TURIZAM: Najčistija pustinja-Beli pesak

Kada se pomene reč pustinja svima prvo pada na pamet velika braonkasta površina Sahare, spržena vrelim tropskim suncem. Stvari su malo drugačije, samo jedan deo svih pustinja na palneti odgovara ovom stereotipu. Osim njih postoje još mnogi tipovi; kamenite, sljunkovite, slane, hladne (ledene) pustinje. Jedna on najinteresantnijih jeste pustinja Beli Pesak u američkoj saveznoj državi Novi Meksiko. Gotovo nestvarna, čisto bela boja, nastala je od sitno usitnjenog gipsa.

Gips je mineral bele boje. Planine koje okružuju današnju pustinju obiluju ovim materijalom. Erozija koja tretira ove planine već hiljadama godina sprala je ogromne količine gipsa u basen jezera Lusera. Sunce i vetar utiču na isparavanje vode posle kojeg ostaje velika površina zemljišta prekrivenog gipsanom korom. Ona kasnije biva usitnjena do najfinijih čestica stvarajući predeo, koji neodoljivo podseća na peščane pustinje, izuzimajući boju podloge. Vetar formira dine koje mogu narasti do 30 m u visinu  i pomerati se po 5-6 m godišnje. Predeo je pod strogom zaštitom države još od 1933. godine.

Bleštavu površinu pustinje dodatno ukrašavaju životinje poput guštera i  pacova torbara čije potpuno belo krzno odbija vrele sunčeve zrake, ali i otežava posao sovama i sokolima koji nadleću pustinju u potrazi za plenom. Najlepši ukras pustnje jeste biljka cvetnica pod imenom juka ili “božja sveća” čiji cvetovi oblika zvončića ujedno predstavljaju simbol Novog Meksika. Osim njih tek po koje stablo topole prkosno odoleva surovim uslovima, neretko završavajuću okovano gipsanim oklopom.

Još od davnina Maskalero Apači su posećivali ove ravnice, da bii sa njih pokupili dragocenu so neophodnu za ostanak. Tragovi logorskih vatri i dan danas su ostali kao trag i dokaz nekih drugačijih vremena. Čuveni odmetnik Bili  Kid rodio se u ovim krajevima, tačnije u Silver Sitiju 1859. godine. Poznat po svom bekstvu iz zatvora tokom kog je ubio šerifa. Tokom Drugog svetskog rata ovo područje je (nažalost) poslužilo kao poligon za testiranje naoružanja. Prva nuklearna bomba je bačena u blizini Alamogorda 16. jula 1945. godine.

Ovaj predeo danas živi znatno mirnije. Najviše “uznemiravanja” trpi od strane radoznalih turista. Većina njih pustinju posmatra iz bezbednih vozila specijalno izgrađenim putnim pravcem dok se najhrabriji odlučuju na pešačke ture. Posle njih tvrde da je sva muka probijanja kroz meko gipsano tle i pustinjski vetar, vredna obzirom na prirodne lepote koje su imali prilike da vide iz prve ruke