Nije vera pun sto

Srbi su bez sumnje verujući narod, uglavnom nisu ekstremno verujući, takvih je oko deset odsto, ali velika većina slavi krsnu slavu, ide u crkvu uglavnom o velikim crkvenim praznicima, sve više ih se posle posta pričešćuje, ali beže od ispovedanja, a ne mali broj vernika svaki drugi ili treći dan dolaye u crkvu, upale sveće i tihuju

Ovaj broj Ekspresa je pred našim čitaocima na Veliki petak, dva dana pred Vaskrs, najveći hrišćanski praznik. Zgodna prilika da istražimo: Koliko su Srbi iskreni vernici, koliko su posvećeni svojoj veri i Srpskoj pravoslavnoj crkvi i koliko su istinski svesni značaja SPC za opstanak nacije u velikim istorijskim iskušenjima?
Za početak da kažemo da brojna istraživanja javnog mnenja Srbe svrstavaju među deset najdoslednijih i najvećih vernika u Evropi. Jedna od tih anketa navodi da prosečan vernik u Srbiji slavi slavu, u crkvu ide na velike verske praznike, retko se pričešćuje a još ređe ispoveda. Sveštenici svoje parohijane dele na one koji svraćaju u crkvu samo uz velike praznike, raste broj onih koji se posle posta pričešćuju, a pošto je vera individualni dihovni odnos prema crkvi i hrišćanstvu, Srbi nekako izbegavaju da se ispovide, čuvaju svoju intimu za sebe, a nije mali broj vernika koji svaki drugi ili treći dan dolaze u crkvu zapale sveću, provedu tu neko vreme i ne pričaju sa parohom.

 
Gnostici (oni koji ne veruju slepo) i komunisti koji odbacuju religiju kao pošat, krajem osamdesetih prošlog veka tvrdili su da je u SFRJ Broz imao više vernika nego Hrist i Alah zajedno. Naši sagovornici tvde da je to neprimeren cinizam, jer vera u Boga i u SPC je silom potisnuta, a vratila se na velika vrata posle pada komunizma. Jer hrišćanstvo među Srbima ima patinu od desetak vekova.
Teolog Aleksandar Milojkov podseća da je naše društvo bilo suočeno sa pojednostavljenim tumačenjem religije. Tu su i priče da manje obrazovani narodi među kojima su Jermeni, Moldavci, Bugari, Srbi,...više religiozni od naprednijih Šveđana, Holanđana, Danaca, da to komunicira sa Fojerbahovom teorijom iz njegove studije "Čovek i Bog" da su neznanje i strah stvorili Boga. Ta teorija, koju su prigrlili Marks, Engels i Lenjin ne samo da je pogrešna nego je i netačna, Kaže Milojković. On obrazlaže da je vera taloženo iskustvo naroda, nacije čovečanstva, vera je čovek, a čovek ili nacija bez vere su neostvareni. Verujući čovek je onaj koji sumnja, a njegova vera je rezultat sumnje i iskustvenih saznanja.
Milojkov obrazlaže da je danas među Srbima manji broj istinskih vernika u poređenju sa vernicima koji dolaze u crkvu o velikim crkvenim praznicima. Slična je pojava i među drugim narodima, tako da Srbi nisu izuzetak.
- Istinski vernici su svesni uloge SPC u našoj istoriji, jer je to jedina ustanova koja osam stoleća čuva ovaj narod da ne nestane i pomaže mu da sačuva svoj duhovni identitet. Neprijatelji to znaju. Tako je protoustaški ideolog Ivo Pilar, još u Prvom svetskom ratu, pisao da Srbi mogu opstati i bez države, dok god imaju Crkvu i kult Svetog Save, podseća verski analitičar Vladimir Dimitrijević. Željko Injac napominje da "posle svih stradanja kroz koje je prošao narod i potrage za sopstvenim identitetom, čak su i pojedini uticajni ateisti, koji su prethodno kritikovali Srpsku crkvu, izjednačavajući je, zbog nerazumevanja sa Rimokatoličkom crkvom, postali svesni nacionalnog značaja SPC i njene uloge u očuvanju srpskog naroda kroz istoriju. Tim pre su vernici toga svesni."
Da li su vernici danas svesni ogromne uloge SPC u našoj istoriji: "Sigurno da jesu svesni, ali ne u pravoj meri i u detaljima. Jer, Srbi generalno ne znaju dovoljno ni državnu ni narodnu istoriju, a ni crkvenu. Ali, navjeći broj Srba danas oseća tu ogromnu, istorijsku, osmovekovnu ulogu Crkve i vide je u životu naših Eparhija koje, s Božjom pomoći, obnavljaju i vraćaju život na najtežim mestima i u nemogućim uslovima - u Jasenovcu i Pakracu, Kninu i Splitu, u Bihaću i Mostaru, a posebno na Kosovu i Metohiji", kaže dr Velibor Džomić.

 
-Kao narod, Srbi su odani svojoj veri; jer, da nisu, oni ne bi izdržali tolike vekove na razmeđi Istoka i Zapada, živeći u kući nasred druma i dajući najviše mučenika za veru od svih pravoslavnih naroda. Komunizam je radikalnom ateizacijom ugrozio pravoslavnu veru, pa se tragovi toga još uvek vide. Zato nam je potrebno poznavanje vere, ali i život po toj veri, je, kako kaže Sveto Pismo, vera bez dela je mrtva. Što se tiče dubinske religioznosti, u jednom narodu, najviše je deset odsto ljudi istinski religiozno, i nastoje da žive u skladu sa verskim normama. Ostali su religiozno vođeni i drže bar poneki običaj svoje vere. Ali ne zaboravite, kad je u Rimskoj imperiji bilo deset odsto hrišćana, ozbiljnih i odgovornih, pojavio se car Konstantin, kaže za Ekspres verski analitičar Vladimir Dimitrijević.
Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić, na pitanje koliko Srbi danas veruju u svoju SPC, kaže: Svedočanstvo hrišćanske vere je uvek i bez izuzetka prvo lično, a potom i saborno, tj. narodno i svenarodno. Ne treba gubiti iz vida da nema Crkve bez vernog naroda i kada pitamo da li Srbi veruju u SPC onda zapravo pitamo da li verujemo sami sebi i svojim očima. Često se pod Crkvom pogrešno podrazumevaju samo patrijarh, episkopi, sveštenici i monasi koji služe u drevnim i novijim pravoslavnim manastirima i hramovima, a to nije tačno. Oni jesu najodgovorniji i imaju najuzvišeniju službu, ali nema Crkve bez vernog naroda. Crkvu čine i svi kršteni pravoslavni hrišćani koji su pre nas otišli sa zemlje.
U dnevnik komunikacijama vernici često imaju primedbe na svoje parohe, koji su "ovakvi" ili "onakvi". Za poistovećivanje vere, crkve,paroha i Boga sa mesnim parohom, kriva je sama crkva.
-Sveštenik treba da bude uzor, ali sveštenik potiče iz naroda. Što je narod pobožniji, sveštenici su bolji, i obratno. Zato, kad vidimo da sveštenik gazi moralni zakon hrišćanske vere, setimo se da zbog popa Nikole ne smemo da odbacimo Svetog Nikolu, i molimo se Bogu da našeg sveštenika urazumi. A ako je sveštenik dobar i čestit, čuvajmo ga i pomozimo mu, jer narodna izreka kaže:"Trista - bez popa ništa", tumači Vladimir Dimitrijević.

 
- Davno je rečeno da dobar pastir i što kaže inom i sam svojim potvrđuje činom, odnosno životom i služenjem. Naš je narod oduvek gledao u svoje sveštenoslužitelje i zato do danas svetle Sveti Sava, Sveti Vasilije Ostroški, Sveti Petar Cetinjski, Sveti Vladika Nikolaj, naš dobri Patrijarh Pavle koga već slikaju na ikonama i freskama sa oreolom oko glave i drugi svetitelji. S druge strane, često se dešava da se neko loše delo ili postupak nekog sveštenika ili episkopa posmatra kroz prizmu Crkve, a to je pogrešno. Svako treba sebe da meri i izmeri Evanđeljem, pa tek onda protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić.
Koliko je unutrašnju ravnotežu Srpske pravoslavne crkve poremetio "nagli priliv vernika" posle pada komunizma? Željko Injac je mišljenja da je "zaista malo onih koji su bili ubeđeni komunisti i ateisti koji su postali vernici. Tako da oni svakako nisu mogli bitno uticati na bilo šta u SPC. Ali duh sekularizma se krajem prošlog veka, kada je malo veći broj ljudi prišao crkvi, nekako uvukao u crkvu. Broj pravoslavnih hrišćana koji učestvuju u obredima SPC, pre svega liturgiji, nikad nije prešao više od sedam do deset odsto. Tako da je ta priča o uticaju preobraćenih komunista na SPC više mitologija nego istina. Dva svetska rata, izmeštanje stanovništva iz sela u gradove, industrijska revolucija, pa i genocid, koji su Srbi preživeli, i na kraju jedan totalitarni ateistički sistem, ostavili su trajne posledice na pravoslavnu tradiciju naroda. Veći je problem što su neofiti(novoverci) bili samouki, nego što su poticali iz jednog komunističkog sistema."
Protojerej-stavrofor dr Velibor Dzomić dodaje da " Nikada kroz istoriju, čak i pre pojave komunizma i komunista, Crkva nije imala ispred sebe savršenog čoveka. Uvek su ispred njenih vrata bili nekršteni grešnici ako se ima u vidu da svaki čovek u sebi nosi grešnu adamovsku prirodu i grehove koje je po svojoj slobodi počinio. Svaki novokršteni se u Hrista krsti i u Hrista oblači - kako se i radosno peva na Svetoj tajni krštenja. Životom po Evanđelju u Crkvi čovek se preobražava, ali su i dalje prisutne ljudske slabosti u manjoj ili većoj meri i sa njima se svaki hrišćanin bori i nosi do kraja zemnog života. Pre bih rekao da je unutrašnja harmonija narušena nasilnim izgonom vernog naroda iz Crkve posle 1945. godine.
Uprkos svemu, kaže teolog Aleksandar Milojkov, Srbi su imali Svetosavsku sabornost, a imaju je i danas, tako da su i posledice komunizma sa njom lakše prebrođene.Mnogi, pa i vernici zaboravljaju da je Svetosavska sabornost ono istorijsko i vremensko sećanje, to su one tanke niti koje vezuju srpsku duhovnost sa njegovim socijalnim i državnim bićem.To je dakle ono vezivno tkivo na koje mnogi nisu računali, iz neznanja ili površnosti, to se danas tako jasno vidi.

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa...

Pročitajte još:

[owl-carousel category="Uncategorized" singleItem="true" autoPlay="true"]