Linija preko koje se gubi glava

Linija preko koje se gubi glava


Advokat je dužan da učini sve za svog klijenta, ma za koje delo on bio optužen, naravno u okviru zakona i kodeksa profesionalne etike advokata, ali gde je granica profesionalnog odnosa, a gde počinje lična pa čak i poslovna saradnja, i to ona koja naginje kriminalu u korist klijenta. Prevazilaženje te granice profesionalnog odnosa sa klijentom koštalo je života dvojicu advokata u Srbiji – Dragoslava – Mišu Ognjanovića, advokata Luke Bojovića, šefa najjače srpske kriminalne grupe, i Vladimira Zreleca, advokata pokojnog dona crnogorskog podzemlja Slobodana Šaranovića.

Da li je i koliko Miša Ognjanović bio upoznat sa kriminalnim poslovima svog najpoznatijeg klijenta nije nikada bilo predmet policijske istrage, kao ni da li je eventualno u toj priči imao ulogu koja prevazilazi usluge profesionalno angažovanog branioca, ali većina njegovih kolega ocenjuje da je u poslu sa Bojovićem „Miša prešao granicu”. Da li se ta granica odnosi na Lukine kriminalne poslove ili su u pitanju sudski postupci u kojima je Ognjanović zastupao Bojovića, eventualno će se znati tek kada ovaj zločin bude rasvetljen.

Ono što je evidentno jeste da je tokom suđenja u kome je Bojović bio optužen za pokušaj ubistva Andrije Draškovića i Zorana Nedovića Šoka i ubistva Branka Jevtovića Jorge, uloga Ognjanovića prevazilazila profesionalne advokatske usluge, i po mišljenju Tužilaštva za organizovani kriminal, najblaže rečeno, bila je evidentno krivično delo „nezakonit uticaj na svedoke”.

Naime, suđenje za ova tri ubistva počelo je u oktobru 2011, skoro godinu i po nakon što se u Hrvatskoj predao Sretko Kalinić, najozloglašeniji ubica zemunskog klana, koji se posle ubistva premijera Zorana Đinđića krio upravo pod zaštitom Bojovića. Njihovo prijateljstvo i saradnja trajali su sve do 2009. kada je Kalinić shvatio da Bojović planira i njegovu likvidaciju, nakon čega je prema njemu postao oprezniji.

Skrivanje od poternice Interpola nastavio je sa „zemuncem“ Milošem Simovićem, sve do juna 2010. kada je između njih dvojice u Zagrebu došlo do eskalacije sukoba u kome je Simović pucao u Kalinića. Kalinić se ranjen predao hrvatskoj policiji, a zatim je uhapšen i Simović. Obojica su se ubrzo našla u Beogradu, gde su i postali glavni svedoci na suđenju protiv Bojovića. Temelj optužnice bila je upravo Kalinićeva izjava, u kojoj je tvrdio da su u atentatima na Draškovića, Nedovića i Jevtovića, osim njega, učestvovali Bojović, Miloš Simović i Vladimir Milisavljević. Sve atentate, tvrdio je Kalinić, organizovao je upravo Bojović, koji je bio šef celoj grupi.

Dragoslkav Misa Ognjanovic

Četiri meseca nakon što je u Beogradu počelo suđenje, u Valensiji su uhapšeni Bojović i Milisavljević, a španska policija je u stanu na devetom spratu u ulici Nino Bravo 3, u kome su se krili, pronašla pisma, koja je tužilaštvo okarakterisalo kao pismenu komunikaciju advokata Ognjanovića i Luke Bojovića, iako je samo jedno bilo potpisano sa „Tvoj Miša”. Specijalni sud, a kasnije ni Apelacioni, nisu ova pisma prihvatili kao dokazni materijal, uz obrazloženje da bi to povredilo poverljivost komunikacije advokata i klijenta. S druge strane, tužilaštvo je u žalbi pokušavalo da upravo kroz ova pisma dokaže još jedno krivično delo, i to nezakonit uticaj advokata na svedoke, prvenstveno na Miloša Simovića, za koga je Kalinić tvrdio da je bio vozač u pokušaju ubistva Zorana Nedovića Šoka. Glavni cilj advokata bio je da Simović svojom izjavom Bojovića oslobodi krivice.

Tužilaštvo tako u žalbi navodi pet pisama, čije delove prenosimo, onako kako ih je opisalo tužilaštvo.

Prvo pismo počinje sa „Dragi brate”, a završava sa „Ljubi te brat tvoj”.

“U pismu se navodi da je autor pisma imenjaku napravio izjavu da je vozio kola kod dela ’Š’. Dali su mu Jelenu advokaticu. Prilikom posete advokata rekao je da će prihvatiti da je bio vozač kod prvog dela i prihvatio da ima posredna saznanja kod dela za ’J’ (od Kalinića)… Postoji mogućnost da se ’A’ ubaci u priču. Kod dela za ’A ide teško. Radi se na tome da i to prihvati i u tom delu mu je napravljena izjava…”

Povezane vesti – Ko je bosu okrenuo leđa

Drugo pismo počinje sa „Dragi brate”, a završava sa „Voli te tvoj brat”.

“Pominje se da je Miloš bio dosta dobar, da je priču pod 1. dobro ispričao, i da je još bolji bio kod motiva. Pominje se i da će uraditi sve da dopuni iskaz i ispriča sve i pod 2. i 3. Navodi se da je jako važno da pridobiju Anu jer će biti najbolja potvrda Miloševe priče…”

Treće pismo počinje sa „Dragi moj Luka”, a završava sa „Tvoj Miša”.

“U pismu navodi: ’Moja Jelena radi lavovski deo posla sa Milošem’, ali i da ’Miloš još ne zna kako da iznese priču pod 2, da li kao vozač ili kurir, ali je bitno da ima neposredna saznanja o svim događajima.“

Četvrto pismo tužilaštvo naslovljava sa „Malo mi je nezgodno”.

“Ja imam najgori deo posla, ali uspevam, on ti nikakvu štetu neće naneti, može samo da ti pomogne što je već počeo da radi (izjava na prošlom suđenju). Pregovaramo oko tačke 2. kako i na koji način…“

Peto pismo tužilaštvo u žalbi navodi sa „Sve što ti pišem… – A je naš“.

“Miloš neće da bude u priči neposredni izvršilac. Mišel je sastavio tri izjave u skladu sa Vladinom izjavom… Ukoliko je potrebno, može još nešto dodati ili izostaviti… Ne dolazi u obzir da mu brat bude u delu i da se prestane sa tim. Advokatica ga je smirila i rekla da mu brat nije u delu. Izjavu pod 1. mu je prepričala i misli da će da je prihvati. Misli da najviše treba ići na to da će mu porodica biti obezbeđena.”

Shutterstock

Shutterstock

Tužilaštvo u žalbi dalje navodi da iz pisama eksplicitno proizlazi da je kontinuirano vršen pritisak i uticaj na Simovića da svojom odbranom isključi Bojovića iz učešća u krivičnim delima.

“Može se zaključiti da je pritisak na Simovića vršen preko njegove porodice, pre svega njegove supruge i supruge njegovog brata Aleksandra. Razmatra se i mogućnost da se Aleksandar Simović uključi u postupak. Hronologija odbrane Simovića dosledno prati pritisak koji je vršen na njega i njegovu porodicu. Najveći otpor Simović je pokazivao za delo na štetu Andrije Draškovića, odnosno da prihvati učešće u ovom delu. Iz pisama proizlazi da se Simović plaši za porodicu od ’manekena koji izlazi relativno brzo’… U više navrata u pismima se komentariše da treba ići na to da će Simovićeva porodica biti obezbeđena“, navodi tužilaštvo.

U žalbi se takođe navodi i da je iz pisama jasno da je vršen i nezakonit uticaj na svedoke, pa se navodi deo pisma: „Sada je jako važno da pridobijemo Anu i onu ribu iz Zagreba jer će one biti najbolja potvrda Miloševe priče i svega što je uradio”.

Jasno je da se misli na Anu Simić, suprugu Cvetka Simića koja je svedočila u septembru 2013. godine. Kako procesni zakon ne poznaje termin pridobijanja svedoka, izvesno je da se radi o nezakonitom uticaju na svedoke.

I upravo je ova rečenica ključna u opisu odnosa advokata i klijenta koji prevazilazi okvire profesionalnog pa čak i
zakonitog odnosa. Advokat Zora Dobričanin za „Ekspres” kaže da je svaki advokat dužan da poštuje osnovna načela kodeksa profesionalne etike advokata. Kodeks je naše Sveto pismo, kaže Dobričanin i navodi da svako ponašanje suprotno kodeksu povlači disciplinsku odgovornost.

Povezane vesti – ZAŠTO JE UBICA POŠTEDEO ADVOKATOVOG SINA

“Odnos između klijenta i advokata je uređen kodeksom, a o uticanju na svedoke neću ni da pričam. Čak ni sada kad odbrana prema ZKP-u ima pravo da prikuplja dokaze i da saslušava svedoke odbrane, to isključuje pravo bilo kakvog uticaja na svedoke. Ja radim trideset godina. Imala sam i hiljade predmeta i hiljade klijenata… Bilo ih je raznih, raznih društvenih slojeva, profila, obrazovanja, različitih moralnih vrednosti… Ali klijenti znaju dokle s kim mogu da idu. Oni mogu da traže, ali je dužnost advokata da to odbije. U profesionalnom radu advokat sme da koristi samo dopuštena i časna sredstva.

Ne sme da učestvuje u nedozvoljenom pribavljanju prava, niti da se poziva na dokaze za koje zna da su lažni ili pribavljeni na nezakonit način. U suštini, advokat mora da se pridržava načela ’poštenje’ koje glasi: ’Čast, poštenje i moralna čvrstina odlike su profesionalnog rada advokata’. Advokat klijenta mora da obavesti potpuno, otvoreno i iskreno o pravnoj oceni slučaja, proceni izgleda za uspeh i izvršavanju ili neizvršavanju svojih obaveza. Ali, sto ljudi – sto ćudi i stilova.

A i advokati su ljudi sa vrlinama i manama. Lično nisam pristalica ni druženja sa klijentima po kafanama i klubovima. Prvo to nije u skladu sa našim etičkim kodeksom, a drugo, takva vrsta druženja može imati mnogo različitih posledica i negativnih konotacija. To treba izbegavati do krajnjih granica i u interesu klijenta i advokata. Ja sam žensko, majka, supruga pa se to pitanje i ne postavlja često pred mene, ali mlađim kolegama, posebno muškarcima je to mnogo teže jer i njihovi klijenti iz mnogo razloga žele da budu viđeni sa njima u javnosti. Ali kodeks je i tu striktan i propisuje da advokat u svakoj prilici mora da vodi računa o svom ponašanju, kao i da i prilikom svakog nastupa u javnosti čuva ugled profesije”, kaže Dobričanin.

Advokat Miroslav Bojić, bivši potpredsednik Advokatske komore Srbije koji u brojnim krivičnim predmetima ima iskustvo duže od 30 godina i koji je pred Specijalnim sudom branio čuvenog kruševačkog kriminalca Zorana Jotića Jotku, za „Ekspres” kaže da odnos branioca i okrivljenog u krivičnom postupku upoređuje sa odnosom kakav se stvara između pacijenta i lekara koji tom pacijentu treba da pruži životno važnu  pomoć.

“Iz odnosa pacijent-lekar veoma često se kasnije stvori, ako ne odnos prijateljstva, onda vrlo često odnos određenog stepena bliskosti i ne samo profesionalnog već i ljudskog poverenja. Međutim, odnos branioca i okrivljenog je mnogo kompleksniji pre svega zato što se među procesuiranim osobama vrlo često nalaze ljudi čiji su moralni ili ljudski kvaliteti vrlo sporni. Naravno da među okrivljenima u krivičnom postupku postoji i veliki broj onih koji imaju sve one kvalitete vredne prijateljstva i druženja. U tim situacijama je na advokatu da na bazi sopstvenih životnih, psiholoških i socioloških standarda proceni da li treba preći onu nevidljivu profesionalnu liniju koja razdvaja ova dva aktera krivičnog postupka. Ja sam sa mnogim klijentima posle krivičnih predmeta u kojima sam ih branio postao iskren prijatelj i to prijateljstvo je trajno. Oni su naravno u značajnoj manjini u odnosi na one sa kojima je okončanje krivičnog postupka označilo i okončanje naših kontakata. Mislim da u većini slučajeva postoji želja okrivljenog da se odnos sa braniocem ne ograniči samo na profesionalne kontakte. Po pravilu su okrivljeni inicijatori stvaranja bliskosti koja izlazi iz okvira profesionalnog odnosa.

U takvim situacijama branilac mora sa ogromnom dozom pažnje, svog životnog i profesionalnog iskustva da taj odnos postavi na pravo mesto. Jer, niti su svi okrivljeni isti, niti su svi advokati isti. Jedno je kada branilac na sudu pokušava da nekada u mračnoj ličnosti svog klijenta pronađe i prezentira neke njegove dobre strane koje drugi ne žele da vide, njegove motive i životne okolnosti koje su ga dovele tu gde jeste, a sasvim je drugo kada sebi treba birati prijatelja, druga, čoveka sa kojim možeš deliti lepe i ružne trenutke. To je nešto sasvim drugo i zato su neka duboka prijateljstva klijenta i advokata prava retkost, bar kod advokata koji imaju jasno izgrađen profesionalni, psihološki i sociološki stav po ovom pitanju“, kaže advokat Bojić.

social-network-post-1920x10805-2-710x399

Bojić kaže i da od njega nijedan klijent nikada nije tražio da pridobije svedoka na bilo koji način pa ni pretnjama ili
podmićivanjem svedoka.

“Da li će klijent od advokata to tražiti, pre svega zavisi od stava kakav advokat zauzme prema klijentu. Moj odnos sa svakim klijentom je bio takav da ta granica uvek bude jasna. Advokat mora da bude svestan da bi prelazak te linije značilo da se ulazi u jednu opasnu i nadasve protivpravnu zonu, sa nesagledivim posledicama. Sigurno je da ima advokata koji imaju i drugačije iskustvo i od kojih je to traženo, a da li su na takve zahteve imali i prave odgovore, ja o tome ne mogu da sudim. Ja sam advokat starog kova i smatram da je zadatak branioca da na bazi raspoloživog dokaznog materijala pomogne klijentu, da za njega koncipira najbolju odbranu i pruži pun doprinos da takva odbrana od suda bude prihvaćena, a ne da bude i sam učesnik u protivzakonitim stvarima. Dakle, ne kažem da toga nema, ali posle više od tri decenije obavljanja ovog posla mogu da sugerišem svakom mladom kolegi da advokat to ne treba i ne sme da radi“, kaže Bojić.

Većina advokata sa kojima je „Ekspres” razgovarao ima i drugačije viđenje situacije u pravosuđu kada je u pitanju pritisak na svedoke, i to ne samo na relaciji advokat-okrivljeni već i po pitanju odnosa tužilaštva prema okrivljenima, a naročito prema potencijalnim svedocima – saradnicima u medijski važnim predmetima. Za ovakve izjave, međutim, nisu želeli da budi citirani pod svojim imenom i prezimenom.

“Svaka prinuda, prisila ili podmićivanje je krivično delo, ali toga ima ne samo od strane odbrane, već i od strane tužilaštva, i to je prosto postalo uobičajeno pravo. Svaki svedok saradnik je prošao ili kroz određenu vrstu pritiska ili kroz podmićivanje da bi došao do tog statusa, koji je u korist tužilaštva. Svako se služi svim sredstvima i prosto je uobičajena praksa da je sve dozvoljeno. Naravno, osim sudu na kome je da utvrdi istinu”, tvrdi nekoliko advokata.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar