KOLUMNA NEBOJŠE JEVRIĆA: Nedelja, opet nedelja

Pokušavali smo vragu iz torbe da pobegnemo.
Puni para kao žaba dlaka, teturali smo se kao pijane vrane.
Padala je teška jesenja kiša. Šupljih crevalja, bazali smo Knez Mihailovom. Nismo imali cigareta. Kiša je raskvasila pikavce kapitalce, koje smo u nuždi pušili muštiklama napravljenim od hemijskih olovaka.
Bila je nedelja. Najgori dan. Trebalo je nešto smisliti, negde otići.
Zavideli smo robijašima.
Naši beogradski drugovi bili su na nedeljnom ručku! Nas nisu pozivali u kuće.
Emil je bio grafičar bez prese, ja pisac bez knjiga.
Našim devojkama nije padalo na pamet da nam od kuće ponesu sendvič. Dolazile su do „Kolarca" da se trpaju. A onda se vraćale kući pred zoru i bile pametne i dobre tatine i mamine ćerke.
Naišao je milicioner Gagi Garagan, koji je patrolirao Knezom. I mi smo Knezom patrolirali. On je znao nas, a mi smo znali njega.
„Nebojša, Emile, dajte lične karte!"
Padala je dosadna kiša. I njemu je bilo dosadno.
Nije nam bilo jasno zašto nam traži legitimaciju.
„Šta će ti lične karte kad znaš ko smo", rekli smo i počeli da trčimo.
Garagan je trčao za nama.
Garaganu je pala šapka.
(Garagan je posle završio Višu u Blacu i napredovao u službi. Garagan je posle napustio službu i kupio fabriku. Garagan me je posle deset godina sreo i ponudio da mi sponzoriše knjigu!)
Krenuli smo kod Nova Gabelja i Ranka Krkalova u Studentski dom „Patris Lumumba".
Išli smo da se okupamo i neki bon užickamo za klopu u studentskoj menzi.
U autobusu nas je startovala kontrola. Nismo imali prijavu stana, nismo imali lične karte. Nismo imali ništa. Izbacili su nas na prvoj stanici pa smo nastavili peške.
Njih je bilo osmorica u trokrevetnoj sobi. I nije im bilo tesno.
Samo je Novo Gabelj polagao ispite. Išao je u čitaonicu da uči. Ostali su živeli veselim životom hipi komune.
U blizini se nalazila Viša medicinska. Dolazile su razlepršane studentkinje na kafu. Ali ni Viša nije tog dana radila.
A onda su nas pozvali docimeri Bosanci na proslavu rođendana kod Zdrave, Hrvata iz Travnika.
Zavideli smo Edu Višu, kome je majka kupila dvadeset gaća. On je uvek imao čistu preobuku.
Zaprali smo se, oprali kosu, klopali pasulj u menzi i krenuli na žuraju.
Kreveti su bili izbačeni, a umesto njih stavljene stolice. Zdravko je uredno prijavio žurku. Bili su to fini momci, brucoši iz Travnika.
S jedne strane su sedeli muškarci, a s druge brucoškinje iz Bosne, nevešto našminkane. Stigli su i pisci Brana Suč i Hadži Halef Omar bin Hadži David al Basara. Oni su bili besmrtnici.
Pića je bilo u ogromnim količinama.
A to je bilo najbitnije. Noć je odmicala, a svi su kao ukipljeni sedeli na svojim stolicama.
Niko nije igrao. Žurka je bila krajnje akademska.
A to Njegova ekselencija Hadži Halef Omar bin Hadži David al Basara, ovejani postmodernista, nije mogao da podnese.
Skinuo je gaće i natrtio se nad stolom.
„Hajde da se jebemo!", viknuo je vrckajući belom guzom.
Brana Suč, koji ga je u svemu podržavao, srozao je pantalone i prislonio se uz njega.
A onda su skočili Bosanci i počeli da tuku stolicama.
Brucoškinje su vrištale i zatvarale rukama oči.
Poletele su flaše.
Emilijano i ja smo prvi zapalili.
Bila je nedelja. Najgori dan. I padala je kiša. Jesen. Trčali smo prema groblju. Ka studenskom domu na Karaburmi.
Zaustavili smo se kod groba Radeta Drainca.
Emil je uspeo da spase jednu flašu.
Sedeli smo na klupici pored Rakinog groba. Na grobu je pisalo:
„Dao bih vam sve,
Al' ništa nemam,
Glad mi je beskrajna,
a ruke večno prazne."
Svitalo je. Počinjao je novi dan. Sumorna beogradska kasna jesen.
U tek otvorenom „Kolarcu" sedeli su Boro Mečka, novinar „Večernjih novosti" koji je dobio dvadeset hiljada maraka na lotou (a nije prijavio ženi), i Atif Džafić, recitator iz Skadarlije. Pevali su:
„S jeseni zeleni tuga u meni,
S jeseni, kad sazru dunje i regruti"...
I sve je odjednom počelo da izgleda drugačije. „Kolarac" se punio.
Stizale su bankarske službenice, a mi okupani, pijani i zadovoljni. Mirisali smo na sapun iz studentskog doma.