TURIZAM: Esauira – Plavi grad

Beli šiljci Atlasa gubili su svoju oštrinu svakim novim obrtajem točkova ka okeanu. Pesak u kosi, konzerva tunjevine na crvenim gajbama ispred prometnog motela, oldtajmeri ni nalik kubanskim, pustinja oko magistralnog puta… Bus se uglavio u maleni parking sa kućicom na kojoj piše „Supratours“. Žena ispred toaleta od plavih dasaka skupljala je novac pridošlica. Sa jedne strane moderna plaža, surferi, napuderisani Evropljani u lanenim suknjicama i pantalonicama, a sa druge Medina, oivičena jakim svetložutim zidinama, sa ulicama ispunjenih tepisima, tkaninama i grnčarijom. Mi moramo na treću stranu, do druge autobuske stanice, kako bi rezervisali karte za vožnju do Kazablanke. Noćnu vožnju! U Maroku! Lokalnim prevozom! Original experience!

Prolazivši kejom pored okeana sa bekpekom na leđima, imala sam utisak da će nas skuvati sa svim onim mesom i drugim đakonijama koje su trpali u kazane pored puta. Vikali su nešto, na arapskom pretpostavljam (berberski je zastupljeniji u regiji Atlasa). Kako bih samo volela da znam sve te jezike po mestima na kojima se krećem, da se smejem sa njima, pogledam ih popreko kada nas prozivaju, da mi iskreno otvore dušu o svojim životima. Ali, sa engleskim si samo stranac, neko ko će proći njihovom zemljom, fotografisati, jesti njihovu hranu i popiti preslatki čaj. Eventualno napisati koji putopis. Međutim, postoje reči koje su u svakom jeziku iste. „Shakira, Loca, Loca!“ Štrumfeta ih je zasenila svojim plavim kovrdžicama. Asocirala ih je na poznatu kolumbijsku zvezdu i mamila osmehe. I mi smo se smejali sve do stanice. A onda se osmeh se pretopio u šok… Stanica na koju smo stigli bila je oličenje modernog u odnosu na ovu odakle treba da putujemo u Kazablanku. Iritirajući mirisi, napadni vozači, prosjaci umotani u ćebad, bogalji koji mole za par dirhama, improvizovani šalteri sa gomilom kamakija koji vas vuku da vidite njihove cene karata… Osećala sam se kao u košnici punoj pčela, a oni šalteri su saće na koje treba da se zalepim. Prišli smo jedinom betoniranom šalteru, vrata do policijskog predstavništva. Uniformisanog lica sa značkom nije bilo, ali ipak smo dobili injekciju sigurnosti. Platili smo depozit i dobili informaciju o vremenu postavljanja busa.

Povratak u centar delovao je kao teleportovanje u drugu dimenziju. Dve najprometnije ulice Medine sekle su se pod pravim uglom. Okna plave boje, poneki krov obojen u nju ili štok vrata, jasno su nam dali do znanja da je ovo Plavi grad. Umetnička četvrt ispunjena slikama od  uljanih boja, ljubazni prodavci, ušuškani dvorišni kafići puni bogatih Skandinavaca… Putokaz nadesno i izlazak na kej. Mogador (kako je inače izvorno ime grada) se pretvorio u Astapor, izmišljeni grad iz popularnog serijala „Igre prestola“. Baš na ovom mestu je Srebrna kraljica koračala pored robova, a da nismo fanovi pomenute serije ni na koji način ne bismo otkrili da je ovde snimana. Moćni okean je udarao o utvrđenje, a mi se krili iza topa kako nas vetar ne bi prebacio preko zidina.

Galebovi su leteli ka luci. Velika jata… Kao što je Njujork nezvanična prestonica sveta za ljude, tako je Esauira za galebove. Bilo je onih japija sa svakim perom na svom mestu, ali i onih underground fazona, sa prljavim krilima, upravo pristiglim iz lova.  Ukusni morski plodovi, šiljate stene, pučina, mamili su ove ptice u Mogador. Miris ribe je dopirao iz mreža pored plavih čamaca nasukanih na obalu. Ribari su mreže praznili u burad, a zatim unosili u neku kućicu. Čovek u prugastoj mantiji je sedeo pored svog čamca i pekao hobotnicu. Galebovi su obletali oko svake mreže ne bi li lakše došli do plena. Ko će se još boriti sa talasima okeana kad hrana ovde čeka potpuno bespomoćna?!

Sunce je zalazilo, a vetar sve jače duvao. Iskoristili smo vreme za večeru. Tažini i kus-kus su nas privremeno ugrejali. Krenuli smo ka hotelu prekoputa stanice, kako bi čekali bus bez stresa. A stres nismo mogli izbeći na putu do tamo. Prolazivši kroz jednu od kapija grada, lokalni prosjak je pljunuo na nas, srećom  vetar nas je zaštitio pa mu se vratilo istom merom. Onaj čuveni buvljak i dalje je bio tu, samo u mračnijoj varijanti, te je lik sa kukuljicom povukao Štrumfetu za ranac pokušavši da joj otme futrolu sa naočarima. Hotel nije bio ni nalik smeštajima u centru, više je podsećao na motele iz američkih trilera kod kojih na reklami obavezno ne svetli bar jedno slovo. Srećom svi gosti su gledali fudbalsku utakmicu i niko nije obraćao pažnju na dve umotane devojke i jednog crnog dečka sa skriptama u ruci. Nomad je učio za svoje doktorske studije, a Štrumfeta i ja čitale vodič za Kazablanku.

Utakmica se završila i lokal zatvarao. Bili smo na ulici sa svojim rančevima i literaturom, kao i pitanjem „Šta sad?“ Ostati ovde ili preći ulicu. Odlučili smo se za drugu varijantu. Međutim, vozač nas je nonšalantno oterao. Potražili smo naše „drugove dana“ kod kojih smo platili rezervaciju. Stajali su sa nama sve vreme, shvativši da smo jedini Evropljani na ovom mestu. Pričali su nam nešto što nismo razumeli, ali njihovi osmesi su pružali sigurnost. Došlo je vreme da sednemo u bus i krenemo u još jednu avanturu. Otkucala je ponoć. Dao je gas…