Najvećeg monstruma maltretirala žena

Najvećeg monstruma maltretirala žena


Prvo seksualno nasilje Miodrag – Stole Trifunović, najveći serijski ubica u istoriji Jugoslavije, izvršio je sa svega 15 godina u Merošini kraj Niša. Žrtva je bila devojčica stara dvanaest godina. Kako bi se spasla bruke u maloj sredini, njegova razvedena majka preselila se sa Stoletom u Beograd gde ga je upisala u Srednju građevinsku školu. Ali Stole nije mirovao. Svoje bolesne nagone u početku je zadovoljavao u punim tramvajima hvatajući devojke za grudi i zadnjicu.

Kao školarac je pasionirano sakupljao sve što je objavljeno o Džeku Trboseku. Divio se Trbosekovoj snazi, snalažljivosti i dvostrukom životu koji je vodio. Verovatno je u to vreme i odlučio da nadmaši svog idola, u čemu je, nažalost, i uspeo. Istovremeno je upijao prozu Onorea de Balzaka, najviše “Golicave priče”, da bi kasnije nekim od svojih žrtava recitovao stihove.

Uoči početka Drugog svetskog rata, Stole je predstavljao veliku pretnju za parove u beogradskim parkovima. Posle višečasovnog praćenja, prvo bi im se nečujno prikrao, potom gvozdenom šipkom onesvešćivao mladiće, a devojke silovao. Nakon položene mature je dobio poziv za služenje vojnog roka baš u rodnom Nišu, ali u kasarnu nije stigao. Simulirao je ludilo kako bi izbegao ne samo služenje vojnog roka, već i eventualni odlazak na front početkom 1941. Zato je neko vreme bio smešten u Duševnu bolnicu “Toponica”. Znatno kasnije će se ispostaviti da ni tamo nije bio u stanju da se obuzda.

S perikom u zločin

Posle oslobođenja, kao građevinski preduzimač, Stole Trifunović imao je pune ruke posla. Trebalo je sagraditi ono što je od 1941. do 1945. bilo srušeno. Paralelno s poslom, pažljivo je pripremao i zločine po kojima će ostati upamćen. Mesec dana pre prvog ubistva, Stole je iz stana glumca Milivoja Mavida Popovića ukrao periku, brkove, bradu, odela i specijalne umetke za popunjavanje obraza. Zahvaljujući tim rekvizitima dugo je navodio na lažne tragove tadašnje operativce Povereništva za unutrašnje poslove grada Beograda.

Prvo ubistvo u glavnom gradu počinio je 31. januara 1948. godine uveče. U policijskoj belešci zapisano je: “Dana 1. februara 1948. godine nađen je ženski leš u jednom od nedovršenih paviljona u Cvijićevoj ulici. Ustanovili smo da je žena stara oko 33 godine. Na njoj je pocepano rublje. Žrtva je najpre silovana, a zatim zadavljena, što tragovi na vratu jasno pokazuju. Po zgrčenim rukama i povredama na njima, može se zaključiti da se između žrtve i ubice vodila očajnička borba.” Žrtva je bila trgovačka radnica Milka K., majka dvoje maloletne dece, čije je telo rano ujutru prvi primetio sakupljač otpada.
Dvadeset dana kasnije Stole je masakrirao 22-godišnju Slavicu Trifunović. Njeno unakaženo telo spakovao je u dve vreće i bacio u Savu. Jednu vreću izvukao je iz vode penzionisani železničar. Prema izveštaju iz policije, devojka je silovana a potom zadavljena. O nestanku svoje sestre policiju je prethodno obavestila Seka Trifunović, radnica koja je sa suprugom živela u Zemunu. Proverom u rejonu u kojem je stanovala, utvrđeno je da je Seka, sestra ubijene Slavice, veoma preke naravi, sklona svađi i tuči, za razliku od njenog muža, poslovođe uglednog građevinskog preduzeća, koji je prema priči komšija bio izuzetno miran i spreman da im u svakom trenutku priskoči u pomoć.

Mamac za naivne

Jedna od njegovih žrtava bila je i plavokosa devojka mlađa od 18 godina. Po tragovima sa mesta zločina, utvrđeno je da se devojka očajnički borila sa ubicom. Oko njenog tela bilo je polomljeno šiblje i izgažena trava. Policajci su pronašli tragove muških cipela s rebrastim otiscima, što je za istragu bilo značajno otkriće. Međutim, zločinac je odneo sve stvari koje su pripadale žrtvi i onemogućio njenu identifikaciju.

Zanimljiv je način na koji je Trifunović stupao u kontakt sa žrtvama. Devojkama i ženama prilazio je s tužnom pričom o bolesnoj supruzi koja je ostala sama kod kuće i kojoj je neophodna pomoć. Naivne i povodljive, pogotovo one mlađe, tako su upadale u njegovu veštu zamku.
U proleće i leto 1948. ubistva su učestala. Među građanima je Stole u međuvremenu prozvan “fantom”. Najradije je harao po Zvezdarskoj šumi. Islednici su bili očajni jer su zločini delovali nemotivisano, što je istragu otežavalo i usporavalo. Samo tokom te 1948. godine u Beogradu je registrovano 14 ubistava devojaka za koje je ustanovljeno da ih je Stole počinio.

Devojci koja je uspela da preživi napad Stole je pre cepanja odeće recitovao svoju poeziju, žaleći se da književnici kojima je pokazivao svoje pesme nemaju sluha za umetnost. Danima je ova devojka razmišljala da li da prijavi napad jer je tokom okupacije išla na kurs odbrambenih veština koji su u Beogradu organizovale nemačke vlasti da bi se devojke zaštitile od napasnih udvarača. Plašila se da joj nove vlasti ne pripišu “kolaboraciju sa okupatorima”. Strah je bio bez osnova. Islednici su joj zamerili na premišljanju i bili zahvalni jer im je svojim svedočenjem olakšala dalju istragu.

Ipak, Miodrag – Stole Trifunović dopao je šaka operativcima nekadašnje Ozne kada je počeo da napada muškarce – svoje ortake s kojima je pljačkao diplomatske magacine, prodavnice i kuće. Fatalnu grešku napravio je prilikom podmetanja požara u bifeu “Zlatno burence” na Zvezdari. On je od prijatelja s kojima je krao i preprodavao robu čuo da je šef kafane prijavio policiji ukradenu robu koju je čuvao u skladištu. Trifunović je odlučio da ga zbog toga kazni, ali je zaboravio da s kante u kojoj je bio benzin ukloni svoje otiske prstiju.

Okupacija kao sloboda

Kada je uhapšen, vrlo brzo se ispostavilo da je upravo Stole Trifunović taj “mirni, tihi i dobri muž” kojeg je supruga, sestra ubijene Slavice, često zlostavljala, a komšije molile da u kasnijim večernjim satima doprati žensku čeljad do kuće da ne bi “nabasale na tog užasnog manijaka”! Posle hapšenja, kada je saznala za zločine koje je njen muž počinio, Seka je podnela zahtev za razvod braka. Začuđenim islednicima je rekla da ga je tukla jer je u krevetu bio nikakav!

Na saslušanju je Stole cinično govorio da mu je nemačka okupacija donela slobodu. Umesto da bude u zatvoru, niko ga nije proganjao zbog silovanja koje je činio u okolini Niša i ubistava u “Toponici”. Operativcima za krvne delikte ispričao je da je u duševnoj bolnici čekao da pacijenti utonu u san, a potom ih davio kako bi prisvajao njihova sledovanja cigareta i hrane, koja je potom delio sa sadistički nastrojenim bolničarima. Ta ubistva nikoga nisu zanimala. Svi lekarski izveštaji bili su identični: “Bolesnik je umro u snu od srčanog ili moždanog udara”.

Ostalo je nerazjašnjeno da li je broj od 60 zločina s kojima se hvalio pred islednicima plod njegove bolesne mašte ili je stvaran. Najveći serijski ubica sa ovih prostora sam je sebi presudio. U istražnom zatvoru je iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i nabio je sebi u usta, a drugom šipkom je sebi probio srce.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar