KRAĐA BEBA: Ćutanje koje je promenilo sudbine

KRAĐA BEBA: Ćutanje koje je promenilo sudbine

Shutterstock


U kakvoj god završnoj verziji bio usvojen zakon čiji je cilj da utvrdi činjenice o novorođenčadi za koju roditelji veruju da su im ukradena u porodilištima, mnogi će biti nezadovoljni. Pre svih, sami roditelji koji su, na osnovu pribavljenih dokumenata i sumnjivih okolnosti pod kojima im je saopštavano da njihova deca nisu preživela, potpuno sigurni da su im bebe zapravo otete.

Prva u nizu zamerki jeste sam naziv predloga o čijem usvajanju bi Skupština Srbije trebalo da odluči ovih dana. U njemu je navedena konstatacija da roditelji “sumnjaju” da su njihova deca nestala, iako veliki broj roditelja, bez ikakve sumnje, raspolaže dokumentacijom koja ukazuje na nelogičnosti, propuste i neodgovornost u porodilištima širom zemlje. Kao i na nepostojanje iole prihvatljivih argumenata koji bi pokazali da nisu u pravu.

Tema nestalih beba u Srbiji nije nova. O tome se govorili i pisalo u protekle tri decenije, stariji tvrde i punih pet decenija, ali ništa značajno, sem neverice da je “ovde tako nešto moguće” i opovrgavanja roditeljskih tvrdnji, nije učinjeno da se sumnje otklone. Pod zvaničnim nazivom Predlog zakona o utvrđivanju činjenica o nestalim bebama iz porodilišta u Srbiji, donošenje zakona iščekuje se već šest godina. Poslednje predloženo rešenje odbacile su sve grupe koje okupljaju roditelje tvrdeći da im, ovakav kakav je stigao u Skupštinu Srbije, neće doneti istinu.

Pre tri meseca roditelji su pred poslanicima u Skupštini na javnom saslušanju na demonstrativan način izneli svoje mišljenje o njegovim odredbama. Izvinivši se zbog postupka, predstavnik roditelja Vladimir Čičarević je na govornici pocepao predloženi dokument izgovorivši:

“Donesite zakon o ukradenim bebama”.

Shutterstock

Shutterstock

“Nešto ne štima”

Nažalost, ova mučna priča u proteklih nekoliko decenija ne da nije vođena na osnovu utemeljenih istraživanja, već se u vidu sudskih procesa i medijski primamljive teme izlila preko državne granice. Možda nije prva po redosledu važnosti, ali slika i reči iz dokumentarnog filma koji je turska televizija sredinom februara emitovala, podjednako su razlog za zebnju šta se dešavalo i zabrinutosti zbog utiska koji kod gledalaca proizvodi o našoj zemlji.

O aferi nestalih beba izneta su nova otkrića, a sagovornici nisu imali dilemu šta se iza svega sumnjivog odvijalo. Jedna od babica iz porodilišta, sa zatamnjenim likom, govorila je o sumnjivim dolascima nepoznatih ljudi porodilištu u Beogradu u kojem je radila:
“Nakon posete tih nepoznatih ljudi, koji nemaju veze sa klinikom, obično je lekar ginekolog koji je vodio porođaj saopštavao da je beba preminula”.

Drugi sagovornik je pričao kako je dolazio u porodilište, u blokove sa bebama, koje su navodno trebale da budu usvojene. Na njemu je bilo da za “usvajanje” plati nekoliko hiljada tadašnjih nemačkih maraka:

“Doktor reče – ‘je li lepa’? Kao anđeo, ja se zaljubio. Ja sam tada prvi i poslednji put neki osećaj dobio da sam otac… I kroz to razmišljanje, doktor reče ‘biraj’. Kad je on rekao ‘biraj’, ja sam se sledio, skamenio, ja sam se razbio kao čaša o beton. Onda sam shvatio da nešto ne štima”.

Roditelji koji tragaju za istinom o svojim bebama odavno znaju da nešto ne štima. Sa nepotpunim smrtovnicama u rukama i bez obdukcionih nalaza godinama ukazuju na činjenicu da, osim što su navodno mrtva, ne znaju ni njihovo grobno mesto, ni tačan razlog smrti deteta.

Drugi problem, značajniji od slike kojoj se može i ne mora u potpunosti verovati, jeste davnašnja obaveza Srbije da ispuni evropski zahtev i što pre reši ovaj problem. Razlog za donošenje zakona nije samo etičke prirode, već je, između ostalog, iniciran presudom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu iz marta 2013. godine, kada je utvrđeno da je majci Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život, a naša zemlja obavezana da utvrdi činjenice i, u ovom konkretnom slučaju, isplati naknadu nematerijalne štete.
O ovoj temi se krajem prošle godine oglasio i Fredrik Sundberg, načelnik Odeljenja za izvršavanje presuda Saveta Evrope, rekavši da ta organizacija ne sumnja da će predloženo zakonsko rešenje pitanja nestalih beba u Srbiji biti efikasno, ali i da su potrebne dodatne mere poput obuke sudija i uspostavljanje DNK baze podataka radi efikasne implementacije zakona.

On navodi da tokom dugog perioda nije bilo napretka u usvajanju zakona, iako je Komitet ministara Saveta Evrope u proteklih pet godina više puta apelovao na Vladu Srbije i parlament da izvrši presudu u slučaju Jovanović protiv Srbije i obezbedi usvajanje zakona u najkraćem mogućem roku:

“Komitet ministara Saveta Evrope odlučiće o posledicama. Snosićete i sopstvene posledice izazvane nezadovoljavajućom postojećom situacijom, koja je pomalo zbunjujuća. Predstavljeni nacrt zakona predviđa da krivično gonjenja nije moguće zbog zastarelosti. Zbog toga je važno da se donese leks specijalis. Sada je sve na parlamentu koji bi trebalo da organizuje debatu na način koji smatra ispravnim, te da što brže omogući i to da zakon bude usvojen. Početkom marta biće održan i sastanak Komiteta ministara Saveta Evrope u Strazburu i mi očekujemo konkretnu informaciju o tome šta će biti rezultati. Vreme je ključno za ovaj slučaj. Mnogo godina je već proteklo i što više budu prolazile, to će smanjiti šanse da se nešto uradi”.

Shutterstock

Shutterstock

Pristup dokazima

Pokušavajući da uveri roditelje da će im predloženi zakon omogućiti da saznaju istinu za kojom tragaju, uz napomenu da ova oblast ne sme da se politizuje, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović rekao je da zakon pruža instrumente nadležnima da utvrde sve okolnosti i na neki način pomogne porodicama da dobiju odgovore na pitanja koja postavljaju decenijama.

Ali, dok se u Skupštini Srbije održava rasprava, roditelji nestale dece protestuju ispred zdanja iskazujući nezadovoljstvo sadržinom predloga zakona.

“Mi se iskreno nadamo da su poslanici čuli naš glas. Mi smo poslednje dve godine, još kada je prvi put nacrt ovog zakona predat Skupštini, sugerisali i davali primedbe. Nismo nikada uvaženi od strane Vlade Srbije i nijedan naš predlog nije bio prihvaćen. Naš predstavnik na čitanju predloga Mirjana Novokmet je iznela čitav niz nelogičnosti na ovaj zakon u proceduri. U njemu je sporno sve, od naslova do članova. Ovaj zakon se ne bavi istragama o našoj deci, on zadovoljava potrebe Evropskog komiteta, a ne nas kao roditelja da dođemo do istine o našoj deci”, rekao je Nikola Šegrt, predstavnik “Beogradske grupe roditelja nestalih beba”.

On je ocenio kao katastrofalan član 21 ovog zakona po kojem se, ukoliko ne može da se utvrdi istina o nekoj bebi, roditeljima nudi do 10.000 evra nadoknade.

“Sam proces donošenja zakona je bio prilično spor. Naše mišljenje je da ovaj zakon istinu ne može da donese. Tražili smo da budemo deo procesa donošenja zakona i mnogi problemi o kojima pričamo su mogli da se izbegnu. Ovaj zakon ne donosi ništa, niti pomaže roditeljima sa nestalom decom. Neke od mera koje on predviđa mogle su da se sprovedu od strane različitih inspekcijskih organa, ombdusmana ili drugih institucija koje su ostale neme. Zbog protoka vremena dokazi otpadaju, i mi se bojimo da će ovaj zakon vreme za istragu produžiti do onih granica do kojih svako traganje postaje besmisleno. Vremenom dokazi slabe, neki od osumnjičenih nisu živi i postavlja se pitanje šta se dobija ovim zakonom”, kaže Nikola Kovačević iz Inicijative A11 koja se bavi ekonomskim i socijalnim pravima.

Povezane vesti – Pedofili su javna tajna o kojoj svi ćute

S druge strane, Ministarstvo pravde saopštava da se u predloženom zakonu nalazi sedam od devet amandmana koje je predložila nevladina organizacija Komitet pravnika za ljudska prava. “S obzirom na to da je Jukom u saradnji sa ‘Beogradskom grupom roditelja nestalih beba’ još u novembru 2016. godine poslao predloge svojih amandmana, ministarstvo je u skladu sa tim amandmanima unapredilo tekst time što je prihvatilo sedam od devet amandmana”, navodi se u saopštenju ministarstva i dodaje da su predstavnici tih organizacija tada u dopisu Ministarstvu pravde istakli da su načelno saglasni sa njegovim upućivanjem u dalju proceduru.
Iz ministarstva tvrde da predloženi tekst zakona sadrži većinu preporuka Saveta Evrope, kao i da je to telo dalo pozitivnu ocenu na predloženi zakon. Navodi se i da je skupštinski Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu podneo dodatnih šest amandmana na predloženi tekst zakona.

“Podsećamo da su Radnu grupu Ministarstva pravde za izradu teksta ovog zakona činili predstavnici svih relevantnih institucija. Pored predstavnika tri ministarstva – pravde, unutrašnjih poslova i zdravlja, radna grupa je bila sastavljena i od predstavnika Republičkog javnog tužilaštva, Vrhovnog kasacionog suda, Državnog pravobranilaštva, kao i od predstavnika grupa roditelja dece za koju postoji sumnja da su nestala u porodilištima u Republici Srbiji”.

Shutterstock

Shutterstock

Uveren da su sve nedoumice mogle da budu rešene znatno ranije, jednostavnije i sasvim praktično, Kovačević kaže da bi osnivanjem tela koje bi činili neki od roditelja koji tvrde da su im deca ukradena, a koji bi mogli da imaju javna ovlašćenja da pristupe nekim dokazima – moglo da se dođe do značajnih otkrića:

“Dozvolite nam da naše sumnje razjasnimo tako što ćete nam omogućiti dokumentaciju za nestalu decu, a kada nam date to, dajte nam i ostalu dokumentaciju gde ćemo paralelnom analizom utvrditi da li je bilo falsifikata ili sakrivanja činjenica”.

Šegrt navodi da su sudovi i do sada donosili presude roditeljima na ime materijalne štete od 10.000 evra, ocenivši da zakon po tom pitanju nije bio potreban: “Ne želimo pare, mi smo 20 godina u ovoj priči, nas zanima istina, gde su naša deca”.

Dodao je da zakon ne predviđa kako će se postupati ukoliko se neko dete pronađe, šta će se raditi s tim detetom i šta će moći da urade roditelji:

“Mi smo tražili da se deci, koja su usvojena, a za koju se sumnja da su predmet krivičnog dela otimanja, omogući da pokrenu postupak. A njima se to ne dopušta. Tražili smo i da im se dopusti da saznaju istinu o svom poreklu. A u državi Srbiji ne mogu da dođu do toga”.

Kovačević je podsetio da se prvi zabeleženi slučaj o ovoj temi desio još šezdesetih godina prošlog veka, a poslednji 2014. godine:

“Veliki broj predmeta se desio od 2000. do 2010. godine. Na te slučajeve treba da se primeni krivični zakonik i da nadležni pravosudni organi iniciraju krivični postupak, pa da se na osnovu tih novih slučajeva otvori pukotinu u zidu ćutanja koji se nalazi u starijim predmetima”.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar