Bez pozdrava iz Zabele

Bez pozdrava iz Zabele


Moj sin je napravio samo jednu, i to kobnu grešku u životu. To što je tog prokletog 11. avgusta 2008. otišao za Budvu i što je obukao tu nesrećnu sivu majicu kakvu je tog dana nosio i Ivan Delić. Moj sin je ubijen greškom umesto Delića i posle 12 godina pakla, sa kojim se budimo i ležemo svakog dana, samo tražimo da se njegovo ubistvo ne stavi u zaborav, da njegov slučaj ne završi u fioci – ovim rečima za “Ekspres” započinje ispovest Stanka Pejović, majka Gorana Pejovića, Nikšićanina koji je u 28. godini ubijen u bašti budvanskog hotela “Palma”.

Već kobnog dana i policiji i porodici ubijenog Pejovića, a najpre samom Ivanu Deliću bilo je jasno ko je bio prava meta napadača. Da je izbegao sigurnu smrt, Deliću je bilo jasno odmah po ispaljenim rafalima u budvanskom kafiću, zato su on i njegovi telohranitelji potrčali za ubicom. Ali je on bio brži… I brži od pravde bio je sve do 2010. godine. Te godine okršaj među odbeglim „zemuncima“ Sretkom Kalinićem i Milošem Simovićem razrešio je ili je bar trebalo da razreši zločine u poslednjih nekoliko godina, a za koje je bilo jasno da ih izvršavaju odbegli „zemunci“ pod pokroviteljstvom novog šefa, tada bosa beogradskog podzemlja – Luke Bojovića. Kalinić je te 2010. u sukobu sa Simovićem ranjen u Zagrebu, zatim je sam otišao u bolnicu gde je policajcima priznao ko je i šta je sve radio od bekstva iz Beograda 2003. godine. Najkrvoločniji pripadnik zemunskog klana, kako je opisivan od ubistva premijera Zorana Đinđića, zatim je prebačen u Srbiju, gde je na policijskom saslušanju priznao da je u avgustu 2008. greškom ubio mladića iz Nikšića.

Povezane vestiNerešene misterije zemunskog klana

„Meta je bio Ivan Delić. Luka Bojović me je poslao u Budvu da ga ubijem. Zato sam pre pucnjave i izgovorio tu rečenicu: ’Pozdrav iz Beograda’“, ispričao je Kalinić policiji. Najpre hrvatskoj, a zatim i srpskoj.

Brat mi je rekao da mi je sin ubijen

„U avgustu 2008. dobio sam nalog da likvidiram Delića. On je kum Brane Mićunovića. Atentat je trebalo da se izvrši u budvanskom kafeu ’Palma’. Greškom sam, umesto Delića, ubio mladića koji je sedeo za susednim stolom. Nosio je sivu majicu kakvu je na sebi imao i Delić“, pričao je Kalinić. Međutim, u daljoj istrazi, onoj koja je trebalo da dovede do optužnice i sudskog postupka, Kalinić je odlučio da ćuti.
„Nas nikad nikšićka policija nije pozvala na razgovor, čak ni onog dana kada je Goran ubijen. Vest o zločinu je već bila na vestima, ali ni ja ni suprug tog dana nismo gledali TV. Ja sam bila ispred zgrade, a suprug u stanu. Već tada je znala sva rodbina, ceo Nikšić. Samo mi nismo… Onda je došao moj brat. On mi je rekao da je Goran ubijen“, priča Stanka.
Goran je ubijen tri dana pre 29. rođendana.
„Radio je u firmi ’Elektromont’ šest godina. Pre toga je završio srednju školu, odslužio vojsku. Tog dana je uzeo godišnji odmor jer je trebalo da radimo nešto po stanu. Došao mu je kum Vojkan Inić iz Beograda i otišli su za Budvu. Sa njima su bila još dvojica drugara iz Nikšića. I onda su seli u taj kafić. To je lokal Svetozara Marovića. Goran i Vojkan su leđima bili okrenuti ka vratima na koja je ušao ubica. Delić je sedeo sto pored… Onaj ko je navodio ubicu, uradio je to pogrešno. I moj sin je to platio glavom. Životom“, priča Stanka Pejović.

EPA/VICTOR LERENA / POOL

EPA/VICTOR LERENA / POOL

Osam godina do krivične prijave

U razgovoru za “Ekspres” ona kaže i da prvog dana nisu znali šta se desilo. Nisu mogli ni da pretpostave zašto je njihov sin ubijen.
„Policija je pregledala Goranov telefon i naravno ništa sumnjivo nisu našli. On je bio dobar momak, nikad nijedan prekršaj, a kamoli nešto drugo, ozbiljnije. Nijednu grešku u životu nije napravio, nijednu mrlju nije imao… Ceo slučaj je vodila podgorička policija i podgoričko tužilaštvo. Oni su nas i pozvali na razgovor i za sve ove godine su nas uvek i primali na razgovor. I direktor policije Veselin Veljović i Milan Tomić, šef kriminalističke policije, i tužilac Vesna Jovićević. Sada i tužilac Lepa Medenica. Od početka se znalo da je Ivan Delić trebalo da bude ubijen, znalo se da je on bio meta i da je moj sin ubijen greškom. Znalo se i da iza svega stoji Luka Bojović. Posle se otkrilo i da je pucao Sretko Kalinić, ali nije otkriveno ko je njega doveo u Crnu Goru, ko ga je krio u Podgorici, ko ga je navodio da puca u kafiću ’Palma’. Navodno je to bio Luka Đurović iz Bara, ali nam je to rečeno tek nakon što je Đurović poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kalinić to nikada nije rekao. Nikada nije ni potpisao papir priznanja da je ubio našeg sina. Rekao je, priznao je, a onda je ućutao i ćuti i dalje“, priča Stanka.

Povezane vestiKo je bosu okrenuo leđa

Crnogorsko tužilaštvo se bez potpisanog Kalinićevog priznanja našlo u mat poziciji. Osam godina, njima i policiji, koja je bila angažovana na ovom slučaju je bilo potrebno da prikupe dokaze na osnovu kojih je 2016. godine za ubistvo Pejovića podneta krivična prijava protiv Kalinića, kao osumnjičenog izvršioca zločina.
„Budvanska policija je, postupajući po nalogu zamenika višeg državnog tužioca u Podgorici, preduzela brojne policijske mere i radnje na osnovu kojih je danas tužiocu podnet poseban izveštaj, kao dopuna krivične prijave po nepoznatom počiniocu, protiv Sretka Kalinića, starog 41 godinu, rođenog u Zadru, sa prebivalištem u Beogradu, zbog osnova sumnje da je 11. avgusta 2008. godine u Budvi upotrebom vatrenog oružja ubio Gorana Pejovića iz Nikšića, pri čemu su teške povrede zadobile još dve osobe“, rekao je 2016. godine Aleksandar Bošković iz Uprave policije crnogorskog MUP-a.
Činilo se da je to ključni potez do konačnog cilja – podizanja optužnice.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar