“MONSTRUM JE ZASPAO”: Publika je bila razočarana smaknućem

“MONSTRUM JE ZASPAO”: Publika je bila razočarana smaknućem


U Oklahoma Sitiju 19. aprila 1995. godine dogodio se jedan od najtežih terorističkih napada na američkom tlu. Jaka eksplozija bukvalno je prepolovila federalnu zgradu “Alfred Pi Mura” u trenutku kada je više od 350 zaposlenih i posetilaca započinjalo novi radni dan. Od posledica strahovite detonacije poginulo je 168 ljudi, među kojima i 19 mališana koji su bili u obdaništu u zgradi. Kako je istraga kasnije utvrdila, eksploziju je izazvala bomba kućne proizvodnje napravljena od hemijske supstance i goriva, postavljena u iznajmljenom kamionetu ostavljenom pred zgradom. Kamionet i bomba u njemu težili su oko 3,5 tona.

Oko sat i po posle eksplozije, policijska patrola je na auto-putu zaustavila 27-godišnjeg Timotija Mekveja, bivšeg pripadnika američke vojske, zbog manjeg saobraćajnog prekršaja. Policajci su prilikom pretresa u njegovom automobilu pronašli oružje, pa je Mekvej odveden u pritvor. Dva dana kasnije, dok su se informacije još prikupljale i proveravale, optužen je za saučesništvo u terorističkom napadu jer je odgovarao opisu čoveka koji se, prema brojnim iskazima svedoka, nalazio u blizini mesta napada.

Mekvejev poznanik iz vremena služenja u vojsci, Majkl Fortije, takođe je priveden u vezi sa terorističkim napadom. Fortije je pristao da sarađuje sa tužiocima u zamenu za smanjenje kazne i prizna svoju krivicu. Osuđen je na 12 godina zatvora jer je imao saznanja, a nije upozorio nadležne na opasnost od napada koji je Mekvej planirao.

Prenos iz zatvora

Na osnovu višestrukih optužbi za ubistvo i zaveru Timoti Mekvej proglašen je krivim 1997. godine. Jednoglasnom preporukom porote osuđen je na smrt ubrizgavanjem smrtonosne injekcije. Njegovo pogubljenje je izvršeno 11. juna 2001. godine u federalnom zatvoru Ter Hotu u Indijani.

Miran i bez kajanja, kako su osuđenika opisivali američki mediji, gledajući u oči svedoke svoje egzekucije, Mekvej je usmrćen u 33. godini života, šest godina posle užasnog zločina koji je počinio. Vezan je za stolicu i ubrizgana mu je smrtonosna mešavina koja zaustavlja rad srca i pluća u roku od deset do 15 minuta. Advokati odbrane su najavili da će njegovo telo biti kremirano, ali mesto na kome će se nalaziti njegov pepeo nije navedeno.

Mekvej je u smrt otišao bez davanja poslednje izjave, ali je, kao što je i najavio, za sobom ostavio rukom ispisanu poruku, zapravo stihove pesme “Nepobedivi” koju je 1875. napisao američki pesnik Vilijam Ernest Henli, a koja govori o prkosu. “Glava mi je krvava, ali ne i pognuta”, kažu stihovi pesme koja se završava rečima: “Ja sam gospodar svoje sudbine, kapetan svoje duše”.

Povezane vesti – LEKAROV UM VAN KONTROLE: Sve vreme negirao odgovornost za smrt 215 žrtava

Od života se oprostio upravo onako kako je i želeo: kao zvezda među teroristima i osuđenicima na smrt. On je prvi osuđenik nad kojim je izvršena smrtna kazna po Saveznom zakonu u 38 godina. Pre njega, 1963. godine u Ajovi je obešen Viktor Heri Fegjuer, ali njegovo pogubljenje nije izazvalo ni približno toliku medijsku pažnju.

Mekvejevo pogubljenje kroz staklo je neposredno posmatralo desetoro ljudi, rodbina i žrtve njegovog zločina koji je brižljivo isplanirao, baš kao što je planirao i način na koji će okončati. Poslednju noć je proveo u maloj ćeliji bez prozora, u blizini komore za izvršenje smrtne kazne, a za poslednji obrok pred pogubljenje naručio je nekoliko kugli sladoleda od mentola i čokolade. Uoči pogubljenja, zatvorsku odeću zamenio je pantalonama oker boje, belom majicom, ali je ostao u papučama.

Dok su američki mediji bili prepuni detalja o poslednjim trenucima monstruoznog ubice, evropski mediji i organizacije nisu krili gnušanje i osudu takvog izveštavanja i svega što ga je pratilo.

Soba odakle odabrani mogu da posmatraju izvršenje smrtne kazne, što nije neobično u američkim državama gde je i dalje na snazi smrtna kazna, bila je premala da primi sve žrtve ili ožalošćene koji su šest godina čekali na ispunjenje pravde. Zato su vlasti učinile presedan i omogućile da 232 žrtve posmatraju pogubljenje u direktnom televizijskom prenosu na mestu zločina u Memorijalnom centru u Oklahoma Sitiju, koji je izgrađen na mestu gde se nekada nalazila glavna meta Mekvejovog napada.

Trenutak kada je u venu osuđenikove noge ubrizgana smrtonosna injekcija, osim advokata, pratilo je iz neposredne blizine i deset novinara. Terorista nije mogao da vidi rodbinu i žrtve koje su ga posmatrale iz susedne sobe preko stakla ogledala, ali ga je od novinara delilo samo obično staklo. Pre nego što mu je u venu ubrizgan otrov, Mekvej se kratkim naklonom glave oprostio od novinara.

Rodbinu i žrtve nije udostojio čak ni okretanjem glave ka staklu iza kojeg su se nalazili. Ostao je da leži zagledan u plafon na kojem se nalazila kamera koja je omogućila okupljenima u Oklahoma Sitiju da prate kako se Mekvej oprašta od života.

Ogroman broj novinara tiskao se na travnjaku ispred zatvorske zgrade, dok je oko stotinak protivnika smrtne kazne demonstriralo u blizini. Među demonstrantima je bilo i ekscentrika koji su hteli da iskoriste prisustvo toliko velikog broja kamera poznatih TV stanica za ličnu promociju.

Tako je, zahvaljujući razvoju tehnologiji i napretku telekomunikacija, više stotina osoba moglo u direktnom prenosu i neposredno da prati jedno pogubljenje. Cilj takvog eksperimenta bio je da žrtvama i ožalošćenima koji su u eksploziji izgubili svoje najdraže pruži malu utehu ili tračak spokoja. Među njima je bilo malo onih koji su odbili ovu jedinstvenu priliku da vide pogubljenje ubice.

Monstrum je zaspao

No, gledaoci ipak nisu dobili ono što su tražili. Ne samo što se terorista ni u sekundama pred smrt nije pokajao za svoje nedelo, već na njegovom licu nije mogao da se primeti ni tračak straha od smrti. Iako zadovoljni što su mogli da se neposredno uvere da Mekvej nije više među živima, posmatrači su ostali razočarani, neki od njih i dodatno traumatizovani ovim neobičnim iskustvom.

“Sve je bilo previše bolnički, trajalo je samo nekoliko minuta i za njega bezbolno”, razočarano je novinarima okupljenim ispred Memorijalnog centra izjavila Sju Ašford, koja je tog tragičnog aprilskog dana radila u prodavnici preko puta vladine zgrade. “Nije ni najmanje patio, samo je zaspao. Monstrum je zaspao”.

Tonja Smit, koja je za dlaku izbegla smrt jer je iz zgrade izašla nekoliko minuta pre eksplozije, bila je još gnevnija: “Trebalo je da ga oblepe eksplozivom i da ga puste da tako živi u neizvesnosti. Da nikada ne zna kada će bomba na njegovom telu biti aktivirana. To bi bila pravedna kazna, da oseti makar delić užasa koji su osetile njegove žrtve”. Gledaoci su bili razočarani što im se Mekvej nije direktno obratio kraćim govorom, na šta je imao pravo.

Povezane vesti – PRAVDA ILI ODMAZDA? Države ukidaju, a građani prizivaju smrtnu kaznu

Dok su američki mediji bili prepuni detalja, evropski mediji i organizacije nisu skrivali gnušanje i osudu takvog ponašanja. Prvo, evropske zemlje odbacile su smrtnu kaznu, a Savet Evrope i Evropska unija kao preduslov za prijem u članstvo zahtevaju od vlada zemalja kandidata za članstvo da ukinu smrtnu kaznu. Pored toga, meta kritike bio je i način na koji je smrtna kazna izvršena, kao i medijska senzacija koja je pratila slučaj Mekvej. U saopštenju Saveta Evrope je pisalo: “Timoti Mekvej bio je hladnokrvni ubica.

Nikome neće nedostajati. Ali je način na koji je umro tužan, jadan i pogrešan”.

U SAD je teroristički napad u Oklahoma Sitiju skrenuo pažnju javnosti na desničarsko-ekstremističke grupe čija je antivladina filozofija uticala na ljude poput Mekveja. U kojoj meri je ovaj zločin ostavio traga u Americi svedoči i namera producenta bioskopskog hita “Forest Gamp” da snimi nastavak filma, u kojem je Gamp, nakon što je ostao bez posla, prihvatio da čisti podove u striptiz klubu kako bi zaradio za život i sticajem okolnosti se našao usred napada iz aprila 1995. godine u Oklahoma Sitiju.

Međutim, razlog zašto drugi deo filma nije snimljen može se prvenstveno pripisati ekstremno lošem trenutku u kojem je trebalo da bude rađen. Naime, scenario za nastavak filma je predat 10. septembra 2001. godine, samo dan pre nego što je usledila serija terorističkih napada u Americi. Režiser je zaključio da bi koncept filma koji se zasniva na terorističkom napadu u Oklahomi bio neumesan, pa iako ceo projekat nije službeno otkazan, on miruje skoro 20 godina.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar