LAICI NEĆE UBRZATI PRAVOSUĐE: Neobavezujuće je da medijator bude pravnik po struci

LAICI NEĆE UBRZATI PRAVOSUĐE: Neobavezujuće je da medijator bude pravnik po struci

Shutterstock


Građani u Republici Srbiji još od 2005. godine imaju mogućnost da rešavanje svojih sporova, umesto pred sudom, okončaju medijacijom. Trenutno važećim Zakonom o posredovanju u mirnom rešavanju sporova iz 2014. stavljen je van snage prethodni Zakon o posredovanju-medijaciji koji je donet još 2005, a koji je strankama u sporu davao praktično istu mogućnost.

“Da li je i u kojoj meri, u proteklih skoro 15 godina medijacija u Srbiji prihvaćena ili ne, nije moguće dati pouzdan odgovor. Niko u zemlji ne zna tačan broj sporova rešen mirnim putem bez prethodnog podnošenja tužbe. A broj sporova koji su mirnodopski rešeni tek posle podnošenja tužbe, nije pouzdan pokazatelj da medijacija u Srbiji nije dovoljno prihvaćena, kako tvrde nadležni”, kaže advokat mr Miodrag Vuković.

Za deceniju i po koliko je medijacija na raspolaganju građanima i svim učesnicima u sudskim sporovima nemoguće je ustanoviti njenu efikasnost. Jedino je pouzdano da se advokati i strastveni zagovornici ideje medijacije nimalo ne slažu oko načina rešavanja sudskih sporova dogovorom.

Sud, zakon

Masovnost tužbi

Svi advokati koji su nedavno učestvovali na okruglom stolu posvećenom temi opterećenosti sudova i dugom trajanju sporova, uz brojne druge razloge, naveli su i medijaciju kao jedan od uzročnika takvog stanja. Ne zbog suštine onoga što dogovor dve strane omogućava, već zbog toga što se medijacija ne obavlja na odgovarajući način.

“Sve ove amaterske reforme koje se pokušavaju izmenama procesnih zakona i medijacijama su još više unazadile mogućnost da se efikasnije dođe do nekog konačnog i pravog ishoda i rešenja problema. Unapređenja sudstva nema dok ne promenimo sistem koji će da stvori advokate, sudije i tužioce kao slobodne ljude, koji misle svojom glavom”, izričit je advokat Vladimir Gajić.

Njegove kolege Vojin Biljić i Aleksandar Petrović naveli su da medijatori, notari ili izvršitelji ne mogu da reše probleme pretrpanosti sudova, niti smanje broj sporova, jer je jedan od razloga pretrpanosti sudova masovnost broja tužbi protiv države, u kojima je medijaciju nemoguće sprovesti, a u pitanju su “desetine hiljada predmeta”.

Petrović je kao probleme naveo i to što država uvodi nove “paraprofesije” – notare i medijatore, kao i što se najavljenom izmenom zakona predviđa uvođenje obavezne medijacije, a što će činiti i lica koja nisu pravnici.

Povezane vesti – TRGOVINA UTICAJEM – UNTOUCHABLES

Medijatorskim poslom, lepše rečeno posredovanjem, u Srbiji na osnovu Zakona o posredovanju u rešavanju sporova mogu da se bave osobe koje, uz uobičajene zahteve da su neosuđivani državljani naše zemlje i da su završili obuku za posrednika, imaju završen fakultet. Dakle, neobavezujuće je da medijator bude pravnik po struci, pa nije zahtevno naslutiti kakav odnos prema tome imaju advokati.

“Da nije u pitanju pravo, već bilo koja druga profesija, ova ideja bila bi na granici apsurda ili lošeg vica po onom poznatom – nisam lekar, ali mogu da pogledam. Uostalom, u čemu bi bila razlika kada bi, na primer, lekar kao medijator u sudnici pokušao da reši neki komplikovani pravni spor od situacije kada bi advokat u operacionoj sali pokušao da sprovede hiruršku intervenciju”, pita Miodrag Vuković.

Foto: Shutterstock

Foto: Shutterstock

Odlično, ali u teoriji

Prema uveravanju Blaža Nedića, predsednika Nacionalnog udruženja medijatora Srbije, „veća primena ovog postupka bi za rezultat imala bolji pravosudni sistem i uštedela bi mnogo novca”.

Nedić objašnjava da „postoji skoro 300.000 predmeta protiv Republike Srbije, a država za većinu njih zna da su izgubljeni. Međutim, postupci se i dalje vode pred sudovima i traju četiri do pet godina. Država nakon toga mora da plati ne samo početnu sumu, već i kamate i troškove, tako da po završetku suđenja država mora da plati do tri ili četiri puta više od prvobitne sume.

“S druge strane, rešenje do kog se dolazi zahvaljujući medijatoru omogućuje stranama u sporu da se dogovore o prihvatljivom iznosu koji može biti isplaćen nakon kraćeg vremenskog perioda. A ne treba zaboraviti i da novac kojim država plaća izgubljene predmete daju poreski obveznici. Dakle, u medijaciji su svi na dobitku: tužilac brže dolazi do obeštećenja, država štedi novac a neretko i čuva reputaciju, dok su sudovi oslobođeni dugih predmeta”, kaže Nedić.

Međutim, uprkos potencijalnoj uštedi vremena i novca, medijacija se u Srbiji retko koristi. Prema podacima Ministarstva pravde, u 2016. je na ovaj način rešeno samo 260 predmeta. Zato i postoji veliki pritisak na sudove. Prema podacima Ministarstvu pravde, u našim sudovima postoji preko milion nerešenih predmeta od kojih bi se neki mogli rešiti vansudskim postupcima za neuporedivo manje vremena i novca. Primera radi, za donošenje presude u prvostepenim trgovinskim sudovima u proseku je bilo potrebno 337 dana, dok je većina medijacija tokom 2016. godine trajala do 90 dana, što znači da je za postizanje dogovora bilo potrebno održati najviše pet sastanaka strana u sporu.

Sama po sebi, medijacija je odličan način da se stranke pre podnošenja tužbe dogovore o načinu kako da reše problem. Posrednik je zadužen da kao nezavisan i neutralan pomogne stranama u sporu da dođu do uzajamno prihvatljivog rešenja, a medijacija se može obaviti ne samo pre, već i u toku sudskog spora.

Povezane vesti – Priznaj, kraće ćeš robijati

Ona je dobrovoljan, neformalan, brz i daleko jeftiniji način rešavanja problema, a tokom pregovora i dogovaranja obe strane zadržavaju potpunu kontrolu jer niko sem njih ne može da donese odluku o načinu na koji će sporni odnos biti rešen i zaključen.

Sukobljene strane i medijator potpisuju sporazum o poverljivosti kojim se obavezuju da će sve držati u tajnosti, a njihovi sastanci i pregovori se ne evidentiraju ni na koji način. Prema procenama onih koji se bave ovom delatnošću, medijacija ima visoku stopu uspešnosti, od 80 do 85 odsto.

Uloga medijatora se ogleda u tome da pomogne obema stranama da utvrde svoje interese i postignu sporazum. U ovdašnjem Ministarstvu pravde su izračunali da je angažovanje medijatora, u poređenju sa redovnim troškovima sudskog postupka i u zavisnosti od vrednosti spora, jeftinije između 35 i 60 odsto.

Medijacija se sprovodi u opštim građanskim oblastima, u imovinsko-pravnim sporovima, porodičnim i radnim odnosima, u privredi, upravnim predmetima, diskriminaciji, mobingu…

Shutterstock

Shutterstock

Važeći zakon dovoljan

Kako bi animirali građane da se u sporovima opredele za medijaciju, u Ministarstvu pravde su krajem prošle godine odlučili da strane u sporovima i finansijski motivišu. Tako su od 1. januara 2019. stranke u sporovima pred sudovima oslobođene plaćanja svih sudskih taksa ako do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu reše spor medijacijom, sudskim poravnanjem, priznanjem ili odricanjem od tužbenog zahteva.

To znači da će, ako se odluče za mirno rešenje spora do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu, troškovi za postupak biti obrisani, bez obzira na to što su stranke već pokrenule spor.

Međutim, advokati ovaj postupak tumače kao marketinško dodvoravanje koje suštinski neće doprineti boljitku, a istovremeno pravnu struku ponovo gurati u stranu. Ministarstvo pravde je prilično posvećeno ovoj ideji sudeći bar po promotivnim plakatima u sudovima širom Srbije, ali i po letimičnom uvidu u sadržinu veb-sajta ministarstva. Preko tog sajta je 10. septembra najavljena nedelja promocije medijacije u Srbiji, a istovremeno su sve „relevantne organizacije koje se bave promocijom ili sprovođenjem medijacije” pozvane da do 23. septembra popune upitnik u kom se traže podaci o tome gde se i u kojim oblastima te organizacije bave medijacijom.

Vuković navodi nekoliko zamerki na takvo postupanje:

“Nigde nije definisano koje su to relevantne organizacije, kao i koje to nisu, a koje se ipak bave promocijom i sprovođenjem medijacije u Srbiji. Takođe se izgubilo iz vida da je, prema trenutno važećem zakonodavstvu, advokatura jedina relevantna struka koja može da posreduje u mirnom rešavanju sporova. Tako, pored ostalog, prema članu 24.3.3. Kodeksa profesionalne etike advokata, svaki advokat je dužan, pre nego što preuzme bilo koji predmet, da klijentu ukaže na mogućnost i celishodnost rešavanja slučaja mirnim putem”.

Shutterstock

Shutterstock

Drugim rečima, prema njegovom uveravanju, svaki advokat istovremeno može da bude i medijator bez značajnije intervencije u postojećim zakonskim propisima. Na osnovu toga Vuković postavlja pitanje zašto postoji snažno zalaganje za široko uvođenje drugih, laičkih profesija, u sprovođenju zakona?

“Takva inicijativa dolazi upravo od Ministarstva pravde, koje na ovaj način nastoji da stvori uverenje kod građana da će nagomilane sporove, ali i sve buduće, efikasnije rešavati laici nego profesionalno obrazovani pravnici, s obzirom na to da prema važećem zakonu medijator može biti praktično svako ko ima visoku stručnu spremu i određenu obuku koja uvek može biti upitna. Na tim zalaganjima valjda se i rodila, još uvek nezvanična, ideja o uvođenju obaveznog prvog sastanka sa medijatorom, kao procesni preduslov za pokretanje i vođenje sudskog postupka. To dalje znači da bi svi građani u pokušaju rešavanja spora imali obavezu da se prvo obrate medijatoru, makar i pravnom laiku, pa bi tek nakon toga svoje pravo mogli da ostvaruje preko advokata pred sudom.”

Nov trošak

Da li će u Srbiji medijacija biti prihvaćena u meri u kojoj bi to pojedini priželjkivali, u suštini neće mnogo zavisiti od zalaganja Ministarstva pravde, jer takav projekat nije u stanju da promeni pre svega mentalitet i navike, ali ni da podstakne poverenje građana u novouspostavljene pravosudne profesije, što medijatori jesu.

Što se tiče medijacije u Srbiji i odnosa advokature prema toj novoj pravosudnoj profesiji, okolnosti su prilično jasne. Iako još ne postoji radni tekst nacrta predloga za izmenu i dopunu Zakona o posredovanju u rešavanja sporova, advokatske komore Beograda i Srbije nedvosmisleno su se izjasnile da su protiv bilo kakvog oblika moguće obavezne medijacije. Pojedini, među koje spada i advokat Vuković, uvereni su da bi eventualno uvođenje obavezne medijacije građane dodatno udaljilo od pristupa pravdi:

“I u sadašnjim uslovima postoji sasvim dovoljan normativni okvir koji građanima, koji se za to opredele, omogućava da spor reše mirnim putem, medijacijom. U tom pravcu, prema važećem zakonodavstvu, ne postoje bilo kakve prepreke, niti obaveza da se svaki spor mora rešiti pred sudom. Ukoliko bi se pak uveo nov procesni preduslov – pokušaj obavezne medijacije, te da se tek nakon takvog pokušaja može pokrenuti sudski postupak, to bi produžilo, a ne ubrzalo sudski postupak. Jer ukoliko građanin već sada slobodno može da bira da li će spor rešavati medijacijom ili pred sudom, on će takav izbor načiniti nezavisno od činjenice da li je medijacija slobodna ili obavezna. Za sve koji se opredele da spor reše pred sudom, a u Srbiji je to ogromna većina, za njih bi obavezna medijacija bila ne samo novo produženje sudskog postupka, već nov i suvišan trošak. Advokate bi takva prepreka, u vidu nove pravosudne profesije obavezni medijatori, još više udaljila od građana. Kao da ih od građana već dovoljno nisu udaljili javni izvršitelji i javni beležnici”.

Uloga mentaliteta

Kao jedan od presudnih razloga za, po njihovom mišljenju, nezadovoljavajući odziv građana za usluge koje pružaju, medijatori navode manjak znanja i svesti javnosti o medijaciji kao potencijalnom instrumentu za rešavanje pravnih nesuglasica. Tome u prilog navode činjenicu da samo dva univerziteta u Srbiji nude medijaciju kao kurs u okviru programa na osnovnim akademskim studijama, kao i okolnost da ona nije obavezan predmet.

Shutterstock

Shutterstock

Opet, mnogima možda iznenađujuće deluje podatak da situacija sa medijacijom ništa značajno bolja nije ni u Evropi, u kojoj je ukupan procenat predmeta koji se rešavaju na ovaj način takođe veoma mali.

Postotak predmeta koji se u većini zemalja EU rešavaju putem medijacije iznosi u proseku jedan, što znači da se od 100 sudskih predmeta putem medijacije rešava samo jedan.

Povezane vesti – Ističe vreme za nevine i nedostupne

Advokat Miloš Stefanović koji se u praksi sa neuspešnim pokušajima medijacije sretao u desetinama predmeta, navodi da bi medijacija svakako mogla rastereti sudove, ali da je osnovni problem u ogromnom broju „masovnih sporova” u kojima građani zbog potraživanja podnose tužbe protiv države, organa lokalne samouprave, javnih preduzeća čiji je osnivač država i drugih organizacija i pravnih lica koja se finansiraju iz budžeta. Kako objašnjava, u takvim predmetima ne postoji druga strana voljna na razgovor. Čak i u predmetima u kojima su državne ustanove svesne da će na kraju izgubiti spor, ništa ne žele da učine kako bi smanjile troškove koje će na kraju biti primorane da plate, niti ih zanima dužina trajanja spora. Odnosno, prolongiranje im, iz samo njima znanih razloga, ide u prilog. O efikasnosti sudova i njihovom rasterećivanju ne pomišljaju nijednog trenutka.

Kao drugi primer u kojem bi medijacija bez ikakve sumnje imala pozitivne efekte na obe strane, Stefanović apostrofira mučne brakorazvodne parnice, u kojima se na najbolji način ogleda mentalitet građana:

“Iako su svesni da će na kraju biti prinuđeni, makar i odlukom suda, na neke ustupke, supružnici ponekad iracionalno pokušavaju ne da zaštite svoje i dođu do imovine za koje postoji osnov da im pripada, već kao da više žele da nanesu što veću štetu drugoj strani. To su i mučne situacije i krajnje nepotrebno gubljenje vremena. U većini slučajeva kada posle nekoliko godina parničenja uvide koliko su energije izgubili, koliko su novca dali advokatima i sudu, shvataju da je sve to bilo suvišno i da je dogovor na samom početku mogao da bude mnogo delotvorniji”.

Upravo dva navedena primera su bila motiv da italijanski novinar Đorđo Frušone napravi sledeću paralelu:

“Šta je zajedničko propalom braku i predmetu protiv države? Razume se, mnogo vremena i novca da bi se došlo do razrešenja. Raskid braka je uvek nemio događaj obojen složenim emocijama. Ali, ono što je možda složenije, jeste ono što sledi u odnosu između dva partnera u pravnom smislu, odnosno razrešavanje njihovog bračnog statusa.

Situacija je u pogledu trajanja procesa slična i kada fizičko lice tuži državu za obeštećenje. Naime, čak i kada država izgubi spor, period do isplate obeštećenja je dug.

Dakle, koliko košta i koliko traje brakorazvodna parnica? I koliko država mora da plati na račun izgubljenih predmeta i obračunatih kamata ljudima koji traže obeštećenje? U oba slučaja odgovor je: previše. Propali brak i tužba protiv države imaju još jednu zajedničku karakteristiku: to su tipični primeri sudskih predmeta koji se mogu rešiti dogovorom. Drugim rečima, koliko novca, vremena i nerava bi se moglo uštedeti?”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar