PUSTE ŽELJE: E da mi je da udam ćerku za fudbalera

PUSTE ŽELJE: E da mi je da udam ćerku za fudbalera

Shutterstock


Ima već dvadeset i koja godina kako se svako malo setim žene koju uopšte ne poznajem. Samo jednom sam je na trenutak srela u tramvaju, tu negde kod Kalemgdana. Ušla je rano ujutro sa još nekoliko žena koje su se vraćale iz noćne smene tadašnje fabrike “Beko”. Izmorene, sa kesama namirnica. Vidi se da su drugarice iz treće smene i, nastavlja se razgovor koji je započet kraj neke mašine.

Pita prva: I šta si joj na kraju kupila?
Odgovara druga: Pa ono što je tražila. Ne vredi njoj pričati. Baš je briga što do plate ima još petnaest dana”
Prva: Jesi uzela od svekrve koji dinar?
Druga: Jok, uzela sam joj na čekove. Ne pitaj koliko sam se zadužila. Ni dve plate me neće pokriti.
Prva: Pa ženo šta će joj tako skupa haljina?
Druga: Za splav. Kaže ne može više da se bruka, svako veče u istoj suknji.
Prva: Pa, ne ide valjda svako veče?
Druga: Pa ne ide svako, ali ide svaki petak, subota, nedelja. Ovaj petak stižu neki fudbaleri.
Prva: Koji fudbaleri?
Druga: Ma otkud znam koji. Danima plače, traži haljinu, a uz haljinu treba i nove sandale, ne pitaj me.
Prva: Ma bogati, šta je to tako važno?
Druga: E, šta je važno. Važno je, samo ako je potera sreća.
Prva: Zašta bre da je tera sreća?
Druga: Pa da se upozna sa nekim od njih, ne pravi se luda. U školu ne ide već mesec dana, nagurala jedinice, ne znam ni da li će da ih popravi do mature. Kaže jedan joj dao broj telefona, sviđa mu se.
Prva: Pa?
Druga: Šta pa? Ona mala od one moje šuntave komšinice se udala za jednog takvog, isto ga našla na splavu. Odveo je u inostranstvo. Celoj porodici pala sekira u med.
Prva: Ama, šta je tebi Radmila? Kakav fudbaler, kakva udaja, pa nema ni dvaes godina. Nalupaj ti to, ocene da popravi, školu da završi, možda i neku Višu upiše. Šta ti muž na to kaže nesrećnice?
Druga: Šta ima da mi kaže, platu ne prima već dva meseca. Bolje da sam i ja tražila nekog s parama dok mi je bilo vreme. Ćuti, boga ti, ako bog da spetljaće se s tim fudbalerom, udaću je, svanuće i meni. Pokazala mi je njegovu sliku iz novina. Mali je ki upisan i vidi se da lepo živi.

Izađoh iz tramvaja i ne saznadoh ništa više o fudbaleru. Ženu nikad više nisam videla, a i da sam je i videla ne bih je prepoznala. Ne znam ni da li se mala udala, ni da li je njoj svanulo.”Beko” već odavno ne postoji.

Priznajem da sam tog jutra u tom tramvaju prvi put čula da se žene zadužuju da bi ćerkama kupile haljinu za splav. Na trafikama se još nisu prodavale novine koje su naširoko pisale o sponzurašama, a nisam znala ni šta je rijaliti. Možda zato pamtim taj razgovor. Uđeš u tramvaj i shvatiš da ne znaš na kojoj stanici treba da siđeš.Niko ti nije javio da je tramvaj promenio trasu.

Kada sam nekoliko godina kasnije upoznala profesora iz inostranstva koji je bio gost jednog fakulteta, znala sam da je tramvaj promenio trasu, ali nisam znala da do moje stanice neće ni stići.” Pa kako Vam se dopada Beograd”, pitam ja profesora na osrednjem engleskom dok u bašti jedne kafane pijemo ništa bolju kafu. “Lep je”, odgovara on kulturno, dok merka pune piksle i sedeće kelnere. “A kako studenti, jel im se dopadaju predavanja?”, pitam ja. “Pa vidite tu sam malo u nedoumici”, kaže on. “Kako u nedoumici”, priupitam oprezno, a već strepim da će krenuti da mi se žali kako mu ovi naši nisu platili honorar. Na prvom predavanju je bilo samo nekoliko studenata. “Kako nekoliko, pa četrdeset ih je u grupi?”, pitam, a sve se nadam da ne razumem dobro šta mi priča. Ovi jedva sakupili pare da dođe da drži predavanje,a slušaonica prazna. “Pa vidite gospođo ni ja nisam shvatio prvog dana, ali evo, jutros mi je sve jasnije. Vidite evo u ovoj bašti uskoro više neće imati gde da se sedne. I sve mladi ljudi. Pola sveta sam obišao i nigde nisam video pune kafane, već od deset ujutro. I sve mladi ljudi. Pitam ja Vas kad oni idu u škole i na fakultete”. Ja ga samo gledam. Šta da kažem? A ono što mi je još manje jasnije je odakle im novac. Pa otkad sam stigao samo slušam kako ovde svi teško žive. “Pa biće valjda i nama bolje jednog dana, znate kriza je, država je na prekretnici”, pokušavam ja da nešto objasnim. ” A ne gospođo, tu se grdno varate. Neće vama biti u skorijoj budućnosti bolje. Kako da vam bude bolje? Budućnost pripada mladim ljudima, a vaša deca od jutra sede u kafani. Kakvo ulaganje, takva i budućnost.

Ni tog profesora nikad više nisam videla. A i bolje. Nešto mi bude bez veze kad vidim kako nam se deca otimaju za bilo kakav posao u inostranstvu. Nisam ja nikakav lokal patriota, ali mi ni onaj profesor ne izlazi iz glave. Skoro, kao ni ona radnica. A mnogo godina je prošlo. Da li se ona mala udala za fudbalera?