TURIZAM: Isla Mujeres-La isla bonita

Kada si na raspustu i roditelji te teraju da čitaš lektiru, poželiš da nikad nisi ni naučio slova. Još kad ti kažu da moraš da im prepričaš šta si pročitao, dođe ti da pobegneš na isto ono pusto ostrvo iz legendarne priče Danijela Defoa.

A onda… škripa starog papira namirisanog bibliotekarskom vlagom pod tvojim prstima stvori neraskidivu vezu sa njima. Sediš sa Robinsonom i Petkom, pripitomljavaš životinje, soliš hranu, gradiš kuću, postaješ deo magičnog sveta knjige i svake njene stranice ponaosob. Otključaš stan nakon 3 kilometara i 80 stepenika, istuširaš znoj ispunjen teretom radnog dana, nasloniš se na rame voljene osobe, izvučeš knjigu sa police i čitaš.

Zamišljaš usamljeno ostrvo na Karibima, visoke palme i kokosove orahe koji se suprotstavljaju gravitaciji; šum talasa tirkiznog mora koji prekida čudan zvuk tišine; pesak koji ti miluje telo i čija zrnca sijaju na tvojoj koži ušuškana u zrake ekvatorijalnog sunca. Neki glas ti šapuće da se život ne sanja, već da se živi. Koferi, budite se, idemo! Caribbe, baby!

Nakon četiri kruga oko Isle i prinudnog sletanja u Meridu, prizemljili smo se na kankunski aerodrom. Tropska kiša lila je niz ulice popularnog letovališta, čekala nas u Puerto Juarez i ispratila na brod ka Ostrvu žena. Neukrotivi kišni oblaci krali su tirkiznu boju Karipskom moru, obojivši nemirne talase u tamno-sivo.

Iznenadne letnje kiše bez najave i odlaze, pa su se ulice Isle već lagano sušile kada smo počeli da ih grebemo točkićima preteških kofera. Kosa mi je šaputala da joj se vlaga umešala u unutrašnju politiku i da dlake počinju međusobno da se sukobljavaju. Kapljice znoja klizeći niz leđa molile su me za tanju lanenu garderobu. Vapaj nožnih prstiju za vazduhom postao je nepodnošljiv. Ok, ne smarajte, stižemo u smeštaj za 5 minuta!

Iza prvog reda restorana uz luku i velikih apoteka – suvenirnica, krila se glavna ulica načičkana restoranima, koji su mirisali na različite krajeve sveta, i salsa barovima, opijenim latino ritmovima, ali i uličnim prodavcima koji trguju svojim ručnim radovima. Hotel Sueno Maya čekao nas je na keju pored uzburkanog mora, na čijoj se suprotnoj obali prostiralo ostrvo u obliku krokodila, poznato po mohitu, salsi i Fidelu Kastru – Kuba.

Ne znam da li je Isla bila san plemena Maja, ali jedne Maje sigurno jeste. Ostrvo koje pripada Meksiku, zemlji civilizacija koje su (po mnogo čemu) bile ispred svog vremena, tako blizu revolucionarne Kube, opkoljeno najlepšim morem na svetu, čekalo je da ga upoznam. Cupkala sam ispred hotela čekajući da se grupa okupi za večeru na plaži. Sveža pržena riba u mexicano sosu, gvakamole sa naćosima i pivo Dos Equis… Buen provecho!

Restoran na plaži se zatvarao oko deset. Izvukli smo stopala iz ohlađenog peska i krenuli ka Terasi ( La Terraza), baru iz koga su dopirali latino ritmovi. Kubanski bend zabavljao je goste mega-hitovima Južne Amerike: “Bailando”, “Vivir mi Vida” i “La Gozadera”. Ritam nas je obuzeo u trenutku i postali smo deo kulture plesa i osmeha. Tako izmoreni, odspavali smo do izlaska sunca, mjaukanja džinovskih mačaka i laganog kuckanja talasa o kej.

Poput lokalaca, prošetala sam probuđenim ulicama, odnela veš u perionicu, kupila doručak u marketu i stala na šetalište da osetim miris tek upecane ribe koju su meštani vadili iz velikih mreža usidrenih čamaca. Nakon klope, postali smo pak pravi turisti. Pokupili peškire, kupaće kostime i kreme za sunčanje pa se uputili ka Playa Norte, najlepšoj plaži na ostrvu. Usput smo našli pijacu sa četiri restorana zguranih plastičnih stolova i stolica gde ćemo, kako se ispostavilo, ručati svaki dan za 3 evra. Prošli smo pored placa na prodaju punog malih zelenih hedonista, iguana, koje su se već izležavale na jutarnjem suncu. Nakon par minuta hoda, ispred nas, kroz visoke palme, ukazalo se nestvarno plavetnilo Kariba. Sunce je povuklo oblake za rukav i vratilo moru prirodnu boju, onu kojom se šepuri i prikazuje svetu kao najlepše. Madre mia, esto es hermoso!

Bacila sam stvari i otrčala u vodu, kao dete koje prvi put vidi more u životu. Koliko god odmicala od obale, stopala su dodirivala dno. Prešla sam i luksuzne jahte u potrazi za mističnim dubinama, ali jedino na šta sam naletela je peščani sprud. Mirno, prozirno i neslano more šaputalo mi je o boginji jaguara Ixchel kojoj su lokalci posvećivali brojne slike i na taj način inspirisali španske kolonizatore da ovaj mali raj nazovu Isla Muheres (Isla Mujeres) ili Ostrvo žena.

Dok sam slušala o istoriji ostrva, bogati Ameri su već okupirali prvi red ležaljki uz more, bledunjavi Britanci se sklanjali od sunca u plažne barove, a bučni Balkanci napravili piknik spojivši četiri stola i privukavši nekoliko stolica. Našli smo bazu za naredne dane, obeleživši teritoriju poput majanskih jaguara. Prazna je bila samo noću, kada se prelazilo u Poknu i na nekoliko sati spavanja u Suenju. Međutim, jednom se moralo u “lov na avanturu”.

Seli smo u golf-cart, dali gas od 20km/h i projurili ostrvom. Našeg “Fernanda Alonsa” ni ležeći policajci nisu omeli da smanji brzinu, samo su Mačkonjina i moja glava na zadnjem sedištu stradale udaravši od krovnu plastiku. Peli smo se na kućicu za zip-line, mahali dečici koja nose dvolitarke koka-kole, čekirali sam jug ostrva i Delfinarijum (gde turisti ostavljaju čitavo bogatstvo kako bi se kupali sa delfinima i dobili to dokumentovano na video-snimku), jurišali oko aerodroma, vozili u nedozvoljenom smeru, divili se pogledu sa balkona vila izgrađenih neposredno uz more, jeli gigantske porcije morskih plodova u Polos Mango kafeu. Doživeli malenu Islu kao energetsku bombu!

Isla…S jedne strane tinejdžerka koja ne spava noćima, a sa druge romantična duša kojoj se srce slama svaki put kada se novopečeni parovi razdvoje. Ona ih zavede, bez obzira na godine i boju kože, na neizvesnost sutrašnjice, na ljubav bez budućnosti. Plače kada jedno od njih mora dalje, ali njene suze raznese vetar. Moli da se bore za ljubav, ali njene molitve utišaju sirene brodova. Piše pisma koja brišu daljine, ali ih pesak brzo zatrpa. Samo kod već postojećih parova produbi osećanja, izvede ih na plažu da bude svedok njihovog dugo pripremanog “Da” i postane glamurom osiromašeni, ali šarmantni, pandan evropskim ceremonijama na Santoriniju.

Opčinjeni šarmom Isle i mi smo naglas rekli “Da”, iako je sa šaltera luke upućen poziv za ukrcavanje na brod za Kankun. Kako se udaljavao se od ostrva od jedne tačke priče postale su tri… Nadam se da ću ponovo za ruku voditi malu karipsku princezu po mističnim peščanim plažama, da ću od Meksika bar na kratko pozajmiti ovo parče raja, da ću se družiti sa Petkom i Robinsonom u reprizi sna iz detinjstva. Nadam se da ću ponovo zapevati sa Madonom “La Isla Bonita”…