Ko je istrajniji: istina ili ćutanje?

Ko je istrajniji: istina ili ćutanje?


Ni 26 godina nije bilo dovoljno da bismo dobili nedvosmislen odgovor na pitanje koje je postavljano od prvog dana: Da li je novinarka “Duge” Radislava – Dada Vujasinović surovo ubijena ili je izvršila samoubistvo?

Solidarnost među novinarima nije kategorija na koju bi iko svestan mogao da se osloni, ali se, bar do sada, ni u ovoj potpuno uneređenoj profesiji nije pojavio niko dovoljno smeo da dovede u sumnju brojne nejasnoće koje prate tragičnu smrt jedne od najdarovitijih i beskrajno odvažnih novinarki u Srbiji.

Više od dve i po decenije mediji o Dadi Vujasinović pišu u seperlativima. Prvi, zato što zaista misle tako kako pišu. Drugi, Dadini ispisnici i nekada bliske kolege, jer osećaju nelagodu zbog slutnji i naznaka šta bi moglo da joj se dogodi, zbog toga kako je okončala. Treći, koji nikada Dadine tekstove nisu pročitali, niti im je znano s koliko se muke stvaraju istinski novinski tekstovi, tek reda radi, ne upuštajući se u ono o čemu ništa ne znaju.

U danu kada je saopštena informacija o Dadinom tragičnom stradanju, verovatno najtačniji i najiskreniji telegram saučešća “Dugi” je uputila redakcija nekadašnjeg dvonedeljnika “Intervju”. Na koricama knjige “Svedočenja”, u kojoj se nalaze neki od upečatljivih tekstova i razgovora koje je Dada radila, objavljene godinu nakon Dadine smrti uz veliki trud njene sestre Aleksandre Vujasinović-Šmic, citiran je kratak sadržaj:

“U novinarstvu retki postaju legenda za života. U 30. godini možda jedan u hiljadu. Vi ste imali Dadu”.

Opis moćnika 

Puki biografski podaci ne uzimaju veliki prostor, niti ukazuju na Dadinu sklonost poslu kojem se svom snagom podarila. Izvesno zbog njega, na jedan ili drugi način, koji god bio tačan, i stradala. U uvodu pomenute knjige osmišljene nakon Dadinog života, sestra Aleksandra je napisala:

“Iako je gotovo ceo život provela u Beogradu, Dada sebe nije smatrala Beograđankom i znala je da podvuče da ‘ona vrlo dobro zna gde su njeni koreni’. Rođena u Čapljini, ostala je zauvek vezana za svoj zavičaj. Zato i nije mogla da prihvati činjenicu da je Jugoslavija postala prostor koji ne uključuje njenu dedovinu, bilo da je u pitanju Hercegovina ili Dalmatinska Zagora, odakle potiče porodica Vujasinović.

Povezane vesti – IBARSKA, ĆURUVIJA, STAMBOLIĆ… Karike koje nedostaju

Pisala je: ‘Nisam znala da će Čapljina ovako da boli… Ne znam kako se zove taj osećaj. Ne spada u normalne ljudske tragedije pojava da čovek zauvek izgubi rodni grad’.”

Profesionalni učinak Dade Vujasinović zahteva drugačiju vrstu prostora, teško merljivog brojem napisanih strana i nemerljivog vremenom, energijom, hrabrošću, pronicljivošću i smislom za važno, često presudno, koji je bespredmetno objašnjavati.

Uzeću sebi za pravo da to ilustrujem samo jednim tekstom, ne ispraznim intervjuom, zasnovanom na susretu i razgovoru koji je Dada Vujasinović vodila sa Radovanom Karadžićem 1993. godine. Nekadašnjeg lidera Srba u Bosni, tada na vrhuncu političke snage i vojne moći, kasnije potuljenim beguncem i haškim optuženikom za ratne zločine, još tada je, u potpunoj suprotnosti sa hvalospevima kojim su ga drugi kitili, opisala na surovo precizan način. Dadin način je, za one koji su uz slova umeli da čitaju i važno upozorenje, jasno ilustrovao profil sabesednika i nagoveštavao loše vreme koje s njim predstoji:

“Karadžić političar, Karadžić pesnik i Karadžić psihijatar, tri su lika u osnovi potpuno identična. Ali, možda o Karadžiću kao čoveku, ipak, najviše govori njegova poezija. Njegovi stihovi su često morbidni, poređenja bizarna, misao destruktivna i sputana banalnim rimama. Ilustrativan je često citiran stih iz pesme ‘Vladislav i smrt’: ’Usmrćen, eto, bez metka i noža, sad leži opružen kao jagnjeća koža’.

Ili završni stihovi nenaslovljene pesme iz Karadžićeve zbirke pesama ‘Ludo koplje’:

’Ovog trena porušio sam sve postojeće teorije, a najpre onu gadnu teoriju relativiteta’.

Jedan Karadžićev kritičar je zapisao kako su njegovi stihovi razlog više za borbu protiv Velike Srbije, jer bi u njoj ova literatura bila obavezno štivo”.

Godinu dana posle prvog odlaska na ratište u zemlji koja se raspadala, pokušavajući da u susretima sa sagovornicima koji su odlučivali o zloupotrebi oružja i politike nađe odgovore na razumna pitanja,  Dada je napisala:

“Prestala sam da idem na ratište onda kada su na front nahrupili oni koji su rat shvatili i prikazivali kao dobar provod i avanturu, znajući da imaju gde da se vrate kada im ratovanje dosadi. Zahvaljujući takvima, narod koji strada, kuće koje palei gradovi koje zatiru, postali su nebitni. Rat je postao estrada za one koji su umeli vešto da promovišu i unovče svoj licemerni, lažni patriotizam… Jedina sreća u nesreći moje, žrtvovane generacije, jeste u tome što nas, kao svedoke, ovoga puta neće moći da lažu. Nećemo im dozvoliti ponovo da falsifikuju”.

U ovom poslednjem se, nažalost, prevarila. Falsifikovanje i dalje nanosi teške gubitke činjenicama i zdravom razumu.

Rađanje sumnji 

Dada Vujasinović pronađena je mrtva u svom stanu na Novom Beogradu 9. aprila 1994. godine. Kasnije će u obdukcionom zapisniku biti zapisano da je smrt nastupila dan ranije, oko 01.30 časova. Zvanična policijska verzija glasila je da je u pitanju samoubistvo, ali su brojne okolnosti na koje su od početka ukazivali njena porodica, pojedini mediji i nezavisni eksperti doveli u pitanje zvaničnu verziju policije. Do danas ni za jednu od dve mogućnosti, zvaničnu o samoubistvu i drugu da je u pitanju ubistvo, nije prikupljeno dovoljno dokaza koji bi potkrepili jednu od njih. Zvanična verzija događaja glasila je da je Dada Vujasinović izvršila samoubistvo pucnjem u grudi iz lovačke puške.

Povezane vesti – Hag mu je nudio slobodu

Nažalost, za proteklih 26 godina nije se ustanovilo ništa što bi prevagnulo na jednu od dve strane. Iz neznanja, loše namere, limitirani ličnom površnošću ili podlošću “svojih pouzdanih izvora”, neki takozvani mediji licitirali su o imenima onih koji su imali interesa da Dadu uklone kao svedoka svojih nepodopština. Pisali su da se zamerili mnogima, najvažnijima, od političara do dobro znanih kriminalaca. Naravno, niko od navođenih nije bio u prilici da se brani od odapetih medijskih spekulacija. U vreme kada su “osnovano sumnjičeni” ni sami više nisu bili živi.

Njeni najbliži su od početka tvrdili da je Dada ubijena. Nisu sumnjali da je to učinjeno uz mig nekoga iz politike, ili možda i u političkoj organizaciji. Razloga za sumnju su imali na pretek. Uporno su ponavljali da zatečeno stanje u stanu u kojem je pronađeno Dadino telo ukazuje na obračun koji je prethodio zločinu.

Roditelji tvrde da iza svega stoji država, ali da zbog višedecenijske manipulacije informacijama ne očekuju da ikada dobiju odgovore na pitanja ko je brutalno ubio njihovu ćerku i po čijem nalogu.

“To nije moralo da traje toliko dugo da smo mi prihvatili verziju koja je bila servirana. Kada smo došli u Dadin stan zatekli smo haos, sve ispreturano. Neko ko namerava da izvrši samoubistvo to ne bi radio”, rekao je Dadin otac Radislav Vujasinović.

Prema njegovom opisu zatečenog stanja, pramenovi Dadine kose nalazili su se na trosedu, na nekoliko mesta: “Čuperci kose… znači da ju je neko prvo uhvatio za kosu i vukao tamo gde je nameravao da je dovuče, tamo gde je egzekucija izvršena. Ubistvo je izvršeno u fotelji”.

Posle prvog izveštaja, kaže Vujasinović, porodica je po savetu angažovala stručnjaka balističara i sudskog medicinara: “Oni su izvršili uviđaj. Veštak sudske medicine je na stranici fotelje pronašao tragove krvi i uzeo uzorke. Oni su poslati na ispitivanje u institut u Novom Sada gde je utvrđeno da se radi o dve krvne grupe. Jedna krvna grupa, sa sedišta fotelje gde je Dada skončala je nulta krvna grupa. To je njena. Druga je A krvna grupa”.

Otac je uveren da je Dada ubijena jer je otkrila kako su u Sandžaku devedesetih godina policajci prodavali Bošnjacima oružje, a potom ih hapsili i prebijali u zatvorima. Tvrdi da je iz Dadinog stana u noći ubistva nestala fascikla zelene boje u kojoj je čuvala dokumentaciju o tom slučaju.

Verzija o samoubistvu, i da je tačna, budi niz sumnji u postupanje policije, jer nisu razjašnjene okolnosti koje su bez provere odbačene kao nevažne. Da te okolnosti čak i nisu u direktnoj vezi s tragičnom smrću mlade novinarke, morale su da budu razjašnjene, jer su jednostavno takva pravila kod svakog sličnog događaja. U ovom slučaju nije se smelo ništa zanemariti s obzirom na to da se radi o sasvim netipičnom samoubistvu, ako je uopšte o samoubistvu reč.

Stručnjaci su odmah ukazali da samoubistvo iz vatrenog oružja, pogotovo iz puške, nikako nije uobičajeno za žene. Ukoliko je zaista utvrđeno da je u krvi žrtve bilo 1,6 promila alkohola kako stoji u zvaničnom izveštaju, onda to samo pokazuje da ona nije mogla da ima sinhronizovane pokrete i koncentraciju koja je bila potrebna da se izvrši samoubistvo na način kako je to predstavljeno. Pušku je trebalo okrenuti nagore, a potom skinuti čarapu da bi se nožnim palcem povukao oroz.

Međutim, čarapa je bila skinuta sa druge noge, a ne sa one kojom bi se mogao povući oroz. U izveštaju su zabeležene i druge nelogičnosti.

Povezane vesti – RADE MARKOVIĆ – Čuvar tajne devedesetih

Iako je slučaj od početka označen kao samoubistvo, 2009. godine okružni javni tužilac u Beogradu prekvalifikovao je događaj u ubistvo, pa je pokrenut pretkrivični postupak. U međuvremenu, tragovi pronađeni na mestu zločina poslati su na superveštačenje. Holandski forenzički institut u Hagu 2016. godine je ustanovio da je u pitanju jedno opaljenje, te je na osnovu nedovoljnog broja informacija sa samog uviđaja došao do zaključka da smrtonosne povrede mogu da budu “rezultat ubistva, samoubistva ili nesrećnog slučaja”. Takav zaključak nije bio od prevelike pomoći, ali je bar kao realnu pretpostavku ostavio mogućnost da se radi i o ubistvu.

“Prema dostavljenom veštačenju, a nakon analize dostavljenih tragova, veštaci nisu mogli da isključe nijednu od ove tri mogućnosti, iako veštačenjem nisu otkriveni tragovi trećeg lica”, saopšteno je iz tužilaštva.

U izjavi za novine sudski veštak, prof. dr Slobodan Savić iz Instituta za sudsku medicinu objasnio je načelnu razliku na osnovu koje se može ustanoviti da li se radi o ubistvu ili samoubistvu:

“Mora se proceniti koje je oružje u pitanju, a rekonstrukcijom bi trebalo utvrditi da li je to bio apsolutni prislon uz telo ili relativna blizina. Dakle, da li je u bilo kom položaju osoba mogla povući oroz, bilo da je to učinila prstima šake ili palcem stopala. Ako nema elemenata blizine, tačnije ako se utvrdi da je ispaljenje izvršeno iz daljine, onda se ne može govoriti o samoubistvu”.

“Naš manevarski prostor nije bio velik, ali sve što smo mogli da proverimo, uradili smo. Predstavnici komisije su razgovarali sa svim dostupnim mogućim svedocima, koji su u različitim prilikama pominjali okolnosti smrti Dade Vujasinović, ali nije bilo korisnih informacija iz tih razgovora”, izjavio je Veran Matić, predsednik Komisije za istragu ubistava novinara.

Inspektori navode da bi se do argumenata za jednu ili drugu verziju smrti verovatno moglo doći razjašnjenjem okolnosti iz života žrtve i osoba koje su na određen način za nju bile vezane. Ali, to nije učinjeno.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar