DRUGAČIJA PRAVILA: Robijaši instinktivno biraju svoje vođe

DRUGAČIJA PRAVILA: Robijaši instinktivno biraju svoje vođe

Shutterstock


Brojne su i različite reakcije na zatvorski sistem, kao i pokušaji da osuđenici otkriju načine za adaptaciju na takvo okruženje. Kakav pristup će odabrati, zavisi od prava koje su imali na slobodi, a za koja su u zatvoru uskraćeni, odnosa sa drugim zatvorenicima, ponašanja prema osoblju, ličnih kvaliteta, ostvarivanju nekih pogodnosti…

Istraživanja zatvoreničkog društva pokazuju da se sadržaj zatvoreničke kulture stvara na osnovu veze među njima i ima funkciju da im ublaži sve tegobe lišenja slobode. Osnovni mehanizam koji se stvara među njima jeste zatvorenički društveni sistem, odnosno sistem koji se zasniva na vrednostima i normama koje su suprotne normama zatvorskog osoblja i čitavog društva, takozvanog spoljnog sveta.

Ovaj sistem ističe solidarnost zatvorenika protiv zatvorskog osoblja, a njegova pretpostavka je kulturološko neslaganje. U stvarnosti, naravno, ne postoji savršeno solidaran zatvorenički sistem. U većini slučajeva solidarnost postoji samo u ograničenoj meri, a nekad je to zapravo visok stepen neslaganja. Čak i kada je solidarnost veoma slaba, očekivanja zatvorenika jesu da se ona uspostavi kako bi im pomogla međusobno, ali i u odnosu prema osoblju zatvorske ustanove.

Tri vrste cinkaroša

Jedan od načina prilagođavanja zatvorenika jeste konformizam, koji je najčešće prisutan među učiniocima najtežih krivičnih dela, krvnih delikata. Stražar koji je učestvovao u istraživanju o ponašanju ovih zatvorenika kaže:

“Ubice hoće da pomognu i ne prave nam nikakve probleme. To su uglavnom stariji i zreliji ljudi koji bolje poznaju naš posao”.

Da se ovi zatvorenici zaista tako ponašaju svedoči i izjava zatvorenika koji je osuđen zbog krađe, ali on motiv takvog ponašanja vidi u nečem sasvim drugom – u želji da ubice sebi olakšaju boravak u zatvoru:

“Ubistvo je veliki zločin, niko nema pravo da drugome oduzme život. Ja ubice prezirem, a osoblje zatvora ih smatra nekom ’višom klasom’ jer se svi ponašaju kao bogorodice. To je samo zato što žele sebi da olakšaju duge kazne na koje su osuđeni”.

Shutterstock

Shutterstock

Mada je nemoguće doneti opšti zaključak, istraživanja su pokazala da najveći broj iz ove kategorije robijaša pokušava da bez većih teškoća proživi duge vremenske kazne, istovremeno računajući na mogućnost da dobrim vladanjem i primerenim odnosom prema osoblju zatvora smanji kaznu na koju su osuđeni.

Sociolozi kažu da je pre dolaska u zatvor svaki čovek imao više uloga: bio je otac, muž, radnik, dobar ili loš kolega, imao je svoj krug prijatelja… U zatvoru se sve to menja i prestaju uloge koje je imao na slobodi. Zatvorenički sistem ne podrazumeva uniformnost svakodnevnih obaveza na slobodi, ali priznaje razne uloge koje zatvorenici mogu da imaju.

Raspodelom tih uloga postiže se ravnoteža zatvorenog sistema. Preuzimanje određene uloge u podeli rada, na primer ilegalnog snabdevanja cigaretama, pićem, hranom, narkoticima, mobilnim telefonima i drugim, moguće je samo ukoliko se svi koji učestvuju u tome slože da obavlja tu ulogu.

Ujedno, obavljanje takve uloge znači ispunjavanje zahteva ili očekivanja u pogledu odnosa sa drugim zatvorenicima i sa osobljem zatvora.

Proces raspodele uloga obično prolazi kroz nekoliko faza, koje podrazumevaju proveru sposobnosti pojedinca, odnosa prema drugim zatvorenicima i zatvorskoj administraciji, snalažljivosti i spretnosti, doslednost i pouzdanosti zatvorenika u različitim situacijama. Ovaj proces obično traje oko šest meseci, nakon čega je, ukoliko je ispunio nepisane kriterijume, uloga pojedinca u zatvoreničkom sistemu prihvaćena. Međutim, raspodela uloga se menja, jer se menjaju i zatvorenici na izdržavanju kazne, a u određenim situacijama poput krize, pobune, bekstva… nastaju nove uloge, ili stare obaveze preuzimaju novi zatvorenici. Ovakve promene u društvenoj strukturi nisu česte niti velike, jer bi u tom slučaju ugrozile stabilnost celog zatvorskog sistema.

Najoštrija granica je ona koja postoji između zatvorenika i osoblja. Zatvorski sistem postavlja zabrane da određene vrste informacija pređu tu granicu. Strogo se zabranjuje davanje osoblju informacija koje mogu da naškode pojedincu, grupi zatvorenika ili zatvoreničkom društvu u celini.

Kršenje ove zabrane čine cinkaroši, obično iz ličnih interesa, a uvek na štetu ostalih zatvorenika. Zbog toga naziv cinkaroš za pojedinca predstavlja najoštriju osudu. Ona znači više od toga da je cinkaroš loše postupio u pojedinačnom slučaju izdavši drugog zatvorenika ili više njih, već ukazuje da je izdao zatvorenike uopšte. U zatvoru postoje dve vrste cinkaroša.

Prvi su oni koji osoblju otkrivaju svoj identitet pokušavajući da izvuku neku korist ili pogodnost. Druga vrsta je anonimna, jer svojim postupkom odavanja tajne žele da se otarase drugog zatvorenika koji im smeta, da zadovolje svoju zavist, ili da na taj način reše neki problem. Izjave zatvorenika pokazuju da ima i onih cinkaroša koji to čine kako bi opravdali svoje prestupe, što je karakteristično za one koji ilegalno trguju ili se kockaju.

fff-zatvor-4-710x474

Bez obzira na to da li cinkaroši zaista postižu neke benefite za sebe, značajno je da samo njihovo prisustvo stvara klimu sumnji i podozrenja. Zbog njihovog postojanja retki su oni koji se u zatvoru poveravaju jedni drugima. U zatvoru je cinkaroš pojedinac koji ima najniži status, a osuda i sankcije za takvo ponašanje su surove. „Tastere“, kako ih nazivaju u žargonu, svi izbegavaju jer smatraju da nemaju nikakvu vrednost.

Tri klase

Istraživanja su pokazala da tri elementa utiču na položaj zatvorenika u zajednici: dohodak, ugled i moć. Specifičnost zatvoreničkog društva je u tome što, bar formalno, ova zajednica stavlja sve zatvorenike u isti ravan, u jednak položaj, lišavajući ih mogućnosti socijalne diferencijacije. Uprkos tome, diferencijacija se stvara u neformalnom sistemu u kojem ugled i moć predstavljaju osnovne vrednosti koje utiču na položaj pojedinca.

Uslovno rečeno, u zatvorskom sistemu postoje tri klase osuđenika, takozvana elita, srednji sloj i niža klasa, a izdvojene su  na osnovu mišljenja samih zatvorenika „ko je jednak kome“.

U takozvanoj klasi elite nalaze se inteligentniji, obrazovaniji i sposobniji prestupnici poreklom iz grada. Oni se ne ulaguju zatvorskim službenicima, a odnose sa drugim zatvorenicima ograničavaju uglavnom samo na one koji pripadaju njihovoj grupi. U većini imaju kriminalnu istoriju i negativne stavove prema osoblju zatvora.

Shutterstock

Shutterstock

Srednjoj klasi pripada većina zatvorske populacije, među kojima se ne ističu veći kriminalci, ili ličnosti s upadljivim ponašanjem u grupi. Oni ne žele da sarađuju sa zatvorenicima iz niže klase. Poslednju, nižu klasu, čine gotovo svi seksualni prestupnici, intelektualno ili obrazovno zaostali zatvorenici, pojedinci iz ruralnih zabiti, potkazivači, slabići… Naravno, moguće je da neki zatvorenik promeni klasu, bilo naviše ili naniže, što zavisi od ponašanja u zatvoru, odnosa prema ostalim zatvorenicima i osoblju.

U svakoj zajednici, pa tako i u zatvorskoj, u kojoj postoje relativno trajne i stabilne grupe, nastaju vođe i sledbenici. Vođstvo se uspostavlja na osnovu međusobnih odnosa u svakoj grupi koja poseduje izvestan stepen integracije.

Zatvorsko društvo se u tom pogledu ne razlikuje ni od jedne neformalne društvene organizacije.

Dosadašnja ispitivanja pojave vođstva u zatvoreničkim društvima vršena su na dva načina. Prema prvom, od članova grupa je traženo da navedu ime zatvorenika kojeg smatraju najuticajnijim u rukovođenju grupom. Drugi način predstavljalo je posmatranje grupe kako bi se ustanovilo koji članovi vrše najveći uticaj na druge i na usmeravanje aktivnosti. Ispitivanja su obavljana u svakodnevnim uslovima.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa….

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar