ANALIZA, ŠTIMAC: Na Balkanu se umire dvaput

ANALIZA, ŠTIMAC: Na Balkanu se umire dvaput


Priči u kojoj je „Agrokor” glavni junak i dalje se ne nazire kraj, još ne možemo da vidimo na šta će sve to izaći. Ne možemo čak ni da pretpostavimo jer se radnja razvija u pobočnim pravcima, toliko novih aktera ulazi u igru, zaplet postaje sve složeniji… a niko da povuče neki iole racionalan potez. A bez osmišljenih poteza, bez jasno određene politike, bez plana – nema ni prognoziranja. Pa tako i mi sa strane, koji smo svi pomalo plaćali, ovako ili onako, posredno ili neposredno, razvitak zapleta u toj priči, ostajemo bez elemenata za smisleno predviđanje.
Osim ako se pod tim, u nedostatku boljeg, može podrazumevati ređanje sve gorih poteza. Pa bi se predviđanje dalo svesti na to da zamislite nešto najštetnije što bi se moglo učiniti povodom monopola zvanog „Agrokor”, i da onda čekate da se dogodi nešto još gluplje i štetnije. Jer tako je to kad dođete u situaciju da povlačite iznuđene poteze. A pritom uopšte niste vični poslu koji ste se sami gurali da preuzmete. I na kraju – niti umete, niti znate šta biste radili, pa se desi da, sve trčeći za događajima, počnete čitavom slučaju da dodajete i screparateljsku notu, onu o brizi za sirotinju.
Podilaženje najugroženijima u ovoj priči, zaposlenima, poprimilo je oblik izjave izvanrednog povjerenika Vlade Hrvatske, Ante Ramljaka, koji je zahvalio zaposlenima koji su od svog novca kupili kvasac da bi mogli da umese hleb i peciva za „Agrokorove” prodavnice. To je, inače, čovek koga je izvršna vlast jedne zemlje poslala u najveći monopol da spasava situaciju, čija se težina meri milijardama evra. Izgleda da je još strašnije, jer eto, oni tamo ni „germe” nemaju.
Ova je izjava, osvanula u hrvatskom tisku, u istom je bila zamalo i demantovana. No, ipak pokazuje kako se ono što mi nazivamo državom ne snalazi u poslovima koji bi trebalo da budu organski vezani za tržište. Prethodno pitanje trebalo bi da glasi, naravno, zašto i kako država može da imenuje bilo koga u privatnoj firmi, zaduženoj ili ne. A da još nije proglašen stečaj te firme. Pa i onda se država pojavljuje samo preko stečajnog upravnika. Da li je gospodin Ramljak stečajni upravnik? Ako jeste, kako to da ga nije imenovala za to nadležna institucija?
Pitanje koje prethodi i ovome jeste kako je moguće donositi poseban zakon za jednu privrednu grupaciju. Koji je osnov za to, koji su razlozi, a da već ne postoje i da nisu normirani u čitavom setu propisa, počevši od Ustava do poslovnika o radu inspekcijskih službi? Kad se podvuče crta, jedini razlog koji nije obuhvaćen već donetim pravnim okvirom može da bude broj ugroženih fizičkih i pravnih lica propašću „Agrokora”. Ali sam broj ne sme da bude opredeljujući u pravnim stvarima jer ono što važi za množinu jednako mora da važi i za pojedinca. Međutim, množina, iako nije pravni osnov, svakako jeste politički.

Slovenački leks specijalis
Sada i u Sloveniji reaguju slično – direktnim mešanjem države u poslove jedne privatne firme. Tačno je da nijedan monopol niti nastaje niti opstaje bez države, ali ovaj je, pravno gledano, privatna firma. Trebalo bi da čudi, i više od toga, da brine način na koji dve države, pritom članice Evropske unije, reaguju na situaciju u grupaciji „Agrokor”. U Hrvatskoj čelnici i vladajuće većine i opozicije, sudeći po izjavama u medijima, govore o zaštiti interesa Hrvatske. Zar je Todorić – Hrvatska? Toliko li je narastao? Imovina nije hrvatska, imovina je Todorićeva. A krenula je da je štiti država Hrvatska, imenujući svog namesnika da je čuva, stavljajući se ispred prava poverilaca i drugih koji imaju instalirane interese u „Agrokoru”. Ali čemu sada socijalizovati sadašnje probleme kad je pre toga dobit bila privatizovana?
Najlošiji su oni potezi koji su povučeni kao iznuđeni. A deluje da je i vlada u Ljubljani povukla takav potez, još jednim specijalnim zakonom, ovoga puta o „Merkatoru”. Ako ste do sada pratili ovaj balkanski serijal, „Agrokor” je kupio „Merkator”. „Merkator” je, dakle, vlasništvo „Agrokora”, a ne Slovenije. Izgleda da su nesnalaženje i nedoslednost široko rasprostranjeni na ovim prostorima, pa tako Slovenija, država, stupa na scenu braneći nešto što nije njeno. Zakon, doduše, kaže da se odnosi na strateški važna preduzeća.
A čime se ta strateška važnost određuje? Delatnošću? Može li vam strateški značajan biti maloprodajni lanac? I zašto bi bio ako ste već u Evropskoj uniji i ako vam je tržište otvoreno za sve druge tamošnje trgovinske lance? Koristeći upravo to, „Agrokor” je i kupio „Merkator”, s kojim više u Sloveniji nisu znali šta da čine, i do čije prodaje ne bi ni došlo, da se ne lažemo, da čitav posao nije aminovala vlada u Ljubljani. Dugovi „Merkatora” bili su toliki da je „Agrokor” ovom akvizicijom samog sebe strmoglavio. Pa sad Ljubljana, valjda, šalje svog poverenika u upravu da nadgleda kako se to ona ponaša prema već jednom propalom „Merkatoru”. Vidite, na Balkanu se može bez problema i dva puta umreti.

Prebacivanje dobiti iz Srbije ka centrali „Agrokora” ne može da ugrozi poslovanje ovdašnjih firmi

Broj zaposlenih i ovde je, izgleda, ključni argument. Drugim rečima, ovim specijalnim zakonima obe vlade pokazuju da su problemi grupacije „Agrokora” socijalizovani do te mere da one moraju da se umešaju. Država, kao skup institucija, inače je stalno na klackalici između društvenih i privatnih interesa, između kolektiviteta i tržišta. Ona mora da obezbedi da ni jedni ni drugi ne budu oštećeni, da nađe pravu meru, da se ne meša neposredno, nego kroz propise, a preko brojnih institucija koje je čine.
Ali nikada u njoj ne sme da se zaboravi da otvoreno društvo, ono u kojem vredi živeti, postoji dokle i tržište, da je na njemu izgrađeno i da od njega zavisi. Ako se dozvoli prevaga kolektiviteta nad tržištem, na kraju nema ni jednog ni drugog. Državice nastale na razvalinama Jugoslavije, bar one, trebalo bi da su savladale tu lekciju: najveći neprijatelj sopstvenog naroda je nacionalizam, a najveći neprijatelj radnika – levičarenje.
U Sloveniji, poput Hrvatske, trenutno u ovom slučaju prevagu odnose interesi kolektiviteta, koliko god bili teško odredivi i zamagljeni. Zato je donet i ovaj posebni zakon, o kojem je, zamislite, predstavnik dobavljača, Samo Hribar Milič, rekao da je, parafraziram, u redu dok je god u skladu sa Ustavom. Ne bih nikako želeo da sporim pravo svakog građanina svake zemlje da vodi brigu o ustavnosti, ali zar nekako nije čudno da neko ko je predstavnik dobavljača brine o tome, a ne o naplati potraživanja?

Sprečavanje odliva iz Srbije
Mogu li ovi specijalni zakoni sačuvati radna mesta, mogu li makar smanjiti štetu? Teško. I jedno i drugo efikasno se radi samo na tržištu. Ali mogu nešto drugo – mogu da odlože rešenje problema i da ga prebacuju na druga tržišta. Jedan protekcionizam, čim nastane, izaziva i niz drugih. Pa kad zakonima počnete da štitite nacionalno tržište, time činite druga tržišta izloženijima. I onda njih terate na neke ekskluzivističke mere.
Hoće li dva zakona, hrvatski pa slovenački, ugroziti poslovanje srpskih članica „Agrokorove” grupacije? To su firme, valja podsetiti, koje čine zdraviji deo ove grupe. Može li se desiti da se dobit iz tih firmi upotrebi za pokriće gubitaka na drugim mestima, pa da se pogase radna mesta u Srbiji? Rezon jednog privatnog vlasnika, kapitaliste, to ne bi dozvolio. On bi zatvarao ono što ne donosi profit, a čuvao i razvijao ono što ga donosi.
Ovde se više ne radi, nažalost, o privatničkom rezonu. Bolje reći, ovde se odavno ne radi o takvom rezonu ako se ikada i radilo. Da je takva poslovna filozofija postojala, nikada „Merkator” ne bi bio kupljen. Što nas opet vraća na priču o tome da su monopoli paradržavne tvorevine. Sada su se još i države neposredno umešale, suspendujući prava izvedena iz privatne svojine, što još više umanjuje očekivanu racionalnost u donošenju poslovnih odluka. Političari ne spasavaju tržišta, oni obezbeđuju glasove. I tu nema ničeg osobito lošeg, to im i jeste posao, ali u ovoj priči ne pomaže.
Koja bi mogla biti reakcija u Srbiji na ono što se povodom „Agrokora” preduzima u Ljubljani i Zagrebu? Kakva god, valjalo bi da bude drugačija od donošenja posebnih mera i zakona. Postojeći pravni okvir i, s njim, finansijski nadzor trebalo bi da spreče bilo kakav nezakonit odliv kapitala.
Prebacivanje dobiti od periferije, u ovom slučaju Srbije, ka centrali grupacije ne može da ugrozi poslovanje ovdašnjih firmi. Prvo, dobit i pripada vlasniku, a zatim, ono što kao ovdašnja dobit ostane, posle poreza koji plati u ovdašnji budžet, i izmirenja obaveza prema ovdašnjim radnicima i dobavljačima, čini kap u moru „Agrokorovih” problema i ne može mu pomoći, pa i ne treba očekivati da će nekome pasti na pamet da ga transferom dobiti spasava.
Ono što bi eventualno moglo pomoći jeste prodaja firmi u Srbiji, jer bi se tako došlo do značajnijih sredstava. Ni to ne bi trebalo da predstavlja problem za tržište ili društvo – prodavale bi se firme koje dobro posluju pa bi ih kupovali oni koji žele da razvijaju njihovo poslovanje. Na koncu, eventualna prodaja firmi, da bi većinski vlasnik došao do sredstava, samo bi njima samima pomogla jer bi kao vlasnike dobile nekog novog koga ne prate problemi.
A dođe li do neplaćanja dospelih obaveza, zna se kako se reaguje, i taj je sistem ovde uspostavljen. Postoje, dakle, sve pretpostavke da se zaštiti i društveni interes, i da se ne narušavaju prava izvedena iz privatne svojine, upravo onako kako bi svaka država trebalo da postupa.

PO RECEPTU “AGROKOMERCA”
„Agrokor” je i sam krenuo da svoju nelikvidnost socijalizuje izdajući menice čiji je promet uspevao da kontroliše preko povezanih firmi za faktoring. Menice su se u tolikom broju namnožile da su izazvale i posebnu pažnju, pa i akcije Narodne banke Hrvatske. Kao zaista deo države, „Agrokor” je tako izdavao i sopstveni novac, praktično je ušao u finansijski sistem. Preko menica je prebacivao teret sopstvenih dugovanja na druge, uvlačeći ih postepeno u svoje probleme. Ovi su prostori videli istu takvu praksu svojevremeno sa „Agrokomercom” iz Velike Kladuše, a zatim, u mnogo manjoj meri, i s „C marketom”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar