice kod Aranđelovca deset godina živeo je s pripadnicima plemena Varlpiri. Pod imenom Vongar postao je svetski poznat pisac, simbol za širenje istine o sudbini ovog drevnog naroda

Pustinja Tanami na prostoru Severne teritorije Australije tridesetak puta je veća od Šumadije. Usred te kamenite nedođije, jašući na kamili u potrazi za poslom, početkom šezdesetih godina prošlog veka izgubio se jedan Šumadinac – Sreten Božić iz sela Gornja Trešnjevica kod Aranđelovca. I umro bi od žeđi da ga nije pronašao stari urođenik, kog je Sreten, zato što je njegov spasitelj često ponavljao reč čije značenje nije razumeo, nazvao Džuburu. Tako je počeo Sretenov život među Aboridžinima, koji su ga prihvatili kao svog člana nazvavši ga Vongar – glasnik iz sveta snova. U svetskoj književnosti aboridžinsko ime B. Vongar stoji na više od milion prodatih knjiga na petnaestak jezika i predstavlja simbol za širenje istine o sudbini ovog drevnog australijskog naroda.

Otkud Šumadinac među Aboridžinima? Prozvavši ga “glasnikom iz snova”, Sretenova braća iz Arnhemske zemlje, jedne od pet oblasti Severne teritorije, već nekoliko desetina hiljada godina nastanjene Aboridžinima, kao da su sledili snoviđenja njegovog oca Stevana Božića, koji je, nakon što je u snu video atentat u Marseju, napisao pismo kralju Aleksandru u kome ga je upozorio da ga u Francuskoj čeka smrt. Kako Krunski odbor nije bio voljan da NJKV uznemirava snovima jednog seljaka, nakon ubistva kralja Stevan ih je tužio, ali spor nije mogao da dobije jer je njegovo pismo nestalo iz arhive dvorske pošte.

 

 

Nakon Drugog svetskog rata, govoreći na jednom skupu u Kragujevcu, Stevan Božić pozvao je Narodnu skupštinu da izglasa zakon o ukidanju smrtne kazne jer je, kako je rekao, u ratu već izginulo dosta Srba. U trenutku kada su se po Srbiji spremali preki sudovi i masovne likvidacije, ovaj poziv nije bio po volji nove vlasti, pa je Stevan proglašen za kulaka i bačen u zatvor, gde je proveo tri godine. Taj “kulak” i sanjar Sretenu je bio uzor i jedini učitelj. Prave učitelje tuđinski vojnici oterali su mu već prvog školskog dana 1941, a učiteljicu koja ih je zamenila ubili su nasred učionice, pred đacima. Uz usmeno obrazovanje koje mu je pružio otac, obdareni govornik koji je voleo da priča o svemu što se dogodilo od biblijskih vremena naovamo ubrzo je naizust znao skoro čitavu srpsku epsku poeziju. A kad je u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu počeo da uči pekarski zanat, opet mu se nije dalo – zbog očevih političkih stavova uskraćena mu je stipendija i morao je da prekine školovanje.

Australijski novinari su za Božića pisali da on nije Aboridžin nego doseljenik iz Srbije i da kao takav nema pravo da u prvom licu govori o starosedeocima

Danas svetski poznat pisac, Sreten Božić, prema sopstvenom priznanju, prvu knjigu pročitao je tek sa osamnaest godina na služenju vojnog roka u Zagrebu, gde je i počeo da se bavi pisanjem. Posle vojske seli se u Beograd, gde završava radionicu za pisce i objavljuje prve pesme. Jedno vreme radio je kao novinar u užičkim “Vestima”, ali na zahtev Slobodana Penezića Krcuna dobija otkaz i zabranu da radi kao novinar. Bila je to kap koja je prelila čašu, pa 1958. emigrira u Italiju, odakle pešice stiže do Pariza, gde upoznaje Sartra i Simon de Bovoar i sarađuje u njihovom časopisu “Les Temps Modernes”. Pritisnut besparicom 1960. odlazi u Australiju, gde se izdržava radeći na građevini i kao kopač zlata. Sve dok se nije našao među Aboridžinima.

Kao prvi belac koji je ušao u selo australijskih Aboridžina, Sreten Božić živeo je deset godina s pripadnicima plemena Varlpiri. Oženio se Đumalom, dobio s njom dvoje dece, ali ubrzo je shvatio kakva se tragedija dešava njihovim saplemenicima – njih oko deset hiljada umrlo je ili oslepelo zahvaljujući nuklearnim probama koje su u blizini njihovih naselja izvodili Britanci. Kada je o tome objavio prvu zbirku priča “Put za Bralgu”, australijske vlasti prisilno su ga preselile u okolinu Melburna, zabranivši mu povratak na sever. U međuvremenu, svi članovi njegove porodice pomrli su od posledica uranijumskog zračenja. Podstaknut ličnim gubitkom, nastavlja da piše o stradanju Aboridžina, pa tako nastaju romani “Nuklearne trilogije” – “Valg”, “Karan”, i “Gabo đara”, potresna svedočanstva koja su uzbudila svet. O užasu koji je video svojim očima Božić je priređivaču svojih dela u Srbiji, dr Aleksandru Petroviću, redovnom profesoru kulturne antropologije na Filološkom fakulteta Univerziteta u Beogradu, ispričao:

“Rat u Vijetnamu dao je priliku Englezima da isprobaju 12 nuklearnih bombi u središnjoj Australiji, pravljenih od australijskog uranijuma vađenog na severu zemlje, gde su živeli Aboridžini, na poligonu veličine Nemačke. Potraga za rudom ostavila je jezive posledice na Aboridžinsku drevnu kulturu i plemenski život. Deportovani su u logore u pustinji, a njihova deca nasilno odvojena od roditelja, odvođena su u gradove da bi se u internatima prevaspitavala i asimilovala. Oluje prašine izazvane nuklearnim eksplozijama putovale su preko celog kontinenta i raznosile radioaktivni otpad. U okolini Adelejda radioaktivna prašina prekrivala je krov zgrade u kojoj se nalazila redakcija lokalnih novina i centar medijskog magnata Ruperta Mardoka, ali niko o tome nije smeo da piše. Ljudi su ostavljeni da jednostavno umiru, bez znanja i mogućnosti otpora. A onda su ti isti medijski magnati podigli graju kad se dogodio Černobilj. U Adelejdu je tada boravio engleski mališan Toni Bler sa majkom, bratom i sestrom, dok mu je otac radio na projektu atomskog oružja. Svi članovi porodice Bler, izuzev Tonija, kasnije su oboleli od posledica radijacije. Koliko zaista treba biti bezdušan i nečovečan pa zaboraviti užas sopstvene porodice i druge gađati municijom punjenom uranijumom? Na tom istom poligonu su tokom šezdesetih probani projektili sa osiromašenim uranijumom namenjeni za vijetnamsko bojište. Rat u Vijetnamu okončan je pre nego što su oni usavršeni, ali to oružje kasnije je upotrebljeno u Iraku i tokom bombardovanje Srba.”

Bela Australija bojkotovala ga je na sve moguće načine. Kada je pripovetka iz knjige “Put za Bralgu” – “Zastava na pola koplja” – dobila najveću nagradu Australije za kratku prozu, sve glavne novine u Melburnu odbile su da štampaju nagrađeni rad

Pojavljivanje Vongarovih dela mnogo je uznemirilo kolonijalnu Australiju. Dve stotine godina nakon što je Džejms Kuk pobo englesku zastavu na tlo novog kontinenta, za koje su Britanci tvrdili da je nenaseljeno iako je na njemu živelo 550 aboridžanskih plemena, bilo je neverovatno da Aboridžini nisu ućutkani, da vekovnim progonom i istrebljenjem njihovo pitanje nije skinuto s dnevnog reda. Australija ima najveće rezerve uranijuma u svetu i vlastima je u interesu da se on što više prodaje a da se o tome što manje piše. Zato su australijski novinari za Božića pisali da on nije Aboridžin nego doseljenik iz Srbije i da kao takav nema pravo da u prvom licu govori o starosedeocima. U pokušajima da ga diskredituju čak su tvrdili da je Sreten Božić zapravo njegov pseudonim, što na srpskom znači Srećan Božić.

Tako je, pobegavši od neslobode u komunističkom režimu, Sreten Božić doživeo da iz istih razloga bude proganjan i u jednoj liberalnoj demokratiji. Bela Australija bojkotovala ga je na sve moguće načine. Kada je pripovetka iz knjige “Put za Bralgu” – “Zastava na pola koplja” – dobila najveću nagradu Australije za kratku prozu, sve glavne novine u Melburnu odbile su da štampaju nagrađeni rad. I ostale njegove knjige su zabranjivane, a vrhunac cenzure predstavljala je zaplena romana “Raki” još u rukopisu. Ohrabren podrškom 200 australijskih pisaca koji su potpisali peticiju zahtevajući da mu se oduzeti rukopis vrati, što se nije dogodilo, Sreten je napisao novu verziju. Roman “Raki” (u kome dovodi u vezu sudbine srpskog i aboridžinskog naroda i osvrće se na lik i delo bivšeg SS oficira, a kasnije generalnog sekretara UN Kurta Valdhajma) pojavio se 1995, u zlo doba sankcija prema Srbiji, zbog čega je knjiga u prvi mah ocenjena kao “četnička propaganda”. Dve godine kasnije, za isti roman Božića je Australijski savet za umetnost nagradio za izvanredan doprinos australijskoj književnosti. Po pravilniku Udruženja književnika Australije, dobitnik ove nagrade automatski postaje državni kandidat za Nobelovu nagradu. U slučaju Sretena Božića, ovo pravilo nije poštovano, a zvaničnici i mediji u potpunosti su ignorisali ceremoniju dodele nagrade.

Uprkos tome Sreten Božić je svetski priznat pisac, čak i u Australiji, gde su neke od njegovih knjiga unete u školsku lektiru, a na Sidnejskom univerzitetu pre nekoliko godina odbranjena je doktorska disertacija sa temom o njegovom delu. U svetskoj književnosti Vongar je postao glas vapijućeg u pustinji, a njegova hrabrost da žigoše britansku imperiju zato što odbija da obešteti žrtve atomskih proba koje su polovinom prošlog veka vršene u Australiji izuzetno je poštovana od veličina kao što su Semjuel Beket, Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alan Paton, Tomas Keneli, Tomas Šapkot… Ovogodišnji Sajam knjiga, na kom će se u izdanju izdavačke kuće “Jasen” naći sedam dela iz njegovog bogatog opusa, prilika je da B. Vongara bolje upoznaju i čitaoci u njegovoj pravoj domovini.

Već u poodmakloj životnoj dobi (rođen je 1932. godine) Sreten Božić živi u Koildu, blizu Melburna, a nakon smrti svoje druge supruge, Linde Bilčić, Novozelanđanke poreklom iz Lovišta na Pelješcu (umrla 2004. od raka pluća), najviše vremena provodi u šetnji sa svojim dingo psima, zbog čega ga Australijanci zovu Dingo-čovek. Još uvek piše i misli na Srbiju.

“U Trešnjevici su mi pupak i duša. Još uvek sanjam stado stoke koje sam pazio u brdima. Svaku ovcu i goveče znao sam po imenu – dolazili su da ližu so sa mog dlana. Još uvek to rade u mom snu gotovo svake noći. To me i motiviše da pišem”, kaže Božić.

Mostovi koje je u ovom čudovišnom vremenu sagradio čovek srpskog prezimena (Božić) i aboridžinskog imena (Vongar) predstavljaju i jedinstven lirski dokument, redak u modernoj literaturi. Mostovi između psa Pure iz Trešnjevice, sa kojim je čuvao stoku, i dinga, koji su ga svojim krznom grejali dok je spavao u pustinji; između oca Stevana i Đžubure, spasitelja iz Tanamija; između majke Darinke, koja mu je i u Australiju slala peškire izatkane od težine (konoplje), i Aboridžinke Đumale, koja ga je naučila da nasloni uvo na stablo i sluša šta mu prijatelji šapuću. I da poveruje da drvo, kao i veran pas, maše svojim repom i da se nada da će se ponovo sresti, makar kao biljke ili ptice. Bio bi greh, kaže Vongar, da o tome nisam pisao.

NAJVEĆI ŽIVI SRPSKI PISAC?

Da li je Sreten Božić, alijas B. Vongar, najveći živi srpski pisac? Pitanje je, možda, suviše smelo budući da se odnosi na nekog ko piše na engleskom jeziku. No, bez obzira na to, bio on Vongar ili Božić, radi se o jednom od najznačajnijih književnih stvaralaca poniklih iz Srbije u poslednjih sto godina. Priređivač njegovih dela, dr Aleksandar Petrović, smatra da nema nijednog živog srpskog pisca koji se odlučnije založio za stvar slobode, nijednog ko je srpsko književno nasleđe uspešnije sublimirao u potpuni sklad etike i estetike.

“Vongarovo delo poslednje je utočište onima koji su se razočarali u srpsku književnost posle Andrića, Crnjanskog i Selimovića jer pisci koji su došli više nisu znali da zidaju mostove, već samo da više ili manje vešto mešaju amorfni malter reči”, kaže Petrović.d.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);

loading...

2 komentara

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar