SEĆANJA DUŠKE JOVANIĆ: Japanska čast, ruske službe i kineski seks

SEĆANJA DUŠKE JOVANIĆ: Japanska čast, ruske službe i kineski seks


Glavna sumnja koja je mučila Ruse bila je ima li života, ne posle, nego pre smrti, iako su se oni za sedamdeset godina krvavo uverili da ga nema

Nije nikad bilo moje da se mešam u spoljnu politiku svoje zemlje, ali ma koliko smo celog života maštali o Zapadu, koji je za nas bio nedostižni san u sinemaskopu, ipak sam stalno predlagala suprotno: da i dalje ostanemo privrženici istočnog greha, s tim da pogledom munjevito preletimo preko onog što je bio Sovjetski Savez, osmehnemo se ruskom predsedniku i, što je moguće brže, pobratimimo se, ne s Rusima, nego s Japancima.

Za mene sedam decenija posle Hirošime ostaje tajna kako je Japan od ponižene, uništene i osiromašene zemlje uspeo da postigne takav vratolomni skok. Teško se snaći u pouzdanim naučnim procenama, raznoraznim pretpostavkama i takozvanim srećnim okolnostima. Osnova japanskog buma pronalazila se u propasti, nacionalnoj ugroženosti, što je i naš jedini kapital za budućnost, osim što su Japanci od nas vredniji, zarobljenici su i bolesnici rada, koji je za njih oduvek bio najveća radost, razonoda i rekreacija.

Besposlenost se u Japanu svojevremeno mogla tolerisati samo caru Hirohitu dok je bio u komi. Videvši da je prestolonaslednik u to vreme bio zaludan i slobodan, Japanci su došli na ideju da ga makar izlože na vidnom mestu i naplaćuju ulaznice za gledanje kako bi od njega imali bilo kakve koristi. Najozbiljnije se planiralo da se on preseli u nekadašnju prestonicu, drevni grad Kjoto, čuven po tome što je rodno mesto cara japanske erotike Nagasi Ošime, utemeljitelja nove filmske dinastije „Carstva čula”. U prijateljskom razgovoru sa žiteljima Kjota, saznala sam da je glavni inicijator zapošljavanja cara bio Koiši Tsukamoto, direktor velikog preduzeća za proizvodnju ženskog veša i predsednik gradske privredne komore. On je tada, ne bez sentimentalnosti, izjavio da bi voleo da Hirohitov sin Akihita živi u staroj palati Gošo, u središtu Kjota, gde bi se tradicionalni obredi mogli obavljati svakog dana, što bi sigurno privuklo masu posetilaca.

Kod njih je sve moralo da bude najveće, najbolje i najlepše na svetu. Od Takao Akijame, simpatičnog poslovnog dase, na koga sam nabasala u Tokiju, tražila sam da me odvede da izbliza vidim neko od brojnih japanskih tehničkih čuda. Pocrveneo je kao bulka, ali se ubrzo sabrao: „U Japanu raste skupi subvencionisani pirinač, cvetaju trešnje, svi vredno rade, a u fabrikama je sve manje ljudi, a sve više robota”, rekao je, istovremeno mi izražavajući divljenje kao ženi koja je u Japan došla službeno, a ne da gubi vreme i letuje.

Danima sam pokušavala da shvatim kako Japanci mogu da izmisle sve te televizore, tranzistore, kompjutere, kamere, satove, brodove, kamione i automobile kad su po prirodi limitirani. Stekla sam utisak da je to narod koji uopšte ne ume da misli svojom glavom. Šta god da ih pitaš, oni te gledaju blesavo i samo se klibere. Kao da su sve što su postigli od nekoga podlo prekopirali ili negde prosto maznuli.

Spremni na smrt

Japanski rašomon između mudrosti i maloumnosti najbolje je objasnio filmski reditelj Akiro Kurosava u knjizi „Nešto kao autobiografija”.

„Petnaestog avgusta 1945. godine, okupili smo se u studiju da bismo preko radija čuli proglas japanskog cara. Nikada neću zaboraviti prizore sa ulica. Stanovnici trgovačkih ulica bili su spremni za časnu smrt. Atmosfera je bila napeta i prožeta panikom. Pred radnjama su sedeli vlasnici s kratkim japanskim sabljama u krilu, zureći u hladna sečiva. Pošto sam s ostalima saslušao carev proglas, zatekao sam na povratku sasvim drugačiju sliku. Ljudi su trčkarali tamo-amo radosnih lica, kao da se spremaju za proslavu. Ne znam da li je to odraz naše prilagodljivosti ili maloumnosti, ali moram da priznam da je u ličnosti svakog Japanca, pa i u mojoj, zastupljeno podjednako i jedno i drugo.”

Jukio Mišima

Čast ili život: Jukio Mišima

Praktični deo nastave bio je zasnovan na nemilosrdnoj vojničkoj disciplini, uz forsiranje noćnih marševa dugih i do četrdeset kilometara. Ratnički duh, koji je nekada navodio Japance na vojnička osvajanja, negovao se s ciljem da se hiljade činovnika različitih kompanija očeliče u nadahnuću da posle budu sposobni da ratuju kao „poslovni samuraji”

Zbog toga je, valjda, usvojena praksa da se pre svih u red moraju dovesti rukovodioci. Japan je bio prva zemlja u kojoj je narod svoje predstavnike izabrao i probrao motkama. Najelitnija škola za japanske bumbare bila je skrivena u podnožju planine Fudži, dok je nastavno osoblje zaduženo da vodi računa da leđa đaka uvek budu uspravna, udarajući neposlušne i posrnule drvenim štapovima koji su se koristili u kendu. Praktični deo nastave bio je zasnovan na nemilosrdnoj vojničkoj disciplini, uz forsiranje noćnih marševa dugih i do četrdeset kilometara. Ratnički duh, koji je nekada navodio Japance na vojnička osvajanja, negovao se s ciljem da se hiljade činovnika različitih kompanija očeliče u nadahnuću da posle budu sposobni da ratuju kao „poslovni samuraji”.

Bez obzira na sve svoje komplekse, Japanci su svima stavljali do znanja da dobro znaju ko su i šta su. Statistike su precizno pokazivale da su oni sebe smatrali superiornima u odnosu na ostale narode, da su verovali da su jedna od najvećih nacija i da je japansko društvo među najsavršenijima na svetu.

Japanci će propasti možda ukoliko sami tako odluče, ili se međusobno dogovore da nije zgodno da dalje srljaju u budućnost i otuđuju se od ostalog sveta na istoku i zapadu.

Traganje za Mišimom

Ne mogu da o Japancima govorim kao o muškarcima jer nijednog nisam zapamtila. Posle petnaest dana, svi su mi izgledali isti, pa sam se na ulici svima pristojno javljala kao da se dobro poznajemo.

Jedini muškarac koji bi me u Japanu eventualno zanimao bio je odavno mrtav. Pisac Jukio Mišima, kako kažu oni koji su ga poznavali, „odabrao je najfantastičniju, najjapanskiju smrt koja se može zamisliti”. Na dan 25. novembra 1970. godine, sa četiri kadeta iz svog „Društva štita”, Mišima je uljudno posetio komandanta japanskih odbrambenih snaga. Dok su kadeti držali komandanta, on se popeo na balkon i pozvao vojnike da se zajedno s njim dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i dušu. Kako njegove reči nisu mogle da se čuju od poruga i zvižduka, vratio se u komandantovu kancelariju i izvršio harakiri.

Uprkos fami koju je o sebi stvorio, Mišima nije bio baš pravi samuraj. Pisao je romane, priče, drame, režirao pozorišne predstave, pilotirao letelicom F-102, dirigovao simfonijskim orkestrom i putovao po svetu. Bio je glumac, atleta, kandidat za Nobelovu nagradu. Privlačni ludak svoje vrste.

U potrazi za Mišimom savetovali su me da odustanem, jer su ga se i Japanci odrekli, potpuno ga zaboravivši. Njegova udovica je bila ljuta na čitav svet. Ljubomorno je čuvala uspomenu na njega, ne kakav je bio, već kakvim ga je ona zamišljala. U njenom vlasništvu je ostao Mišima kao miran i povučen porodični čovek. U skladu s tim, izdejstvovala je zabranu prikazivanja biografskog filma o Mišimi koji je snimio Pol Šreder.

A 1958. godine ženili su se istovremeno prestolonaslednik Japana i Jukio Mišima, pa je jedan nedeljnik sproveo anketu s pitanjem za koga biste se pre od ove dvojice udali. Više od polovine žena je odgovorilo da bi pre izvršile samoubistvo nego što bi za muža odabrale Mišimu. On je bio opsednut fiks idejom: „Želim da sedim u rokoko stolici u levis farmerkama i havajskoj košulji!” Erotski ga je opsedala smrt otkako mu je jedna knjiga upropastila život. Zbirka misli samuraja i sveštenika pustinjaka Jamamotoa „Hagakure” i njegove reči: „Otkrio sam da je put samuraja smrt. Ako treba da izabereš između smrti i života, bez oklevanja izaberi smrt!”

Japanci ne samo da su unesrećili ostali deo sveta, nego i sebe. Ko god je kod njih nešto vredeo i postigao, taj se ubio.

Samo da ne dođu Rusi

Uprkos tome što je moja generacija provodila dane vireći kroz prozor u panici da će čuti kako nam u prijateljsku posetu stižu ruski tenkovi, za Srbe je oduvek jedini pravi istočni greh bila Rusija.

Stigla sam tamo onda kada je izgledalo da se sve okrenulo naglavačke, kada se čak i ozloglašeni KGB našao pred nerešivim zadatkom. Svi su se pitali kako će sovjetski Komitet za državnu bezbednost srediti situaciju u SSSR-u kada ne uspeva da pronađe, uhvati i privede idealnog muškarca za svoju zvaničnu mis, dvadesettrogodišnju Kaću Majorovu. Supertajna operacija „Verenik” dobila je takve razmere i publicitet da je lično šef KGB-a, general Krjučkov čvrsto obećao da će izdati poternicu za čovekom koji treba da bude plav, jak i dobar i koji ima dovoljno hrabrosti da se oženi saradnicom KGB-a, pa makar ona bila i kraljica lepote.

Da li sam prisustvovala bezuslovnoj kapitulaciji surove sovjetske tajne službe, koja je još od Lenjihovih vremena radila po načelu „ako ne možemo pobiti argumente ljudi, pobijmo ljude”, pred vrhunskom špijunažom Zapada, često oslonjenom na neskrivene čari zavodljivih Mata Hari, ili je bila u pitanju samo nova zamka „najpravednijeg od svih društava”, toliko pravednom da sedam decenija nijednoj socijalistički organizovanoj ženi nije htela da prizna da je makar malo lepša od drugih.

Iako su mnogi razočarani građani šminkanje najneslavnije obaveštajne službe na svetu dočekali s priličnom dozom cinizma, ipak je ono bilo jedna potvrda o uzaludnosti i utopiji sistema koji je potrošio toliko žrtava i godina na anateme i zabrane da bi, posle svega, radio ono što rade i svi ostali na Zapadu.

U KGB-u su prema meni bili vrlo predusretljivi. Kad sam im, sva važna, saopštila kako sam ubeđena da sam prvi stranac koji je ušao na ta mračna vrata, spustili su me na zemlju:
„I ranije su mnogi ulazili. Jedino što nikad nisu izlazili.”

Andrej Legov, ovlašćeni službenik KGB-a i moj domaćin u nepreglednim lavirintima Lubjanke koji su se, i pored velikog javnog provetravanja, još osećali na krv i neograničeni teror tajne policije, smestio me u šok-sobu, bez ijednog ukrasa, pepeljare ili vaze ne bih li zaboravila gde sam bila čim me puste napolje. U pola metra debeloj izolaciji, ispitivala sam ga buljeći u zidove sa istim šarama kao i parket na podu, koje su stvarale čudnu mučninu u stomaku, sličnu ringišpilskoj vrtoglavici. Imala sam utisak da je čitava istorija i suština opstanka socijalističkih država tapacirana stalnim izmišljanjem unutrašnjeg i spoljašnjeg neprijatelja koji će teško ispariti, kako iz tamnih odaja Lubjanke, tako i iz glave njenih službenika.

Na licu mesta su mi, za svaki slučaj, uručili i statističke izveštaje koji su otkrivali šta se događalo iza kulisa ekonomskih diverzija. Sumorne statistike su me potpuno dotukle. Na osnovu takvih podataka, ali i bez njih, nije bio mali broj onih koji su u KGB-u videli jedinog pravog spasioca svih sovjetskih naroda, tumačeći to njegovim neprestanim nastojanjima da ne položi oružje i ne preda se ni pred jednom (da li i komunističkom?!) mafijom. Pri tome se nije smelo zaboraviti da je ideja „perestrojke” praktično počela da se ostvaruje baš u KGB-u, čiji je tadašnji šef Jurij Andropov svojevremeno i omogućio dolazak Mihaila Gorbačova na čelo sovjetske države.

Amerikanci su krivi

I u Moskvi je postojalo mesto gde sam svoje pravoslavno poreklo morala da prećutim. Bila sam prinuđena da se predstavim kao rođena Amerikanka da bi Vladimir Jakovljev, tada glavni urednik lista „Komersant” i, verovatno, prvi ruski japi, uopšte pristao sa mnom da razgovara. On je tada za većinu Moskovljana predstavljao nestvarnu ličnost iz neke bajke.

Možda ipak nešto s Vladimirom Jakovljevom nije bilo u redu čim je ostvario potpuno pogrešan san, američki umesto ruskog. Odbacio je rodoljubivost i beskorisne jadikovke i spas potražio u radu od jutra do mraka.

Možda su zbilja za sve ovo što se dešavalo Rusiji bili krivi Amerikanci?

Pukovnik Crvene armije me je pozvao na čaj i tom prilikom me je dočekao u farmerkama i drečavoj šarenoj košulji. Radna uniforma američkih kauboja potpuno je upropastila nekadašnji strogi ukus sovjetske vojske.

Jedva sam se snašla u njegovom prostranom stanu. Zalud sam na policama bogate biblioteke tražila sabrana dela Marksa ili Lenjina. Moj pukovnik je već bio potpuno posvećen Napoleonovim ratovima, slavnoj carskoj ruskoj istoriji i još slavnijoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Komunisti su uvek i svuda najspremniji da budu sve što zatreba. Kad propadnu, postaju najveće patriote i legitimišu se kao dobronamerni zaštitnici nacija, kao što su se nekad predstavljali kao jedini zaštitnici radničke klase i spasitelji svih potlačenih. Dok su ranije branili ustavni poredak, svoju vlast i partiju, čim je to postalo nepopularno, govorili su kako su samo slučajno bili komunisti, a u stvari su branitelji naroda i države od podivljale i raspojasane demokratije, koje su se bojali ko đavo od krsta pa iz kuće nisu izlazili bez pištolja.

Običan svet je u Moskvi imao drugih briga. Glavna sumnja koja je mučila Ruse bila je ima li života, ne posle, nego pre smrti, iako su se oni za sedamdeset godina krvavo uverili da ga nema.

Nije ni njima bilo lako ugoditi. Ne jednom, na ulici im je izletelo kako im je bilo bolje, ne samo pod Brežnjevom, nego i pod Staljinom.

Palo mi je na pamet kako je zajedljivi Kurcio Malaparte svoj boravak u Rusiji spakovao u samo nekoliko paklenih rečenica. Putovao je vozom i tek posle desetine pređenih kilometara ugledao je prvo kuče (zemlja bez pasa je zemlja gladi), ali je i ono jedva hodalo, smrznuto i olinjalo, s rebrima koja su se nazirala ispod smežurane sive kože.

To što se tih dana moglo videti u Moskvi čak ni u literaturi nije opisano. Srela sam čoveka koji je bez stida, ali i bez imalo patetike na mrazu prodavao sopstvenu šubaru s glave. Nadrealizam uživo, ili fajront ideologije koja je svoje sledbenike učila da se u svemu može potpunije i jače uživati ako se to samo želi. Nepopravljivi cinici će reći da je jedino ovakva Rusija mogla da ima nezaboravnu i nenadmašnu književnost.

Istoričar koji je svoje celokupno životno deo posvetio dokazivanju da je CIA glavni zaverenik protiv Sovjetskog Saveza, profesor koji je iz svoje radne sobe sređivao odnose između velikih sila i čuveni amerikanista sa značajnim naučnim radovima Nikolaj Jakovljev nikada nije bio u Americi.
– Niti sam bio, niti želim da idem! – žučno mi je objasnio svoj stav još s vrata.

Odmah sam prešla na stvar.
– Pokazalo se da je politika Zapada, s podržavanjem ljudskih prava i sloboda, bila daleko razornija po SSSR nego sve rakete i silno naoružanje!?
– To je metafizičko pitanje, u koje neću da ulazim. Nisu u pravu ni oni koji tvrde da je „Rat zvezda” bio presudan u popuštanju Sovjetskog Saveza. Treba samo da znate da je odbrana od „Ratova zvezda” daleko jeftinija nego proizvodnja oružja.

U Moskvi sam se svega naslušala. Nikolaj Jakovljev, pomalo tužni i usamljeni propagandni istoričar, i pored petnaest miliona svojih čitalaca, zabezeknuo me je otkrićem da su Solženjicin i Bukovski najobičniji američki agenti.
Zašto?
– Zato što su živeli na Zapadu! Neću da ih optužim, ali oni su izvršavali zadatke koji su bili važni za CIA.

Obični ruski građani američku obaveštajnu službu doživljavaju kao najveće zlo u čitavom svetu.

Kad govorite o svesnoj ili nesvesnoj aktivnosti Solženjicina i Bukovskog, zar vam nije palo na pamet da su oni možda imali pravo da žele da Rusija bude izgrađena kao i svaka građanka demokratija, s obzirom na to da su smatrali da je komunizam čista utopija? Mislite li da je SSSR bio moćniji kao komunistička zemlja nego što je Rusija kao građanska država?
– Prvo da objasnim da CIA nije đavo, već samo instrument vlade SAD koji ne može da radi samostalno. Što se Solženjicina tiče, za mene je veoma čudan njegov stav. Tu se više ne radi o izboru između kapitalizma i socijalizma, već o Rusiji kao državi s vekovnom tradicijom koja je u opasnosti.

Zar ne bi Rusija bila jača kad bi svaki građanin pojedinačno bio zadovoljan?
– Ne zanosite se. Nijedan čovek nikada ne može biti potpuno zadovoljan. Naročito ne Rus.

Dok sam bila tamo, osećala sam neodoljivu potrebu da nešto učinim za njih ili da im makar viknem da se spasavaju. Činilo mi se da oni neće uspeti da urade ništa i da će se čitava patnja obično završiti na intelektualnom ručku, uz votku, zdravice i pripito baljezganje o majčici Rusiji.
Zato se nisam nimalo iznenadila kad je moj prijatelj, pisac-patriota Jurij Lošic poslednje noći na Crvenom trgu zapevao jednu od najpoznatijih četničkih pesama. Tumačila sam to njegovim uzbuđenjem zbog rastanka, sve dok mi nije otvorio oči. Tek će se čuti da je Draža Mihailović, koji je u Rusiji bio popularan bar koliko i u Srbiji, ako ne i više, sve vreme održavao neke tajne veze s Moskvom.

Erotski gran-pri

Našavši se dvadesetak godina kasnije u Šangaju, jednom od najerotičnijih, ali i najstrašnijih gradova sveta, ušla sam tamo gde žene obično ne ulaze, ali gde muškarci vole da izlaze, zatečena otkrićem koliki su Kinezi radoholičari, čak i u kupleraju.

Fakat je da su Kinezi uzdigli seks do neslućenih visina: osim što im je TV toranj najveći u celoj Aziji i para oblake u čast muškog polnog organa, i bordeli su im na nivou divovskih modernih fabrika, ogromnih hotela i solitera. U bilo koje doba noći, Šangaj izgleda kao da se svih šesnaest miliona stanovnika sjatilo na ulice, poređani na svojim biciklima ili zavaljeni u nekim dobrim kolima, i čekaju da počne nacionalni gran-pri u erotskim disciplinama.

Iako često deluju kao zatečeni čudom koje im se desilo i čiji je maksimum tehničkog znanja uključivanje televizora, toliko su ponosni na svoju istoriju da se može pomisliti kako su baš oni napravili sve one divne stvari koje maestralno falsifikuju, ponašajući se kao da je i seks jedan od proizvoda od životne važnosti za naše potrebe u dvadeset prvom veku.

Ali ga, za razliku od fejk tašni koje unedogled ređaju po pijaci, kriju od radoznalih pogleda. U seksi šop koji se nalazi u najskockanijem delu grada, ulaz je maltene zabranjen. Prodavačica s pogledom junakinje iz borilačkih filmova zavodi red i disciplinu među lepe igračkice, s nepopustljivom kineskom logikom, bez obzira na to što se kondomi štancuju isto koliko i „luj vitoni”.

Gde god imate pravu kinesku krv, tu je i kineski znoj za sumnjivu robu (civilizacija industrijskog doba inficirala je ovaj bludni grad, gnezdo avanturista i pijanih emigranata, i ostavila tragove rđe), ali bez suza, jer je ekipa lokalnih milionera i muvatora odavno prionula na posao. U špicu je neophodno ponovo učiti hodati jer opuštene gomila vrlo lako obori s nogu. Šangajska nostalgija cveta jedino u bašti zadovoljstva koju je zalivao opskurni bogataš iz dinastije Ming, pokazujući kako je u carstvu muškaraca pitanje seksualne moći isto toliko važno kao i pitanje života i smrti.
Danas su, doduše, kineske sahrane daleko veselije i razdraganije od svadbi, pogotovo što se na drugi svet nose i stvari i pare, a najradije kreditne kartice.

Moj kineski vodič, obučen u crnu „pradu” od glave do pete, izgledao je kao nezaboravni „Ljubavnik” Margaret Diras, ili se to meni samo učinilo, dok je limuzina klizila šangajskim ulicama.

Objasnili su da me vode na karaoke-seks, ali sam se u postkomunističkoj fabrici uživanja prijatno iznenadila. Cure s brojevima i osmesima, kao da su ih izvukli ispod prese, trčećim korakom su hitale u sobu, valjda od sreće što u obližnjoj fabrici svile ne zarađuju artritis, dok ih je dasa s toki-vokijem i pištaljkom razvrstavao po koreografiji sletskih vežbi.

Na stepeništu sam se sudarala s kineskim „zlatnim volovima”, međunarodnim biznismenima koji su stizali s važnih sastanaka i izgledali kao lakovane lutke s akten tašnama, tek malo nervozni zbog budućnosti, ali ponosni što su radoholičari čak i u kupleraju. Ma kako se pričalo o profi seksu, jedino što je bez veze jeste predstavljati ga kao neku vrstu uzvišene predstave, ali tu su se bar poštovala pravila zanata: služilo se piće, drndao je TV, razvijali su se šturi, ali ponekad efektni dijalozi i stvar se valjda završavala hepiendom.

Što u striptiz Srbiji odavno nije slučaj.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar