DEVOJČICA U DRVENOJ KUTIJI: Misteriozni zločin koji je šokirao Nemačku

DEVOJČICA U DRVENOJ KUTIJI: Misteriozni zločin koji je šokirao Nemačku

Shutterstock


U podnožju Alpa na krajnjem jugu Nemačke nalazi se ogromno jezero zvano Amerse, čije su obale prepune vekovnih sela gde bogate porodice iz Minhena kupuju kuće. Na severnom kraju jezera nekoliko takvih sela razdvaja šuma četinara, i baš u njij, krajem leta pre 38 godina, otmičari su se pripremali da počine jedan od najozloglašenijih posleratnih zločina u toj zemlji.

Nakon nastave u utorak 15. septembra 1981. godine, prvog dana škole, desetogodišnja devojčica po imenu Ursula Herman vratila se svojoj kući u Ehingu. Ursula, najmlađa od četiri braće i sestara, vežbala je klavir sa svojim najstarijim bratom Mihaelom, a zatim se uputila na kasni popodnevni čas gimnastike u Šondorf, prolazeći šumom na stazi pored obale. Kada se čas završio, devojčica je posetila rođake u Šondorfu. U 19:20 časova, Ursulina majka je pozvala tetku kako bi je prekorila što njena ćerka još uvek nije stigla kući.

Suma

Pola sata kasnije, devojčica još uvek nije stigla kući. Njena majka ponovo je nazvala tetku, koja je rekla da je Ursula otišla pre 25 minuta. Obe su odmah znale da nešto nije u redu. Ursulin otac pojurio je u šumu, a ujak je učinio isto. Ursulino ime odjekivalo je brežuljcima. Ali, odgovora nije bilo. U roku od sat vremena komšije, policija i vatrogasci pridružili su se potrazi. Kako se približavala ponoć, a kiša je padala, pas tragač je odveo policiju dalje od jezara. Negde na 20 metara od staze, pronašli su mali crveni bicikl. Od Ursule nije bilo ni traga, ni glasa.

Lokalni radio prenosio je šokantne vesti o nestaloj devojci u idiličnom delu zemlje: visoka je 1,43 metra, kratke plave kose, nosila je tamnozelenu vrpcu, sivi vuneni kardigan i crveno-smeđe sandale, ćerka je učitelja i domaćice. U četvrtak ujutro, kada Ursule nije bilo više od 36 sati, telefon je zazvonio u kući Hermanovih.

Pročitajte još: Posleratni period u Nemačkoj obeležili ponovo nacisti

Kad su roditelji podigli slušalicu vladala je tišina, a zatim su prepoznali kratki poznati džingl sa lokalne radio stanice Bajern 3. Usledila su još tri zlokobna poziva. Lokalna policija počela je da prisluškuje telefon. U podne sledećeg dana poštar je dostavio kovertu naslovljenu na Ursulinog oca, na kojoj je pisalo “hitno”. Unutra se nalazila poruka sastavljena od slova i reči izrezanih iz tabloidnih novina. “Oteli smo vam ćerku”, počinjala je beleška, na nepreciznom nemačkom. “Ako ikada ponovo poželite da vidite svoju ćerku živu, onda platite otkupninu u iznosu od 450.000 funti.

Ursulina majka je pristala da plati otkupninu, ali je tražila dokaze da je njena ćerka živa. Otmičari više nisu odgovarali.  Hermanovi su očajnički čekali dodatna uputstva. Ali više nije bilo ni pisama i više poziva. Prošle su dve nedelje.

Policija je ubrzo ponovo započela istragu i na oko 800 metara od jezera, pronašla drvenu dasku prekrivenu slojem lišća i gline, i smeđim ćebetom. Kada je jedan od policajaca uklonio ćebe ugledao je drugu ploču, koja je izgledala kao poklopac kutije. Bila je veličine malog stola za kafu – obojena u zeleno i zaključana odozgo sa sedam kliznih bravica. Lopaticom je otvorio poklopac i zavirio. Unutra se nalazilo beživotno telo Ursule. Policajac je plakao kad ju je podizao.

Shutterstock

Shutterstock

Pošto unutar kutije nije bilo tragova borbe, pa čak ni pokreta, lekari su pretpostavili da je devojčica pre ubistva drogirana, verovatno sa azotnim oksidom. Čini se da su otmičari planirali da drže Ursulu živom. Kutija duboka 1,40 m bila je opremljena policom i sedištem za toalet. Unutra su se nalazile tri boce vode, 12 limenki fante, šest čokoladica, četiri pakovanja keksa i dva pakovanja žvakaćih guma. Takođe je sadržavala malu, bizarnu biblioteku sa 21 knjigom, od stripova Paja Patka do vesterna, romana i trilera sa naslovima kao što su “Horor svuda iskrsava”. Da bi Ursula mogla da diše, kutija je imala sistem ventilacije napravljen od plastičnih vodovodnih cevi, koji se protezao do nivoa zemlje. Ali ko god je to dizajnirao, nije uspeo da shvati da će bez mašine za cirkulaciju vazduha, kiseonik brzo nestati.

Očajna u potrazi za krivcima, policija je ponudila nagradu u iznosu od 30.000 nemačkih maraka za informacije. Jedno od imena koje se pojavilo bilo je Verner Mazurek. Imao je 31 godinu, živeo je sa suprugom i njihovo dvoje dece, samo nekoliko stotina metara od Hermanovih. Obučeni automehaničar je napustio školu sa 15 godina i sada je popravljao televizora. Bio je impozantni, visoki muškarac i dugovao je banci više od 140.000 nemačkih maraka, tako da je imao motiv.

Pročitajte još: Apokalipsa u Teksasu

Na ispitivanju, Mazurek je rekao da se ne seća šta je radio u noći ubistva. Međutim, uspeo je da nađe alibi. Ipak, policija je verovala da je on umešan u zločin i 1982. godine uhapsila je Mazureka i nekoliko njegovih poznanika, među kijima je bio i Klasu Pfaffinger. Drugog dana ispitivanja, Pfaffinger je rekao da je Mazurek tražio od njega da iskopa rupu u zemlji i kasnije je video da je u nju stavio veliku drvenu kutiju. Kada ga je policija odvela u šumu da pokaže mesto zločina, nezaposlenih mehaničar ipak nije umeo da kaže gde je navodno iskopao rupu.

Istraga je zaključena, a Mazurek se preselio sa porodicom iz tog mesta.

Sredinom 2.000 policija je odlučila da ponovo pokrene slučaj i na osnovu moderne tehnologije uradi potrebne DNK analize. Ti nalazi ništa nisu pokazali, ali je zato Mazurek stavljen pod nadzor 2007. godine. U njegovoj kući pronađen je magnetofon. Svi su se pitali da li je moguće da je taj uređaj korišćen za snimanje onog džingla sa radija? Stručnjak za zvuk, koji je imao pristup originalnim snimcima poziva iz 1981. godine, mesecima je sprovodio testove na magnetofonu. Konačno je zaključio da je zaista korišćen u otmici.

Suđenje je počelo februara 2009. pred prepunim sudom u Augsburgu. Mazurek, koji je u jednim novinama okarakterisan kao “bradati div”, sedeo je ispred svoje supruge, kojoj je takođe suđeno kao saučesnici. Čitajući izjavu od 20 stranica, Mazurek je insistirao da je nevin: Znam da sigurno nisam bio dobar građanin, a videćemo i mnogo pokušaja da me predstave kao lošu osobu. Ali ja nemam nikakve veze sa tim zločinom.

Shutterstock

Shutterstock

Na završnim rečima, marta 2010. godine, viši tužilac je podsetio da je Ursula “zakopana živa u kutiji”, insistirajući na “hladnokrvnosti i nemilosrdnosti počinioca”. Trojica sudija i dva porotnika proglasili su Mazureka krivim i osudili ga na doživotnu robiju. Njegova supruga je oslobođena, zbog nedostatka dokaza. Na sudu su se svi činili srećnim što je Ursulina ubica napokon osuđen. Svako, to jest, sem jedne osobe.

Ursulin brat Majkl, sumnjao je u krivicu Mazureka. On je zatražio puni pristup dosijeima, što je podrazumevalo na desetine hiljada skeniranih stranica. Prvih nekoliko nedelja prošao je kroz 6 000 stranica, zaključavajući se noću u kod kuće. Nije mogao da prestane da čita.

Pročitajte još: Tajna otkrivena tek posle hapšenja – Zlostavljao ćerkicu i majku

Uvideo je mnoge nedoslednosti u slučaju. Nije mogao da razume zašto je Pfaffingerovo opozvano priznanje tretirano kao verodostojno, kada je odbačeno svih tih godina ranije. Ali je Majkla najviše brinuo magnetofon.

S obzirom na to da se bavio muzikom, znao je mnogo o akustici i zvuku i nije mogao da razume kako magnetofon može da se definitivno poveže sa pozivima otkupnine.

U narednim godinama prikupljao je dokaze kojima je mogao da obori slučaj, jer je duboko verovao da pravda nije zadovoljena.

Shutterstock

Shutterstock

Tek njegovim istraživanjem je utvrđen jedan dokaz koji je ukazivao na to da Mazurek po svemu sudeći nije kriv. Kada je policija tragala za Ursulom primetila je bakarnu žicu dugu 140 metara na koju je nakalemljeno zvono, a koju su otmičari koristili kao deo sistema upozorenja. Međutim, tek godinu dana nakon zločina, istražitelji su posetili privatni internat u Šondorfu da bi razgovarali sa učenicima o tom slučaju. Dvoje studenata koji su naišli rekli su da su sedam ili osam meseci nakon otmice, prilikom jurnjave kroz šumu, pronašli zvono upleteno kroz drveće pored staze. Dečaci su tada uradili vrlo neobičnu stvar, skinuli su žicu, odmerili je na školskoj atletskoj stazi, a zatim je stavili u zaključani boks u spavaonici.

Pročitajte j0š: Dečaci oteli i ubili dete

Ispitivajući žicu, istražitelji su shvatili da su je otmičari koristali tokom Ursuline otmice. Dok je jedan od otmičara čekao žrtvu, drugi je verovatno stražario dalje duž staze i čekao da žicom obavesti saučesnika.

Majkl veruje da je žica jedan od ključnih dokaza koji bi mogao da pomogne u identifikaciji pravih otmičara. Pored lovaca, biciklista, đaci su takođe dobro poznavali šumu. Ipak, čini se da u vreme istrage nijedan od njih nije proveren. Još jedan dokaz takođe nagoveštava moguću umešanost mlađih ljudi u zaveru: na papiru jedne beleške o otkupnini nalazio se simbol koji su pretežno upotrebljavali tinejdžerima.

Međutim, svi dokazi koje je prikupio Majkl nisu bili dovoljni da policija ponovo pokrene istragu. Mazurek se i dalje nalazi u zatvoru, a počinioci jezivog zločina, kako tvrdi Ursulin brat, i dalje su na slobodi. On, ipak, ne odustaje. I dalje veruje da će pravda biti zadovoljena i spreman je da angažuje još stručnjaka kako bi mu pomogli u pronalaženju počinioca.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar