ISKAZI, DOKAZI I – TAJAC: 19 godina od ubistva Milana Pantića

ISKAZI, DOKAZI I – TAJAC: 19 godina od ubistva Milana Pantića

Shutterstock


“Plašim se da ubistvo novinara Milana Pantića nije rasvetljeno ne zato što za to nema tragova u njegovim tekstovima, niti što policija ne može da sabere dva i dva, već zato što su moćni ljudi, koji su se bavili privatizacionim poslovima u Srbiji, i danas na važnim mestima u državi i imaju zaštitu u tužilaštvima, sudovima i drugim državnim organima”, rekla je 11. juna 2019. Ljiljana Smajlović, član Komisije za rasvetljavanje okolnosti ubistava novinara, na komemoraciji povodom obeležavanja godišnjice ubistva Pantića.
Punih 18 godina ranije u ulazu zgrade u kojoj je živeo, Milana Pantića, dopisnika “Večernjih novosti”, napadač je usmrtio, kako je zvanično ubeleženo, “udarcima tupim predmetom u glavu”, napavši ga s leđa dok se vraćao iz jutarnje kupovine u obližnjoj prodavnici.

Nedugo posle zločina tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović dao je u međuvremenu uglavnom zaboravljenu izjavu da „neka policijska saznanja ukazuju da napadači nisu želeli da usmrte Milana Pantića, već da ga prebijanjem upozore da to što piše ne bi trebalo da čini, a da je njihov nalogodavac neko iz kruga ljudi koji su direktno učestvovali u privatizacijama preduzeća u jagodinskom okrugu”. Ta izjava je, uz potom prikupljene informacije i utemeljene sumnje koje su osvanule, ali uz činjenicu da je Pantić ubijen a ne “upozoren”, vodila ka svemu što se skoro 19 godina kasnije navodi kao nesporno u istrazi zločina.

Detaljan izveštaj

U poslednje tri godine mediji su smelo, ali zasnovano na tvrdnjama učesnika u istrazi, najavljivali mogućnost da će imena izvršilaca ubistva i nalogodavca biti obznanjena. Do sada se to, ipak, nije desilo. Još sredinom maja 2016. godine Uprava kriminalističke policije prosledila je izveštaj Višem javnom tužilaštvu u Jagodini. Tri nedelje kasnije tužilaštvo je uzvratilo dopisom UKP-u, zahtevajući da policija nakon analize izveštaja koju su oni sproveli “preduzima dodatne mere i radnje radi potpunog razjašnjenja dostavljenih podataka”.

Milan Pantić

MUP je na nalog tužilaštva odgovorio uobičajenom retorikom da će “staviti na raspolaganje sve svoje kapacitete kako bi se došlo do pune istine i kako bi ovaj kukavički zločin bio u najkraćem roku u potpunosti rasvetljen, a počinioci procesuirani i adekvatno kažnjeni”.

Kada se u pokušaju saznavanja i obelodanjivanja istine uključila Komisija za rasvetljavanje ubistava novinara u Srbiji, istraga je dobila na ubrzanju. Tokom 2017. godine ustanovljeno je da je radna grupa MUP-a koja se bavila ovim zločinom podnela detaljan izveštaj kojim je svoj deo posla završila, što je potvrdio i Veran Matić, predsednik Komisije, prenevši saznanja iz istrage koja su pokazala da je Pantić usmrćen zbog tekstova koje je objavljivao tokom 1999, 2000, pa sve do smrti 11. juna 2001. godine. Motivi su otkriveni u tekstovima:

“Analiza rada kolege Pantića pomogla je da se jasnije definišu motivi. On je ostavio veoma ubedljiv profesionalni trag i kada je reč o borbi protiv korupcije. Za članove Komisije ovo je posebno značajan slučaj jer je reč o surovoj likvidaciji zbog svedočenja o korupciji u vremenu kada je na vlasti bila demokratski izabrana vlada… Radna grupa MUP-a predala je tužiocu zaokruženi izveštaj u kojem su navedena konkretna imena osumnjičenih i nalogodavaca, kao i motivi. Radna grupa MUP-a je, uz pomoć BIA, uradila veliki posao, na redu je tužilaštvo. Ali, u predmetu Pantićevog ubistva ima elemenata na osnovu kojih bi Tužilaštvo za organizovani kriminal trebalo da preuzme slučaj, jer mnoge činjenice ukazuju da iza zločina stoji organizovana kriminalna grupa… Istraga je još pre godinu dana bila blizu kraja”.

Čelnici policije odavno javno nemaju šta da saopšte o ovom zločinu, mada često slušamo njihova promišljanja na teme koje im ni na koji način nisu u delokrugu rada. Uloga glasnogovornika godinama je prepuštena Matiću. Tako su na osnovu informacija dobijenih od Komisije, mediji saopštili da su ubice Milana Pantića evidentirani pripadnici organizovane kriminalne grupe sa sedištem u Beogradu, da su u Jagodinu stigli na dan ubistva, a da je nalogodavac prethodno s njima stupio u kontakt preko posrednika koji su takođe otkriveni. Utvrđeni su i motivi ubistva, a nalogodavac je lokalni privrednik koji je bio nezadovoljan serijom Pantićevih tekstova o privrednoj korupciji u Pomoravlju. U prikupljanju dokaza koji se navode kao neupitni, pomogle su i analize baznih stanica za mobilne telefone, te svedoci čija su “imena strogo čuvana tajna”.

Snažan otpor

Nekoliko praćenih tragova pokazali su se netačnim, pa su odbačene sumnje protiv pojedinih kriminalaca ranije pominjanih kao potencijalni izvršioci ubistva. Bez demantija su prošle objave da su intenzivne komunikacije vođene uoči izvršenja zločina ukazivale na veze ubica s nekim od bivših rukovodilaca “Jagodinske pivare”. Drugi najčešće pominjan motiv proistekao je iz Pantićevih tekstova o privatizaciji Cementare “Novi Popovac”.

Kako bi otklonio sumnje da kao prvi čovek jagodinske opštine ima saznanja koja bi rasvetlila slučaj, Dragan Marković Palma je 2014. godine na lični zahtev otišao na poligrafsko ispitivanje koje je, saopštili su iz UKP-a, pokazalo da nema direktnih ni indirektnih saznanja o ovom zločinu. Nakon toga je istom metodom ispitivana još nekolicina bivših lokalnih i državnih funkcionera. Međutim, s obzirom na to da su ona obavljena godinama posle zločina, mišljenje stručnjaka o detektoru laži je važno: “Takva poligrafska testiranja nemaju veliki značaj jer su rađena desetak godina posle ubistva. Tada se ne pokazuju dobri rezultati. Tako da neki koji su prošli poligraf, nisu prestali da budu sumnjivi”.

Uprkos očekivanjima da će se u “slučaju Pantić” nešto konačno prelomiti, tačnim su se pokazale Matićeve slutnje: “Motiv za ubistvo bila je korupcija prilikom privatizacije. Trebalo ga je ućutkati da ne piše o tim stvarima jer je svojim pisanjem ometao naum naručilaca. Nakon njegovog ubistva otvorena su vrata za nesmetano delovanje istih tih ljudi koji su ga ućutkali… Očekujem puno otpora i opstrukcije, kao što je bilo u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije. Možda u ovom slučaju i više, jer su akteri na takvim pozicijama sa kojih mogu da utiču na društvenu zbilju”.

MIlan Pantić

Nemanja Pantić, sin ubijenog novinara, retko se oglašavao u medijima. Uglavnom se njegov stav mogao čuti tokom obeležavanja godišnjice ubistva oca:

“Verujem da je postojala ozbiljna opstrukcija. Verujem da je neko namerno usmeravao istragu u pogrešnom smeru i verujem da to nije moglo da se radi bez amina i podrške ljudi koji su bili na važnim funkcijama u državi u to vreme. Porodici je važno da se otkriju izvršioci i nalogodavci, ali je jednako važno da dobiju odgovor ko je i zbog čega zataškavao istragu”.

Rekao je da je dobro čuti da je slučaj pomeren s mrtve tačke, ali da nije dobro što je tek po formiranju Komisije za istragu ubistva novinara 2012. godine započet ozbiljan rad:

“Niko pre toga nije došao da pita da li postoji tatin telefon, da li bi možda mogli da skinu neku važnu informaciju s telefona koja bi mogla da dovede do rešenja slučaja. To najbolje govori koliko su ozbiljno shvatali slučaj pre formiranja Komisije… Ne bih govorio ni na obeležavanju godišnjice ubistva, ali sam pristao na insistiranje prijatelja. Majka više ne želi da se oglašava, a ni ja više to neću činiti dok ne vidim šta će se događati. Šta god da kažem, ne znam uopšte u kom pravcu bi to moglo da se tumači. Kada budem video kako ide tužilačka istraga, ili uopšte ne ide, svakako ću se obratiti”.

Mahinacije u 26 slika

U nameri da svoje čitaoce podseti na Pantićev rad, a manje upućenima predoči s čim se njihov kolega suočavao, “Večernje novosti” su objavile 26 tekstova u kojima je tokom poslednjih šest meseci života Pantić ukazivao na malverzacije, zbog čega se zamerio brojnim pomoravskim i srpskim moćnicima. Tekstove je na svom sajtu postavilo i Udruženje novinara Srbije. Nemoguće ih je sve navesti ili preneti u originalu, pa sledi sažetak onih najintrigantnijih.

Prvih dana januara 2001. Pantić je pisao kako je jagodinska firma BCM izmirenjem duga poveriocima industrije konfekcije „Resava” postala vlasnik 58 odsto ove firme, iako je dug, prema tvrdnjama radnika „Resave”, mogao biti izmiren prodajom dela „Resavine” nedovršene robne kuće u centru Jagodine. Prodaja oko 850 kvadrata u ovom dvospratnom objektu je taman pokrivala dug od 26,7 miliona dinara, a “Resava” bi završetkom robne kuće mnogo ranije izašla iz stečaja i započela normalnu proizvodnju, a poverioci bi bili izmireni.

Milan Pantić

Umesto toga, BCM je dobio 58 odsto ukupne imovine, koja je obuhvatala desetak prodavnica i celu nedovršenu robnu kuću u centru.
Pod naslovom „Šećerana na otpadu”, 4. januara pisao je o otvaranju istrage protiv bivšeg direktora Fabrike šećera u Ćupriji Siniše Jankovića i direktora proizvodnje Miće Markovića zbog zloupotrebe službenog položaja. Oni su otpadu prodali deo opreme vitalne za rad šećerane po cenama nižim od tržišnih. Roba nikada nije plaćena niti fakturisana, a optužen je i vlasnik otpada Radoslav Marković.
Za Božić 2001. je pisao o postupku pred Vrhovnim sudom Srbije koji treba da oceni oslobađajuću presudu Opštinskog suda bivšem predsedniku Izvršnog odbora SO Svilajnac Vojinu Vučkoviću i vlasniku preduzeća “Foster” i benzinske pumpe Igoru Stojadinoviću, koji su optuženi da su zloupotrebom službenog položaja nezakonito prodali 7,5 tona benzina i četiri tone nafte. Proces su pratili brojni pritisci, čak i na predsednicu suda u Svilajncu Borjanku Milošević, članicu JUL-a, a pre toga SPS-a. To je donekle i razumljivo, naveo je Pantić, imajući u vidu autoritet Dobrivoja Budimirovića Bidže, donedavnog predsednika opštine, kojem je Vučković bio najbliži saradnik, a Stojadinović bivši zet.

Povezane vesti – INTERVJU LAMBE ĐOREJLIJEVSKI: Od Tadije do Koraća

O Miroslavu Mladenoviću, radniku “Jagodinske pivare” koji je vraćen na posao posle pet godina i to tek kada je smenjen dotadašnji generalni direktor Jovan Stojanović, Pantić je pisao 11. januara. “U obrazloženju suspenzije pisalo je da sam ostao bez posla zbog neblagovremenog i nekvalitetnog remonta i prekoračenja reprezentacije. Isteran sam jer nisam hteo da budem lopov. Radio sam savesno i čuvao fabriku, dok su rukovodioci delove za popravku mašina plaćali mnogo skuplje nego što koštaju”, rekao je Mladenović, ali ni sud, ni Ministarstvo za rad nisu mogli da ga vrate na posao sve dok nije otišao “generalni”.

Halu sportova u Jagodini, terene pod Đurđevim brdom i dečje odmaralište u Buljaricama, građene iz samodoprinosa građana, koristila je “čudnovata ustanova” JASA i sve to naplaćivala. Kako je Pantić objavio 20. januara, hala je bila vlasništvo SIZ-a fizičke kulture čiji je osnivač opština. Gašenjem “sizova” imovina je trebalo da bude vraćena opštini, ali to nije učinjeno. Za letovalište u Buljaricama nisu postojale pravne mogućnosti da pripadne JASA, jer je prenos te nepokretnosti sa Opštinskog odbora Crvenog krsta na nekadašnji Savez organizacija za fizičku kulturu, pa zatim na JASA, izvršen po ugovoru koji nikada nije ni zaključen. Pa ipak, imovina je 1996. uknjižena na JASA.

social-network-post-1920x10802-710x399

U sredu, 7. februara 2001. bavio se novim mućkama u “Jagodinskoj pivari”. Pored isporuke navodno pokvarenog piva kragujevačkom “Azuru” i izgradnje sporne punionice, novo rukovodstvo je otkrilo i nove zloupotrebe – pivo je isporučivano i „nepoznatim” kupcima, odnosno na adresu “150”, što je u stvari broj stovarišta u krugu fabrike. Na taj način je privatno preduzeće „Skandinavija promet” iz Paraćina “čašćeno” sa 276.000 flaša piva vrednih oko tri miliona dinara.

U Pivari se rasvetljava i vlasnička transformacija, pisao je Pantić. Firma je procenjena na 51,2 miliona dinara, a 139.000 akcija, odnosno sedminu fabrike, poseduje smenjeni generalni direktor Stojanović.

Nije promakla ni havarija u Pivari kada je neobjašnjivo iscurilo 14.000 litara slada, od čega je moglo da se napravi dvostruko više piva.

Tokom februara nastavio je da prati suđenje bivšim rukovodiocima “Jagodinske pivare”, koji su se teretili za zloupotrebu službenog položaja, kao i vlasniku i direktoru kragujevačkog “Azura”. U 1999. godini do februara 2000 Pivara je pomenutoj firmi isporučila oko 3,6 miliona flaša navodno pokvarenog piva vrednog oko 10,6 miliona dinara. Optuženi bivši direktor Stojanović je krivicu prebacio na tehničkog direktora Gvozdenovića “budući da je on tehnolog po struci i da je često bio pijan”.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar