ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI: Milošu su dukati bili najbolji špijuni

ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI: Milošu su dukati bili najbolji špijuni


Posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine Turci su u oblastima koje su bile zahvaćene ustankom, a naročito u Beogradskom pašaluku, zaveli strahovit teror, pa se narod počeo dizati na oružje u Valjevskoj nahiji, Jasenici, Gruži i na Rudniku. Na skupu u Takovu 24. aprila 1815. za vođu novog ustanka izabran je Miloš Obrenović. Posle srpskih pobeda u bitkama na Paležu, Ljubiću i Dublju, Miloš Obrenović je počeo pregovore sa Turcima. Postignut je sporazum o primirju, potom i o budućoj mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku.

Srpsku vlast predstavljao je knez Miloš, koji je sve poluge vlasti srpske autonomije preuzeo u svoje ruke. Pod pritiskom Rusije, Turska je, posle višegodišnjeg odugovlačenja, pristala da ispuni obaveze iz Bukureštanskog mira, odnosno da Srbiji prizna unutrašnju autonomiju. Hatišerifom od 1830. godine Srbija je postala vazalna država pod sultanovom vrhovnom vlašću i ruskom zaštitom. Konačno, 1833. Turska je bila prinuđena da Srbiji vrati šest nahija, te su tako uspostavljene granice koje je Srbija imala u Prvom ustanku.

VRHUNSKI RASIPNIK

U borbi za formiranje srpske države značajno mesto imale su obaveštajno-bezbednosne aktivnosti. U periodu od 1815. do 1839. ovim aktivnostima neposredno je rukovodio knez Miloš, a izvršioci su bili Kneževska kancelarija, Miloševi momci, Narodna kancelarija u Beogradu, nahijske i knežinske vojvode, seoski kmetovi, sudovi i Miloševi poverenici u inostranstvu.

Povezane vesti – ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI: Karađorđe imao špijunsku mrežu

Posle hatišerifa iz 1830. godine, došlo je do postepenog organizovanja državne uprave, pa su obaveštajno-bezbednosne aktivnosti sve više prelazile u nadležnost novoustrojenih državnih organa. Pri kraju prve Miloševe vladavine bezbednosni poslovi bili su u nadležnosti Popečiteljstva (Ministarstva) unutrašnjih dela, a obaveštajni u nadležnosti Kneževske kancelarije, odnosno, Popečiteljstva inostranih dela. Preko Kneževske kancelarije, a pod svojim pečatom, knez Miloš je izdavao konkretne zadatke.

Značajnu ulogu u obavljanju delikatnih zadataka imali su Miloševi momci, na čijem čelu je dugo bio Sima Milosavljević Paštrmac, čovek od Miloševog najvećeg poverenja. Momci su bili oružana pratnja zadužena prevashodno za njegovu ličnu bezbednost, ali ih je Miloš koristio i za uhođenje službenika Kneževske kancelarije i pojedinih nahijskih i knezova Narodne kancelarije. Najpoverljivije momke koristio je i za likvidacije svojih protivnika. Tako su, po njegovom nalogu, Marko Štitarac i Vule Gligorijević u junu 1816. godine, u vladičanskom konaku u Šapcu, ubili vladiku Melentija Nikšića.

Neki od ovih momaka, kao što su Vule Gligorijević, Marko Štitarac i Toma Vučić Perišić su, kao nagradu za izvršavanje ovakvih zadataka, dobijali važne položaje. Značajnu ulogu među kneževim momcima imali su kuriri. Oni su prenosili Miloševa tajna pisma poverenicima u inostranstvu, srpskim delegacijama u Carigradu i obrnuto. Bili su to veoma opasni zadaci. Objašnjavajući zašto je kuriru Risti Prendiću, šaljući ga na zadatak, dao 1.000 groša za trošak, Miloš je rekao: “Nije to mnogo, nije, ja će doći, ja ne doći”.

Poistovećujući svoje lične interese i interese Srbije, značajne aktivnosti knez Miloš je sprovodio u cilju zaštite svoje vlasti. Sistematski je pratio aktivnosti protivnika među srpskim starešinama i srpske emigracije okupljene oko Karađorđa. Nemilosrdno je uklanjao sve one za koje bi saznao, ili procenio da mu pretstavljaju pretnju.

Miloš je postavljao nahijske knezove koji su mu bili direktno odgovorni. Morali su znati sve šta se u nahiji događa. Nijedan stranac nije mogao ući u nahiju, a da knez ne zna. Da bi održavao red i mir svaki nahijski knez imao je u svojoj službi momke na čelu sa buljubašom, koji su za svoj rad plaćani iz narodne kase. Ono što su nahijski knezovi bili u nahijama, to su knežinski bili u knežinama. I ove druge je, takođe, postavljao Miloš.

Policijske poslove neposredno su vršili momci nahijskih knezova i panduri varoških sudova. Takvih pandura bilo je 1825. godine u Beogradskom pašaluku ukupno 238. Joakim Vujić, koji je 1826. godine, putovao po Srbiji, napisao je: “Što se tiče policije, ona je u Srbiji tako strogo ustanovljena da u nikakvoj provinciji Evrope strožija biti ne može”.

Poučen iskustvima iz Prvog srpskog ustanka, knez Miloš je nastojao da bude dobro informisan o opštoj situaciji u Evropi i međusobnim odnosima velikih sila, kao i o njihovim stavovima prema srpskom pitanju. Još pre početka ustanka počeo je sa sprovođenjem obaveštajnih aktivnosti preko posebnih poverenika koje je upućivao u inostranstvo. Nakon uspostavljanja mira u Beogradskom pašaluku u pojedine, po njegovoj proceni, bitne gradove slao je poverenike sa konkretnim obaveštajno-bezbednosnim zadacima. Oni su skupljali podatke u Bukureštu, Carigradu, Petrogradu, Beču, Zemunu…

Povezane vesti – Ubistvo Nikčevića, čoveka kojem je Eskobar napisao čitulju

Najsposobniji Milošev poverenik bio je Mihailo German, avanturista i čovek burne prošlosti, poreklom iz današnje Makedonije. U februaru 1816. godine German je bio u tajnoj misiji u Petrogradu, gde je odneo Miloševa pisma ruskom caru. Posle ove misije German je ostao Bukureštu kako bi bio veza između Miloša i ruske diplomatije. Pored toga, imao je zaduženja na praćenju aktivnosti Miloševih protivnika iz redova srpske emigracije koji su boravili u Vlaškoj i Rusiji. German je bio hrabar i smeo čovek s nesumnjivim talentom za tajnog agenta. Međutim, imao je veliku manu: voleo je da se hvališe. I pored Miloševih uputstava da u Bukureštu boravi tajno i neupadljivo, German je skretao pažnju na sebe rasipničkim životom i javnim isticanjem da je srpski agent. Miloš mu je to oprostio, pa je posle odlaska iz Bukurešta German i dalje bio u njegovoj službi.

Poverenici koje je knez Miloš imao u inostranstvu bili su začetak srpske diplomatske službe, koja je počela da se institucionalno izgrađuje 1835. Knez Miloš je te godine za vreme posete Carigradu od sultana dobio saglasnost za osnivanje srpske diplomatske agencije u Vlaškoj i Moldaviji. Srbiji je odobreno da otvori Knjažesko srpsku agenciju u Bukureštu. Agencija je bila potpuno potčinjena Milošu, a sprovođenje obaveštajnih aktivnosti bila joj je jedna od osnovnih funkcija.

ODMAZDA ZA UHODE

Kao što je apsolutistički upravljao svim srpskim poslovima, knez Miloš je tako rukovodio i sprovođenjem obaveštajno-bezbednosnih aktivnosti. Preko Kneževske kancelarije izdavao je naredbe za preduzimanje konkretnih mera i kod njega su se slivali svi izveštaji. Za Miloša je glavni neprijatelj bila Turska, tako da su najznačajnije aktivnosti sprovođene ka Turskoj. U drugom planu bile su obaveštajno-bezbednosne aktivnosti prema državama koje su takođe pokazivale zainteresovanost za dešavanja u Srbiji. Međusobno se boreći za prevlast na Balkanu, intenzivne obaveštajne aktivnosti prema Srbiji sprovodile su Austrija i Rusija. U sklopu svoje politike prema Otomanskoj imperiji, za dešavanja u Srbiji zainteresovanost su pokazivale i Velika Britanija i Francuska. U cilju unapređenja obaveštajnog rada ove države su otvorile i svoje konzulate u Beogradu: Austrija 1836, Velika Britanija 1837, Rusija 1838. i Francuska 1839. godine.

Prema Miloševoj naredbi primenjivane su mere tajnog fizičkog nadzora predstavnika turskih vlasti, stranih predstavnika u Srbiji, političkih protivnika, sumnjivih stranaca. Tokom njegove vladavine vrlo efikasna mera bila je i kontrola pisama. Miloš je hteo da ima i što potpuniju evidenciju prelazaka srpsko-turske, srpsko-austrijske i srpsko-vlaške granice, pa je vođena sistematska evidencija o izdavanju pasoša. Bila je to efikasna mera za otkrivanje uhoda, emisara iz emigracije, hajduka…

U odnosu prema Turskoj najčešće su korišćeni agenti angažovani na materijalnoj osnovi, koji su, slično kao i u Prvom srpskom ustanku, nazivani pouzdani prijatelji i potajni prijatelji. Bilo ih je iz redova turske uprave u Beogradskom pašaluku, Portinih činovnika u Carigradu, srpske emigracije u inostranstvu, trgovaca u Beogradu, sve do običnih seljaka koji su prikupljali podatke o tome ko šta priča, sa kim se ko sastaje i slično. Miloš je jako dobro znao moć novca. Podmićivanje je bilo njegovo glavno političko oružje i sredstvo za vrbovanje agenata. Mnogim viđenijim Turcima u Srbiji i van nje, pa čak i austrijskim graničnim oficirima, Miloš je davao povoljne zajmove. Bili su to “politički zajmovi”, na koje je Miloš kamatu vrlo često naplaćivao u informacijama.

U nedostatku zakonske regulative, postupanje prema agentima koji su dostavljali podatke ili izvršavali naloge stranih obaveštajnih službi uglavnom je zavisilo od Miloševe procene svrsishodnosti preduzetih mera. Bilo je slučajeva da su strani špijuni ubijani bez suđenja. Opet, Miloš je uspevao da novcem pojedine strane agente pridobije i koristi ih kao dvojne agente. Preko njih je umešno plasirao dezinformacije.

Najznačajnije aktivnosti za vreme Drugog srpskog ustanka i prve vladavine kneza Miloša sprovođene su prema Turskoj. I posle izbijanja ustanka Turci su uspevali da pronađu uhode među Srbima. U situaciji strahovitog terora pojedini Srbi, želeći da sačuvaju život, porodicu, imovinu ili kneževsko zvanje, pristajali su da uhode za račun Turaka. Uoči bitke na Ljubiću turski zapovednik je iz Čačka poslao deset srpskih kmetova sa zadatkom da unesu defetizam među Srbe i pozovu ih na predaju. Nakon što su pohvatani, svi su po Miloševoj naredbi pogubljeni.

Beogradski vezir Abdurahman-paša je odmah po preuzimanju dužnosti 1821. razaslao uhode po Srbiji. Između ostalog, poslao je u unutrašnjost Srbije svog buljubašu Memiša, preobučenog u Srbina, radi skupljanja informacija o tome šta narod govori. Miloš je bio na vreme informisan o tome, a pošto je znao ko su vezirove uhode preduzeo je mere da budu praćeni i da narod ne naseda na njihove provokacije.

Povezane vesti – Zašto je likvidiran Badža, zamenik ministra policije

U situaciji kada je potkupljivanje cvetalo i na turskoj i na srpskoj strani, Turci su doušnike među Srbima najčešće angažovali na materijalnoj osnovi. Pojedini muselimi su nastojali da novcem ili davanjem povlastica pridobiju pojedine knezove, a spahije su, na sličan način, pridobijale pojedine kmetove i obične seljake. Rezultati ovakve njihove aktivnosti su, ipak, bili više nego skromni. Bilo je i slučajeva kada su pojedini Srbi zbog sukoba sa Milošem ili njegovim ljudima ustupali informacije Turcima. Takav je slučaj izvesnog Andrije, srpskog pandura koji je bio angažovan na čuvanju barutane i magacina naoružanja u Novacima i Crnuću. On je 1824. prebegao Turcima, jer mu je po naređenju Miloševog brata Jevrema Obrenovića ubijen otac. Andrija je Turcima odao podatke o magacinima i tajnom naoružavanju Srba. Preko svojih agenata u vezirovom okruženju Miloš je odmah saznao za izdaju, pa čak i šta je sve Andrija otkrio Turcima, tako da je odmah naredio pojačavanje straža oko pomenutih magacina.

U aprilu 1831. Miloš je uputio pismo Cvetku Rajoviću, beogradskom policajmajstoru, u kome je naveo da ima informaciju po kojoj u Beogradu više Srba odlazi na tajne dogovore sa Turcima: “Dužnost je vaša motriti na to i doznavati kome i zašto idu… Kogagod nađete da to čini, svakoga takvog uhvatite, odvedite ga sudu beogradskom, ispitujte ga u sudu tačno, pa posle saslušanja i njega sa saslušanjem stražarno meni sprovedite”. Rajović mu je odgovorio: “Našao sam nekoliko ljudi kojima će se nešto po zasluzi platiti, da paze privatno na svakog, a osobito na malo sumnitelne ljude, šta rade, šta govore i kuda idu”.

ŠIFROVANA PISMA

Srbi su imali veliki broj agenata među Turcima, čemu je pogodovala što su činovnici turske uprave bili slabo plaćeni i u stalnoj opasnosti od gubitka položaja. Miloševo glavno oružje bilo je podmićivanje. Koristeći svoj položaj, Miloš je odmah nakon uspostavljanja mira počeo da se bogati. Raspolažući velikim sumama novca, on je koristio podmitljivost Marašli Ali-paše da bi ostvarivao svoje zamisli. Čak i kada su bila u pitanju postavljanja i smenjivanja turskih činovnika i muselima, Marašli Ali-paša je radio po Miloševim zahtevima dobro naplaćujući usluge koje je činio. Situacija je bila slična i za vreme njegovih naslednika na mestu beogradskog vezira Abdurahman-paše..

Najkvalitetnije informacije dobijao je od agenata koje je imao u najbližoj okolini beogradskog vezira. Takav je bio Osman, haznadar (blagajnik) Marašli Ali-paše, koji je po svoj prilici zbog toga platio glavom. Halid-bej, bivši zapovednik spahija Smederevskog sandžaka, je 1820. godine javio Milošu o turskim namerama da izvrše atentat na njega. Nameravali su da Milošu, prilikom boravka u Beogradu radi razgovora sa sultanovim izaslanikom, daju otrovni čibuk. U slučaju neuspeha odredili su nekoliko ljudi koji su trebali da ga ubiju pri odlasku iz Beograda. Raspolažući tom informacijom Miloš je odbio da dođe u Beograd. Miloš je Halid-beju plaćao 60.000 groša godišnje. Među običnim Turcima u Beogradu pouzdan Milošev doušnik bio je izvesni Mutiš, koji je  plaćan gotovim novcem za svaku uslugu.

Obaveštajna aktivnost prema turskim oblastima naročito je bila intenzivna tokom rusko-turskog rata 1828-1829. godine. Po ruskom savetu Srbija je ostala neutralna, ali je Miloš sve informacije tajno prosleđivao komandi ruske vojske u Vlaškoj.Po otpočinjanju rata srpski agenti su upućeni u Sofiju, Jedrene, Negotin, Vidin, Niš, Novi Pazar, Sarajevo i Travnik sa zadatkom da prikupe podatke o turskoj vojsci i njihovim planovima.

Rusko-srpska diplomatska aktivnost je naročito dobila na značaju od novembra 1820, kada je u Carigrad stigla takozvana Peta srpska delegacija koja se, sticajem okolnosti, tamo zadržala više od četiri godine. Imajući u vidu potrebu stalnih, strogo tajnih, konsultacija između delegacije i ruskog poslanstva u Carigradu, te održavanja veze između delegacije i Miloša, pisma su prenošena tajno, preko poverljivih kurira, a ponekad i javno, odnosno u pratnji kurira beogradskog vezira. U poverljivoj prepisci delegacije sa ruskim poslanstvom u Carigradu korišćene su šifre sa “ključem”,  pisana kombinacijom brojeva i slova. Poverljiva pisma između srpskih delegata i Miloša pisana su limunovim sokom koji sušenjem izbledi. Kada se pismo stavi iznad vatre tekst postaje vidljiv. Ali, najčešće je na jednoj strani pisma pisano mastilom, a na drugoj limunovim sokom. Znajući da će Turci u zvaničnim pismima pročitati ono što je  pisano  mastilom, Miloš je nastojao da u tekstu plasira dezinformacije. Uputstva delegaciji pisana su limunovim sokom.

Povezane vesti – Smrt čuvara tajni kiparskih para

Slični načini komuniciranja upotrebljavani su i u kasnijem periodu, s tim da se u pismima više koristilo “alegorično” šifrovanje. Za pojedina imena i termine korišćeni su prethodno dogovoreni izrazi. Ilustracije radi, u pismu koje je Miloš uputio delegaciji u Carigrad 1828. stoji: “Ili mora da sam rđav bogoslov (političar), te govoreći ili misliti da su Fokšinci (Srbi) pešaci (početnici) u bogosloviji (politici), ili je rad prestrašiti ove, ne bi li popuznuli (popustili) u čemu od svoji sočinenija (molbi)”. U tekstovima je Miloš nazivan Kir Andronika, sultan – Tioklit; Srbija – Fokšin, Rusija – Manolać; ruski poslanik Ribopjer – Sotir…

Delegaciji koja je u Carigradu boravila 1827. ruski poslanik u Carigradu Ribopjer je savetovao da nađu prijatelje preko kojih će saznavati kako srpska dela stoji. Preporučio im je kneginju Mavrokordato, koja je imala dobre veze među Portinim velikodostojnicima i stranim poslanicima. Kneginja je dostavila više korisnih informacija i nagrađena je sa 300 dukata.

Članovi delegacije su “uspeli” da za saradnju pridobiju i Isak-efendiju, Portinog dragomana (prevodioca), tako što  su mu dali 500 dukata, obećavši da je to samo deo novčane nagrade koju će dobiti. Isak-efendija je uskoro počeo da im dostavlja informacije. Međutim, Ribopjer je posumnjao da je Isak-efendija dvojni agent i da Porta preko njega dezavuiše srpsku delegaciju. I knez Miloš je u tajnom pismu upozorio delegaciju na tu mogućnost. Vrlo brzo se pokazalo da su pronicljivi Ribopjer i knez Miloš bili u pravu. Na kraju, članovi delegacije Dimitrije Davidović i Lazar Teodorović su uspeli da sa 5.000 groša potkupe Đešaf-efendiju, sultanovog komesara kako bi im činio usluge.

 

“Između čekića i nakovnja”

Dokumenata o delovanju obaveštajno-bezbednosnih službi kroz istoriju je malo, a oni koji postoje su teško dostupni. Ključevi tajnih arhiva brižljivo se čuvaju jer podaci o delovanju službi nepogrešivo objašnjavaju političke interese, ciljeve i postupke svake države i režima. Knjiga o obaveštajno-bezbednosnim službama Srbije 1804-1918. godine, autora Dušana P. Petronijevića i Zorana D. Veljanovića, po kojoj je sačinjen ovaj feljton, verno i slikovito svedoči o tome kako su i pod kojim okolnostima one nastajale u našoj državi.

Provere, kazne i preventiva

Veliku pažnju Miloš je posvećivao kontraobaveštajnoj zaštiti. Zbog toga je stalno kontrolisao službenike Kneževske kancelarije, knezove u Narodnoj kancelariji, nahijske knezove, poverenike u inostranstvu i sve službenike državne uprave. Preko svojih najpoverljivijih momaka on ih je uhodio, čitao njihovu prepisku, pretresao im stvari, dolazio do podataka o njihovim kontaktima, komentarima, vezama… Zbog najmanje sumnje da odaju tajne ili rade protiv njega, službenici, pa čak i knezovi, fizički su kažnjavani ili otpuštani iz službe, a neki su i ubijeni.
Miloševi momci su, po njegovom nalogu, u oktobru 1827, zbog nekog propusta, udarili 50 batina Đorđu Protiću, sekretaru Narodnog suda. Lica koja su primana u državnu službu su proveravana kako bi se sprečio prijem onih koji su mogli biti strani agenti, pa u vojsku 1830. nije primljen mladić čiji je otac bio vodič Turcima tokom bitke na Ljubiću.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar