PUTOVANJA: Uvac – U gnezdu beloglavih supova

Brisači su raspršivali uporne kapljice kiše na obe strane magistrale. Svim putnicima, ušuškanim u svoja sedišta, „kljucale“ su glave, pokušavajući da uhvate još malo sna pre table za Novu Varoš. Svima je kroz snove prolazilo sunce koje bi avanturi dalo novu notu, „pogled od milion dolara“ u punom sjaju. Kao da je čulo naše misli upletene u jutarnje snove, guralo je oblake iznad kanjona Uvca i gnezda beloglavih supova, stvarajući idealne uslove za fotografije kojima photoshop nije potreban.

Dobro jutro, najlepša prirodo Srbije!

Krmeljivih očiju izlazimo iz autobusa, grizemo prve zalogaje ohlađenih sendviča i ukrcavamo se na čamac. Plovimo jezerom u kome se ogledaju vrhovi kanjona, paperjasti oblaci i beloglavi supovi. Raširenih krila u rasponu od tri metra, lete iznad nas i “pričaju” nam svoju životnu dramu.

“Mi smo najveće ptice koje žive na tlu vaše zemlje. Naša težina varira između 6 i 11kg, a rastemo i do 110cm. Nemojte nas se plašiti! Hranimo se isključivo leševima, pa nekad na hranu čekamo i po 14 dana. Moja supruga i ja smo zajedno celog života, vidite čak koliko ličimo. Naš životni vek traje oko 30 godina. Za to vreme smo u službi prirode, jer zaustavljamo sve zaraze kada pojedemo mišiće i iznutrice uginulih životinja, odnosno vršimo “prirodnu reciklažu”. Obroke vidimo i sa 3500metara udaljenosti, što znači da osam puta imamo bolji vid od vas ljudi. Međutim, devedesetih godina desila nam se velika tragedija. Naša vrsta je skoro izumrla, ostalo nas je samo sedam parova. Ali.. tada je otvoren restoran Manastirka u kojem dobijamo meni, godišnje oko 120 tona hrane za sve nas. Zahvaljujući ukusnoj i obilnoj trpezi, kao i dobroti naših čuvara, danas nas ima oko 500. Hoćete da se družimo? Možemo jednu zajedničku fotku da napravimo!”

Orao koji je svoj lik pozajmio grbu Srbije, zamahao je svojim velikim krilima i odleteo ka stenama. Ostali smo na brodu ćutke nastavivši krstarenje. Razmišljali smo o priči ovih moćnih ptica, njihovoj životnoj borbi i humanosti koju pokazuju. Iza nas je ostao utopljeni rimski most, ribe čiji su preci doneti u ove vode, žbunje na stenama koje skriva pečurke i druge šumske plodove.

Iskrcavamo se ispred Ledene pećine, jedne od pet špilja u nacionalnom parku. Blatom natapamo patike i penjemo se uz klizavo kameno stepenište do ulaza. Od ledenog daha pećine naježila mi se koža. Vadim iz ranca svu garderobu koju sam ponela ne bih li umanjila hladnoću koja mi je obuzimala sve veći deo tela. Drhtavim koracima prolazim stazom koja vodi do glavne dvorane osvetljavajući put lampom telefona. Vidim senke stalaktita i slepe miševe koji vise sa njih, podne ukrase – stalagmite i velike bele stubove prošarane crvenkastim i plavičastim nijansama.

Pomislim kako se Vilijem Barenc osećao na svom brodu “Merkjuri” kada je bio primoran da prezimi na Novoj Zemlji. Teško je deci proleća da trpe temperature niže od 10 stepeni, a u ovoj pećini temperatura je 8, nezavisno od godišnjeg doba. Lanac ljudi vratio se ka izvoru svetlosti, istom onom odakle je i krenuo. Čamci su čekali na istom mestu i zaplovili ka vidikovcu “Molitva”. Međutim, naši domaćini su nas iznenadili. Otkrili su novu tačku, još uvek bez imena, sa koje se pruža vrtoglavi pogled na meandre. Hiking počinje…

Uzimam prvo stabilno drvo koje mi može poslužiti za osvajanje uspona. Vidim da i ostali rade istu stvar. Oko 40 minuta hoda nas čeka do vrha. Korak po korak, razmena podrške sa prijateljima, padovi i smeh, doveli su nas na mesto o kome mnogi sanjaju, mesto za koje mnogi ne znaju da postoji u Srbiji, mesto koje zovu “pogled od milion dolara”. Meandri proviruju iza olistalih stabala drveća pokazivajući se kao modeli na Nedelji mode, zanosno, ostavljajući posmatrače bez daha.

Upijaju sunce i smeše se oblacima. Namiguju nam zavodljivo svesni svoje lepote. Aparat kao da me je, sve vreme dok sam se pela, vukao za rukav moleći da otkrijem objektiv i pustim ga da uživa u raju o kome je maštao. Stajem na kamen iznad kanjona upijajući svaki delić magije koju je Uvac načinio usekavši krečnjački masiv pešterske visoravni.

 Pogled za ceo život. Pogled od koga se ježi koža. Pogled od čije lepote oči bole. Pogled od koga poskakuje srce. Pogled ponosa, jer se nalazi baš u tvojoj zemlji. Pogled hrabrosti, jer ne osećaš strah stojeći na ispupčenom kamenu 70 metara iznad vode. Pogled sreće, jer imaš priliku da uživaš u trenutku u kome se osećaš kao deo neobične prirode.

Cimneš rakijicu, legneš na travu i prepustiš se. Plašt sena, krava na pašnjaku, usamljena kućica pored vode i cvrkut ptica. Mir. Ignorisanje civilizacije. Stapanje sa korenima. Kako osećaj opisati u jednoj reči?! Lako, u četiri slova – Uvac!