ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI: Novinari špijunirali za strance

ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI: Novinari špijunirali za strance


Interesi velikih sila uslovili su da početkom XX veka Srbija bude izložena obaveštajnom nastupu većine evropskih zemalja, kao i susednih država. Sve strane službe su u Srbiji bile usmerene na prikupljanje podataka političkog, ekonomskog, bezbednosnog i vojnog karaktera, ali je svaka od njih imala prioritete. Dok je austrougarskoj službi to bilo prikupljanje podataka o srpsko-ruskoj saradnji i politici Srbije prema okolnim zemljama, ruska, britanska i francuska služba su akcenat stavljale na podatke o srpsko-austrougarskim odnosima. Francuzi i Britanci su intenzivno skupljali i podatke ekonomskog karaktera.

U Srbiji je 1903. diplomatska predstavništva na nivou poslanstva imalo 13 država: Austrougarska, Belgija, Grčka, Italija, Rusija, Velika Britanija, Nemačka, Persija, Rumunija, Turska, Sjedinjene Američke Države, Francuska i Holandija. Bugarska je zbog vazalnog odnosa prema Turskoj imala predstavništvo na nivou diplomatske agencije. Vojne izaslanike, stalne ili povremene, imalo je osam država: Austrougarska, Velika Britanija, Italija, Nemačka, Rusija, Turska, Francuska i Bugarska. Konzularna predstavništva u unutrašnjosti Srbije imale su Austrougarska, Turska i Rusija. Ovakva situacija je, uz manje promene, ostala sve do početka Prvog svetskog rata.

OSLANJANJE NA RUSIJU

Za prikupljanje podataka stranci su u velikoj meri koristili legalne metode. Sloboda štampe posle 1903. godine doprinela je tome da su njenim praćenjem strani predstavnici dolazili do niza informacija, kao i mogućnost da prisustvuju javnim sednicama Narodne skupštine i da se iz prve ruke informišu o srpskoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Krajem januara 1907. diplomate su iz svoje lože redovno pratile sednice.

Povezane vesti – ISTORIJA TAJNIH SLUŽBI: Milošu su dukati bili najbolji špijuni

Kroz kontakte s kraljem, predstavnicima vlade, opozicionim političarima, novinarima i drugim ličnostima iz javnog života, strani predstavnici su takođe dolazili do korisnih informacija. Beogradska policija je raspolagala podacima da su pojedina poslanstva iznajmljivala kuće u Beogradu u kojima su priređivana neformalna druženja za srpske političare, službenike ministarstava, književnike, oficire… Iz pojedinih poslanstava sprovođen je i agenturni rad. U prvom redu to se odnosilo na austrougarsko poslanstvo, ali i na poslanstva Nemačke, Velike Britanije, Francuske, Turske i Bugarske. Diplomatski kor u Beogradu bio je podeljen u dve grupe, baš kao i evropske države. Po tom principu bile su grupisane i službe – s jedne strane zemlje Antante, s druge Centralne sile.

U suprotstavljanju nemačkom i austrougarskom prodoru na istok, ruska diplomatija je nastojala da pod svoj uticaj stavi Srbiju i Bugarsku. Glavni kreator srpske spoljne politike Nikola Pašić procenjivao je da je Rusija jedina od velikih sila spremna da se zauzme za srpske interese i vodio je politiku bezuslovnog oslonca na Rusiju. Poslanik Rusije u Srbiji od 1900. do 1904. N. V. Čarikov imao je izuzetno dobre veze u svim političkim krugovima, a razvio je i široku aktivnost na uspostavljanju kulturnih veza između ruskog i srpskog naroda. Značajan je i rad N. H. Hartviga, ruskog poslanika u Srbiji od 1909. do 1914, koji je bio neprikosnoven autoritet i, po oceni mnogih, određivao politički kurs Srbije. Hartvig se svojski trudio da Rusija podrži Srbiju. Njegov glavni izvor informacija bio je Nikola Pašić. Skoro svi Hartvigovi izveštaji iz Beograda su počinjali sa: “Pašić me je iz tajnog izvora obavestio…” Hartvig i Pašić imali su odnos pun međusobnog poverenja i razmenjivali su sve informacije, pa i poverljive obaveštajne podatke.

Najveću uspeh ruske vojne obaveštajne službe bilo je vrbovanje austrougarskog pukovnika Alfreda Redla, koji je od 1900. godine radio u Evidencbirou, centrali austrougarske vojne obaveštajne službe u Beču, koga je general Gizl fon Gizlingen, komandant 8. praškog korpusa, izabrao za načelnika svog štaba. Redl je ruskoj vojnoj službi dostavio veći broj najpoverljivijih dokumenata. Prema britanskom publicisti Vudholu, ruska strana je informacije i planove dobijene od Redla ustupila srpskom generalštabu, zahvaljujući čemu se srpska vojska uspešno suprotstavila austrougarskim trupama u početnom periodu Prvog svetskog rata. Evidencbiro, s Maksimilijanom Rongeom na čelu, 1913.

la. Ponudili su mu da se ubije i tako spere mrlju sa svoje uniforme, što je on i učinio. Pomoću srpske vojne obaveštajne službe, ruska strana je istovremeno koristila teritoriju Srbije kao odskočnu dasku za plasiranje agenata u Austrougarsku. Rusi nisu prezali ni od angažovanja srpskih oficira za tajnu saradnju. Za podmićivanje pojedinaca, kupovinu tajnih dokumenata i informacije, ruski vojni ataše u Srbiji imao je 1913. na raspolaganju 3.000 rubalja, a 1914. godine 5.000 rubalja.

BRITANSKE KALKULACIJE

Srbija je za Veliku Britaniju početkom XX veka bila od drugostepenog značaja. Neposredno posle Majskog prevrata, dosledna svojim rojalističkim načelima, britanska vlada je opozvala poslanika pa je u Beogradu kao nezvanični predstavnik ostao vicekonzul Vilfred Tesidžer. Tek kada su penzionisana petorica ključnih učesnika u Majskom prevratu, Velika Britanija je, u maju 1906, obnovila diplomatske odnose sa Srbijom.

Forin ofis je posle toga pažljivo pratio dešavanja na Balkanu i odnose Srbije s Austrougarskom. Sistematski su prikupljane i informacije ekonomskog karaktera u cilju prodiranja britanskog kapitala u Srbiju. Očekujući podršku u otporu agresivnom austrougarskom nastupu, predstavnici Srbije su britanskim predstavnicima rado ustupali podatke. Poslanici Džems Bitam Vajthed (1906-1910) i naročito Ralf Pedžet (1910-1913) uspostavili su bliske veze sa srpskim dvorom i vodećim političarima, te je u diplomatskim krugovima smatrano da su, posle ruskih predstavnika, oni najbolje informisani u Beogradu.

Povezane vesti – TAJNE SLUŽBE: Karađorđe imao špijunsku mrežu

Forin ofis je za prikupljanje podataka u inostranstvu često koristio svoje naučnike, putopisce i novinare. Tako je Meri Daram, antropološkinja i najglasnija albanska lobistkinja u Velikoj Britaniji početkom XX veka, više puta boravila na Kosovu i Metohiji. U Forin ofisu su naročito cenili dopisnike „Tajmsa“ iz više evropskih država. Sa obaveštajnog aspekta, naročito je bila interesantna aktivnost Henrija Vikema Stida, dopisnika „Tajmsa“ iz Beča, i Sitona Votsona, poznatog novinara i publiciste. Obojica su se bavila pitanjima Balkana i često su boravili u Beogradu, gde su primani od najviših srpskih zvaničnika. Votson je s istoričarom Džordžom Treveljanom, po nalogu britanskog Ministarstva spoljnih poslova, krajem 1914. proveo dva meseca u Srbiji.

Votson i Stid su tokom Prvog svetskog rata bili angažovani u Obaveštajnom birou Ratnog kabineta Velike Britanije, gde su bili zaduženi za sprovođenje propagandno-subverzivnih aktivnosti prema Austrougarskoj. Njih dvojica su odigrala bitnu ulogu utičući na britansku politiku da podrži formiranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Votson je u memorandumu britanskom Ministarstvu spoljnih poslova 1. oktobra 1914, između ostalog, naveo da bi uvećana pravoslavna Srbija, odnosno priključenje matici srpskih zemalja, mogla predstavljati problem za britanske interese zbog tradicionalne vezanosti za Rusiju. Tvrdio je da će, s druge strane, u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca katolici Hrvati i Slovenci voditi glavnu reč, te će takva država biti bedem protiv Rusije. Po njegovoj proceni, Hrvati i Slovenci su toliko kulturniji i superiorniji od Srba da će im preoteti vođstvo zajedničke države.

Značajnu ulogu imao je i Alfred Sted. Preko tog publiciste i novinara srpska vlada je održavala nezvanične kontakte s britanskim poslovnim krugovima. Poznavao je vodeće srpske političare i interesovao se za koncesije u srpskom rudarstvu.

I Francuska je u Srbiji videla prirodnu branu od širenja austrougarskog uticaja na Balkan. Francuska diplomatija je nastojala da uspostavi srdačne odnose sa srpskim državnim vrhom, pre svega s kraljem Petrom i članovima kraljevskog doma. U tu svrhu korišćen je i kraljev dugogodišnji prijatelj Markiz de la Roz, francuski pukovnik u penziji, koji je često dolazio u Srbiju. Karakterističan je i primer francuskog majora Levasera, koji je na poziv kralja Petra došao iz Pariza da bude vaspitač princa Đorđa, tada prestolonaslednika. U to vreme je u Srbiji bilo više političara i diplomata koji su obrazovani u Francuskoj. Mnogi od njih su iz perioda studija bili u prijateljskim odnosima s pojedinim francuskim diplomatama. Dobar primer je prijateljstvo Arsena Anrija i Milovana Milovanovića, koje je učvršćeno dok su u isto vreme bili poslanici svojih zemalja u Bukureštu. Ovaj podatak dobija na značaju ako se ima u vidu da je Milovanović od jula 1908. pa sve do juna 1912. bio srpski ministar inostranih dela, a od 1911. do 1912. godine i predsednik Vlade Kraljevine Srbije.

FRANCUSKI ĐACI

U cilju širenja francuskog uticaja, 1904. u Beogradu je osnovan francuski literarni klub, a od 1911. je postojalo i književno društvo koje je za cilj imalo širenje francuskog jezika i kulture. Među počasnim članovima bili su francuski poslanik u Beogradu Deko, vojni ataše pukovnik Furnije, kralj Petar Karađorđević, Milovan Milovanović, Đorđe Vajfert i mnogi drugi istaknuti srpski političari, privrednici i naučnici.

Dok su diplomatski predstavnici prikupljali podatke političkog i ekonomskog karaktera, francuska vojna obaveštajna služba je sistematski prikupljala podatke o srpskoj vojsci. U to vreme Srbija je oružje i vojnu opremu uglavnom nabavljala u Francuskoj, a veliki broj srpskih oficira je bio tamo na školovanju, pa je francuska vojna služba raspolagala preciznim podacima.

Povezane vesti – Žena sa jedinstvenim kriminalnim umom

Važna je bila i uloga dr Arčibalda Rajsa. Došavši krajem 1914. na poziv srpske vlade da ispita i upozna svetsku javnost sa zločinima austrougarske vojske u Mačvi, Rajs je ostao u Srbiji i naredne godine. Povlačio se sa srpskom vojskom preko Albanije i s njom ostao i na Solunskom frontu. Njegovi prijateljski kontakti s regentom Aleksandrom i visokim skog poslanstva u Berlinu. Preko njega je nemačka obaveštajna služba u aprilu 1912. saznala za srpsko-bugarski ugovor o savezništvu. U Srbiji je detalje ovog ugovora znalo svega nekoliko ljudi. Prilikom boravka u Beogradu, u martu 1912. godine, Bogićević je od prestolonaslednika Aleksandra saznao za sadržinu ugovora i o tome informisao nemačku službu. Bogićević je od 1904. godine službovao u Parizu, Beču, pa u Berlinu. Bio je najtešnje povezan s vodećim ličnostima u nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova. Kada je na insistiranje Pašića udaljen iz Vrhovne komande, otišao je u Cirih, ondašnji centar evropske špijunaže. Tokom Prvog svetskog rata Bogićević se u više natpisa zalagao za to da Srbija sklopi separatni mir s Nemačkom. Izuzetno koristan nemački agent bio je i Albin Kučbah, novinar i publicista, koji je više godina živeo u Bukureštu.

Austrougarska je sistematski preduzimala niz privrednih, političkih, diplomatskih i obaveštajno-subverzivnih aktivnosti u cilju slabljenja i slamanja srpske samostalnosti.

Tancošev naslednik Gelinek je agenturni rad sveo na najmanju meru, a glavnu obaveštajnu ulogu prema srpskoj vojsci preuzeli su punktovi Evidencbiroa u Temišvaru, Petrovaradinu, Zagrebu, Sarajevu… Oficiri su pod raznim agendama upućivani u Srbiju. Tako su 12. jula 1908. u Raškoj uhapšeni generalštabni austrougarski oficiri Šimanko i Sajc. Srpska policija je uhapsila i generalštabnog poručnika Karla Hermana, koji je na putu od Priboja do Bajine Baštu pravio beleške i fotografisao razne objekte. Posle intervencije austrougarskog poslanika, srpske vlasti su oslobodile te oficire i proterale ih u Austrougarsku.

Živojin Balugdžić je godinama radio za austrougarsku službu, koja ga je plaćala između 3.500 i 4.800 kruna mesečno. Angažovan je za saradnju dok je s kraljem Petrom bio u emigraciji. Nakon što se posle Majskog prevrata vratio u Srbiju kao kraljev sekretar i šef Presbiroa Ministarstva inostranih dela, dostavljao je austrougarskoj službi značajne podatke o radu srpske vlade, a informisao ih je i o situaciji na srpskom dvoru.

Pouzdani agent Austrougarske bio je i Vukašin Petrović, koji je u vreme Obrenovića u četiri vlade bio ministar finansija. Pojedini beogradski mediji su tvrdili da „jedan tajni policajac obi noge prateći Vukašina“, te da je Stojan Protić, ministar unutrašnjih dela, šifrovanim depešama nalagao okružnim načelnicima u unutrašnjosti da obrate pažnju na njegovo kretanje i kontakte. Tokom ofanzive Centralnih sila na Srbiju 1915. godine, Petrović se pojavio u štabu feldmaršala Makenzena da bi ponudio svoju saradnju pri polaganju oružja srpske vojske.

Saradnik austrougarske službe bio je i Isidor Štajnhart, koji je kao dopisnik bečkog lista „Cajt“ neko vreme živeo u Beogradu. Njegovo pisanje za “Cajt” bilo je u skladu s nalozima koje je dobijao iz poslanstva. Pošto ga je srpska policija proterala iz zemlje, nastanio se u Zemunu i nastavio da radi po zadacima austrougarske službe.

Kvalitetan agent Evidencbiroa pod pseudonim Klajn bio je novinar Petar Popović. Živeći u Zemunu, imao je razgranatu mrežu agenata u Srbiji. Agent je bio i Milan Plut, slovenački novinar, koji je više godina živeo u Beogradu. Plut je 1899. nekoliko meseci radio u Presbirou Ministarstva inostranih dela. Nakon Majskog prevrata ponovo je došao u Beograd, gde je proveo sedam godina radeći kao dopisnik ljubljanskog lista „Slovenski narod“. Predstavljao se kao zagovornik ujedinjenja Južnih Slovena. Austrougarskom poslanstvu u Beogradu izveštaje je redovno podnosio i Dušan Lončarević, dopisnik austrougarskog Presbiroa iz Beograda.

Austrougarska obaveštajna služba je nastojala i da usmerava pisanje pojedinih listova u Srbiji. List „Štampa“, koji je od 1902. do 1914. u Beogradu izdavao Svetolik Jakšić, bio je finansiran i pod kontrolom austrougarskog Ministarstva spoljnih poslova.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar