Masovni ubica na oglasnoj tabli

Masovni ubica na oglasnoj tabli


Glavni akteri afere trovanja rakijom “zozovača”, od koje je pre dve decenije u Srbiji umrlo 43. ljudi, odavno su odslužili zatvorske kazne i nastavili da se bave svojim poslovima

U Beogradu su najuočljiviji, ali ih ni drugi gradovi u Srbiji nisu pošteđeni. Nalepnice i selotejpom oblepljeni papiri sa informacijom o “pravoj domaćoj rakiji” koja se može telefonski naručiti nalaze se na brojnim autobuskim stajalištima gradskog prevoznika, ponekad i u samim autobusima, u okolini pijaca, na stubovima električne rasvete, kioscima, izlozima neredovno održavanih prodavnica… Besmisleno je pomisliti kako je moguće ustanoviti efekat ovakve ponude kod eventualnih potrošača, ali je logično pretpostaviti da ga ima, jer u suprotnom “oglasa” ne bi ni bilo. Svakako ne u meri u kojoj postoje.

Afera “zozovača” predstavljala je istinski horor čije su žrtve bili najsiromašniji. Glavni akteri, dvojica neobičnih “biznismena”, Miroslav Živadinović Zoza, vlasniku firme za proizvodnju alkoholnih pića “Živadinović”, i Anđelko Bitević iz Zrenjanina, suvlasniku firme “AMB”.
Kada je pod velikim merama obezbeđenja u septembru 1998. u Okružnom sudu u Nišu počelo suđenje zbog smrti 43 osobe stradale od Zozine lozovače “začinjene” metil-alkoholom, još 13 otrovanih pretrpelo je trajna zdravstvena oštećenja. Uz pomenutu dvojicu na optuženičkoj klupi su se našli i Miladin Radić iz Srbobrana, vlasnik “Rojal eksporta”, te inspektori Poljoprivredne inspekcije Nišavskog okruga Marica Živković i Borivoje Dokić. Njih troje će, ispostavilo se kasnije, ispaštati zbog toga što su se u pogrešnom trenutku našli na pogrešnom mestu.

Veštak s Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu objasnio je na početku suđenja da je dozvoljena koncentracija metanola u litri prirodne lozovače između 0,15 i 0,5 procenata, a da je jedan od kontrolisanih litara analizirane “zozovače” imao “katastrofalnih 75,5 procenata”! Na etiketi ovog flaširanog otrova, koji je plasiran u legalnoj prodaji, pisalo je da je reč “o garantovano prirodnoj rakiji od najboljih sorti grožđa juga Srbije”.

U to vreme, početkom 1998. godine, Zozina rakija je u prodavnicama koštala 16 dinara, većina drugih po 36 dinara, dok je za crnogorsku lozu bilo neophodno izdvojiti 60 dinara. “Kupovali smo tu lozu jer je bila 16 dinara i ona se osvetila sirotinji”, izjavio je tokom suđenja svedok čiji je ukućanin preminuo zbog ove rakije.

Od negiranja do pokajanja 

Priča o nastanku “zozovače” nikada nije u celini sročena. Prvooptuženi Živadinović je na samom početku sudskog procesa dovodio u sumnju posledice svog umeća pečenja rakije:
“Ne mogu da tvrdim da su svi ti ljudi umrili od moje rakije… Bitević mi je ponudio alkohol za koji je rekao da je dugo stajao… Uhapšen sam posle proslave rođendana sina kada je takođe služeno piće proizvedeno u mojoj fabrici, a do hapšenja nisam čuo da iko žalio na moje piće”.
Uz priznanje da je rakiju proizvodio bez profesionalnog tehnologa, sledilo je Zozino preispitivanje pred sudskim većem:
“Već osam meseci u zatvoru bijem glavu zašto se sve to dogodilo i zašto se meni prvom to nije desilo. Sami smo vršili degustaciju pića pre nego što smo ga puštali u promet”.

Izneo je i svoju verziju poslovnog aranžmana:
“Prvi kontakt sa Bitevićem sam uspostavio oktobra 1997. godine. Dogovorio sam se s njim da mi proda liniju za proizvodnju rakije, a da mu to otplatim u gotovim proizvodima – rakijom, konjakom i likerima. Trebalo je da mu isplatim 62.000 maraka, odnosno da isporučim 20.000 litara alkoholnih proizvoda. Tada sam mu se požalio da mi nedostaje i alkohol. On mi je isporučio 2.000 litara… Teško mi je što je do ovoga došlo. Niti sam hteo, niti sam znao da se ovo može dogoditi. Razumem bol i ogorčenje oštećenih i želeo bih da im izjavim saučešće”.

Mučna svedočenja

Teško je dokučiti u kojoj meri su svedočenja rođaka preminulih uticala na Zozinu ožalošćenost svime što se dogodilo.
“Dajte njemu da pije tu rakiju, šta mu sudite”, dobacio je tokom saslušanja optuženih Svetislav Milojković, otac dvojice sinova koji su preminuli nakon konzumacije “zozovače”. Njegova supruga Milijada rekla je da je popila samo jednu čašicu i da od tada veoma slabo vidi na jedno oko.
“Samo vešala! Žena mi posle smrti sina umire već sedam meseci”, rekao je u sudnici Momčilo Radenković.

Ne računajući obdukcije koje su urađene nakon umiranja otrovanih u bolničkim ustanovama, obavljeno je i 14 ekshumacija i u svim slučajevima je potvrđeno da je smrt nastupila od metil-alohola iz Zozine rakije.

Dejan Rašić, koji je radio kod Živadinovića ispričao je u sudnici:
“Po odlasku tehnologa Živadinović je sam pravio rakiju. Početkom januara je stigao kamion sa burićima od po 50 litara, prašnjavim i bez oznaka. Odvezao sam Živadinovića u zadrugu ‘Malča’ da bi se u laboratoriji pregledala ta tečnost. Laborant je uvtrdio da se radi o tečnosti jačine od 98 stepeni.” Posle spravljanja rakije Živadinović je uzeo nekoliko gutljaja i uzviknuo: “Ljudi, ovo je odlično – točite!”

Pravosuđe

Negirajući svoju odgovornost Bitević je pred sudom tvrdio da nije znao da se radi o metanolu: i da je alkohol koji je isporučio Zozi analizirao u Novom Mileševu, gde mu je rečano da alkohol odgovara za proizvodnju deterdženta: “Rekao sam Živadinoviću da proveri kvalitet alkohola i da ga baci ako ne valja”.

U obrazloženju presude sudija Stojadin Jovanović je zaključio:
“Živadinović je za proizvodnju 7.400 litara rakije koristio ortovni metil-alkohol. Nije kontrolisao kvalitet sirovina, kao ni proizvod koji je pustio u promet, pa je u rakiji otkrivena visoka količina metanola, od 40 do 75 odsto. Živadinović je proizvodio ovakvu lozovaču iako je morao da bude veoma svestan da može doći do teških posledica”. Osuđen je na 15 godina zatvora.

Prema sudijinom zakjučku, ustanovljeno je da je Anđelko Bitević nekoliko puta upozorio Živadinovića da proveri alkohol koji mu je prodao, pa je Bitević oslobođen optužbe. Prema mišljenju suda, Milan Radić nije prodao sporan metil-alkohol pošto ga je, bez njegovog znanja, uzeo Bitević.

Inspektori su oslobođeni optužbe za nesavesnu kontrolu jer su prilikom poslednje kontrole rakije, tri meseca pre nego što je ona usmrtila 43. građana, ustanovili da je tada bila neškodljiva za zdravlje ljudi.
Posle podnete žalbe na presudu Živadinoviću Vrhovni sud kaznu smanjuje na 12 godina zatvora.
Za Bitevića se, međutim, situacija ubrzo promenila. Iako je na prvom suđenju oslobođen optužbe, zrenjaninskog biznismena su pripadnici Bezbednosno-informativne agencije uhapsili marta 2004. zbog sumnje da je podmitio sudiju Jovanovića, koga je optužnica teretila da je od Bitevića dobio stan u Budvi u vrednosti 36.800 evra kako bi ga oslobodio krivice za učešće u aferi trovanja lozovom rakijom.

Korupcija i paštete 

Apelacioni sud u Novom Sadu na kraju je oslobodio niškog sudiju Stojadina Jovanovića i umešnog privrednika Anđelka Bitevića, potvrdivši presudu Okružnog suda u Zrenjaninu kojom je sudija Jovanović oslobođen optužbi za korupciju. Presudom Apelacionog suda, koja je pravosnažna i izvršna, optužbe za davanje mita oslobođen je i Bitević. Zaključak zrenjaninskog suda je glasio da za korupciju “nema dokaza”.

Sudiji Jovanoviću je optužba stavljala na teret da je od Bitevića od početka suđenja dobijao poklone, a potom i stan u Budvi u vrednosti od 36.800 evra, kao i da je Biteviću nakon “svog” suđenja davao pravne savete kako bi mu pomogao u daljem postupku zbog slučaja “zozovača”. Navodi optužbe nisu dokazani, već je utvrđeno da se Jovanović i Bitević nisu poznavali u vreme suđenja u Nišu, a stan u Budvi uknjižen je na Jovanovićevo ime u februaru 2004. godine, pet godina po izricanju presude. Prvostepeno veće prihvatilo je dokaze da su Jovanović i Bitević postali prijatelji tek nekoliko godina nakon suđenja.

Neobično novouspostavljeno prijateljstvo sudije i suđenog bi se bolje razjasnilo da greška nije načinjena na drugoj strani. Naime, Jovanovića i Bitevića nije prisluškivao MUP uz saglasnost Vrhovnog suda Srbije, kako je nalagao tadašnji Zakon o krivičnom postupku, već je to činila BIA i to po nalogu istražnog sudije.

Od oštećenih u aferi “zozovača” najilustrativniji komentar na aktere bila je sudbina Danice Mićin iz Kikinde čija je majka preminula posle konzumiranja ove rakije. Pritisnuta nemaštinom ona je 2007. zaključila sa Bitevićem vansudskom poravnanje koje je podrazumevalo da joj na ime pretrpljene duševne boli isplati 1.000 evra za nadoknadu troškova sahrane i podizanje nadgrobnog spomenika:
“Umesto gotovine, od njega sam dobila suhomesnate proizvode u vrednosti 1.000 evra. Odgovornost sa sebe za smrt moje majke skinuo je paštetama i kobasicama. Grozno sam se osećala zato što sam zbog besparice morala da na tako nešto pristanem”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar