Nacistički eksperimenti osnov za nauku

Nacistički eksperimenti osnov za nauku


Neumesno je i nemoguće porediti bilo kakve zločine sa onima koje su nacisti činili u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata. Ukoliko je uopšte moguće ostaviti po strani broj ubijenih u logorima, eksperimenti koji su činjeni nad zarobljenicima, u najvećem broju nad Jevrejima, izdvajaju se po svojoj nepojmljivosti.

Izučavajući ljudski um sposoban da, navodno u ime nauke, ali i zarad ličnog zadovoljstva, drugima nanese neopisive patnje, ovom temom su se intenzivno bavili psiholozi, sociolozi, psihijatri, filozofi… Istražujući ovu oblast, Sajmon Naro-Koen, profesor Univerziteta u Kembridžu, napisao je pre deset godina knjigu „Psihologija zla“. U njoj je izneo uverljiva saznanja da je ljudsko zlo, koje se često definiše kao samo po sebi dovoljno da objasni ponašanje pojedinaca, zapravo zasnovano na nedostatku sposobnosti da se zamisli ili shvati bol koja se drugom nanosi. Psiholozi to nazivaju odsustvom empatije, odnosno neshvatanjem šta druga osoba doživljava.

Isključivanje osećanja 

Profesor Naro-Koen na početku svoje knjige navodi priču svog oca kada je imao sedam godina i čuo da su nacisti pravili abažure od Jevreja.

“To je jedan od onih komentara koje jednom čujete i nikada ga ne zaboravite. Dečjem umu, pa čak i umu odrasle osobe, ove dve stvari su nespojive. Takođe mi je rekao da su nacisti od Jevreja pravili sapune. Zvuči neverovatno, ali je ipak istinito.

Znao sam da smo mi Jevreji, tako da mi je slika pretvaranja ljudi u objekte delovala blisko.“

Otac mu je pričao i o svojoj bivšoj devojci Rut, čija je majka preživela koncentracioni logor. Upoznavši se s njenom majkom, šokirao se kada je otkrio da su joj ruke bile obrnute.

Nacistički naučnici odsekli su joj ruke, okrenuli ih i zašili tako da, kada bi ispružila ruke s dlanovima okrenutim nadole, njeni palčevi su bili spolja, a mali prsti iznutra. To je bio samo jedan od eksperimenata koje su sproveli. Shvatio je, kako je kasnije objasnio, da postoji paradoks u suštini ljudske prirode – da ljudi mogu da pretvore jedni druge u objekte, što njegov um nije bio spreman da prihvati.

Povezane vesti – Dame krvavih ruku

Godinama kasnije, kada je Naro-Koen predavao na medicinskom fakultetu „Sv. Meri“ u Londonu, slušao je predavanje iz fiziologije. Profesor je govorio o prilagođavanju ljudi na temperaturu i rekao da su najbolje podatke o prilagođavanju ljudi na ekstremnu hladnoću sakupili nacistički naučnici sprovodeći eksperiment potapanja nad Jevrejima i drugim zatvorenicima koncentracionog logora Dahau, koje su stavljali u kade sa ledenom vodom. Sistematski su prikupljali podatke o korelaciji pulsa i vremena provedenog na nula stepeni Celzijusa.

“Profesoru je bilo krivo što su podaci sakupljeni u tako nehumanim uslovima, ali je mislio da je vredno da ih prikaže na predavanjima 40 godina kasnije, pošto se mnogo moglo naučiti iz njih. Lično sam bio razočaran ovakvom upotrebom podataka – čak i za medicinska predavanja – verujući da posledica nije opravdala sredstvo. Neetična nauka je neetična nauka. To istraživanje ponovo je pokrenulo isto pitanje u mojoj glavi: Kako ljudi mogu da se ophode prema drugima kao prema objektima? Kako ljudi dođu do toga da isključe saosećanje prema ljudskom biću koje pati?“, napisao je u svojoj knjizi.

Takvi primeri su bili naročito šokantni jer uključuju obrazovane doktore i naučnike, profesije kojima ljudi po pravilu veruju, a koji izvode nehumane eksperimente ili operacije.

“Moramo da pretpostavimo da ovi doktori nisu bili surovi radi same surovosti. Ja dobronamerno pretpostavljam da su naučnici izvodeći eksperimente sa potapanjem želeli da doprinesu medicinskom znanju, da saznaju, na primer, kako da pomognu žrtvama spasenih nakon brodoloma u ledenim morima. Čak i nacistički doktori koji su naopako zašili ruke jednoj gospođi nisu bili motivisani, pretpostavljam, da čine surove stvari samo surovosti radi: i oni su verovatno pratili svoj naučni impuls želeći da razumeju kako da testiraju granice mikrohirurških procedura“, piše Naro-Koen.

Koncept zla 

Međutim, ono što su ovi naučnici zanemarili u takozvanom pohodu na znanje bila je humanost njihovih „subjekata“. Ironija je što humanističke nauke objekte svojih istraživanja nazivaju „subjektima“, pošto to implicira osetljivost na osećanja osobe koja se proučava. U praksi, osećanja „subjekata“ u ovim eksperimentima nisu bila uzimana u obzir.

Nacistički zakoni definisali su Jevreje kao genetički nižu rasu. Unutar takvog političkog okvira korišćenje zatvorenika iz koncentracionih logora kao „subjekata“ u medicinskim eksperimentima je njihovim doktorima moglo čak da deluje kao etično ukoliko je znanje doprinosilo navodnom većem dobru.

Povezane vesti – Uspon bandi u globalnom selu

“Surovost radi sebe same bila je deo svakodnevnog ponašanja nacističkih stražara. Užasnih primera, nažalost, nije malo, ali sam izabrao jedan iz biografije Tomasa Bergentala. Tomas je sa devet godina zarobljen i odveden sa još hiljadu Jevreja u Aušvic. Tamo je morao da gleda kako su prisiljavali zarobljenika da obesi svog prijatelja koji je pokušao da pobegne. SS čuvar je naredio zatvoreniku da stavi omču oko vrata svog prijatelja. Čovek nije mogao da izvrši ovo naređenje zato što su mu se ruke tresle od straha i bola.

Njegov prijatelj okrenuo se prema njemu, uzeo omču i, u izuzetnom činu, poljubio prijateljevu ruku, a onda stavio omču oko svog vrata. SS stražar je besno šutnuo stolicu ispod njegovih nogu.“

Gledajući kako čovek ljubi ruku svog prijatelja, devetogodišnji Tomas i ostali zarobljenici radovali su se tom jedinstvenom činu, koji je bez reči govorio: „Neću dozvoliti da moj prijatelj bude primoran da me ubije“. Tomas je preživeo Aušvic. Kada je odrastao, osnovao je UNICEF, a potom bio sudija u Hagu gde je proveo više od 40 godina baveći se ljudskim pravima. Svoju priču iz Aušvica je opisao u knjizi „Srećno dete“.

Pola veka pošto mu je otac otkrio ekstreme ljudskog ponašanja, Sajmon Naro-Koen i dalje je zaokupljen istim ciljem: razumevanjem ljudske surovosti. Kako navodi, uobičajeno objašnjenje jeste da je Holokaust, koji je, nažalost, obeležio istoriju mnogih kultura širom sveta, primer zla koje su ljudi sposobni da nanesu jedni drugima. Ali, zlo je tretirano kao nerazumljivo, „tema kojom je nemoguće baviti se jer je skala užasa tolika da ništa ne može preneti njenu grozotu“.

Široko prihvaćeno gledište jeste da je koncept ljudskog zla korišćen za objašnjavanje užasnog ponašanja. Međutim, kako Koen navodi, kada se bolje pogleda ovaj koncept, on uopšte nije objašnjenje: „Ono što su nacisti, i drugi njima slični, uradili, bilo je nezamislivo užasno. Ipak, to ne znači da bi trebalo da istražujemo kako su ljudi sposobni da se ponašaju na takav način, ili da ne koristimo prava objašnjenja govoreći da su takvi ljudi jednostavno zli.“

Ja i niko više 

Kako su ljudi došli do toga da druge doživljavaju kao objekat i nezamislivo surovo se odnose prema njima?

“Izazov je objasniti kako su ljudi sposobni da nanesu veliku bol drugima. Termin ’zlo’ bi trebalo zameniti terminom ’iščezavanje empatije’. Do nje može da dođe usled destruktivnih emocija kao što su gorka ozlojeđenost, želja za osvetom, slepa mržnja ili potreba za zaštitom. U teoriji ovo su prolazne emocije, dok je iščezavanje empatije neprolazno i može biti rezultat trajnih psiholoških karakteristika“, navodi profesor s Kembridža.

Povezane vesti – Tigrovi i delfini na trpezi

Uverenjem da su pojedinci spremni da druge dožive kao objekte prvi se ozbiljno bavio Martin Buber, austrijski filozof koji je napustio svoje profesorsko mesto na univerzitetu u Frankfurtu onog trenutka kada je Adolf Hitler došao na vlast 1933. godine. Naziv njegove knjige je „Ja i ti“, a u njoj normalnom ljudskom odnosu suprotstavlja način razmišljanja „ja-to“, kada se čovek povezuje s drugim kako bi ga koristio za određenu svrhu: “Kada isključimo empatiju, saosećanje s drugima, mi smo samo ’ja’.”

U najkraćem, profesor Sajmon Naro-Koen navodi da su svi ljudi povremeno sposobni za takav odnos:

“Možemo da se usmerimo na svoj posao a da ne pomislimo na beskućnika ispred kancelarije u kojoj radimo. Tretirati ljude kao da su samo objekti, ignorišući njihove misli i osećanja, jedna je od najgorih stvari koju možete da uradite drugom ljudskom biću. Ukoliko su ljudi usmereni isključivo na postizanje sopstvenih interesa, onda imaju pun potencijal da budu neempatični. Iako to ni približno nije konačan odgovor, ljudi jedni prema drugima mogu da budu surovi ne zbog zla, već usled odsustva saosećajnosti”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar