NEREŠENA MAFIJAŠKA UBISTVA: Ko ubija po Beogradu?

NEREŠENA MAFIJAŠKA UBISTVA: Ko ubija po Beogradu?


Vest da je na biznismena Milana Beka pucano u novembru 2013. godine odjeknula je poput bombe. Bilo je to prvo naručeno ubistvo, ispostaviće se na Bekovu sreću neuspešno, nekog ozbiljnog i krupnog igrača još od ubistva Radovana Stojičića Badže u beogradskom restoranu “Mamma mia” u tadašnjoj ulici General Ždanovoj. Upućeni su govorili da su Badžu ubile cigare, a pritom nisu mislili na prekomernu konzumaciju istih. Šta je kanilo doći glave Milanu Beku, do danas nemamo odgovor.

Odnosno imamo delimične odgovore, ali na sporedna pitanja.

Zvanično je podignuta optužnica protiv izvesnog Aleksandra Zdravkovića, lica odranije poznatog policiji za sam napad na Milana Beka, i Maje Adrovac, supruge Ivana Adrovca, takođe još jednog lica poznatog organima reda, koji se trenutno nalazi na odsluženju zatvorske kazne u Švajcarskoj zbog pljački zlatara i juvelirnica. Završna reč u ovom procesu zakazana je za novembar. Prethodno je u medijima bilo mnogo spekulacija ko bi mogao biti izvršilac pokušaja ubistva. Pominjani su izrazito lep muškarac, pa onda žena, pa do incidenta je došlo iz ljubomore i nerešenih emotivnih odnosa… Čak se u jednom momentu pojavila informacija i da su na Milana Beka pucala dvojica izvršilaca, da postoji i drugo oružje…

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC

FOTO TANJUG/ SAVA RADOVANOVIC

Međutim, srpska javnost nikada nije saznala ko bi mogao biti nalogodavac zločina, jer koliko god bili čvrsti dokazi koji dovode u vezu osumnjičene sa izvršenjem zločina, teško je poverovati da je postojao bilo kakav odnos pomenutih i Beka zbog kojih bi se odlučili na takav korak.

Ime Milana Beka skoro nikada se nije dovodilo u vezu sa izvršenjem klasičnih krivičnih dela poput iznuda, otmica, trgovine narkoticima i sličnim. Protiv njega je nekoliko puta podnošena krivična prijava zbog sumnje da je izvršio krivična dela iz oblasti privrede, čak se spominjao kao akter u procesu preispitivanja 24 sporne privatizacije koje je sprovodio MUP u saradnji sa tužilaštvom, ali nikada nije osuđen ni za jedno krivično delo.

Povezane vesti – UBISTVO GARDISTA U TOPČIDERU: Mrlja koja ne bledi

Ime osobe koja stoji iza pokušaja Bekove likvidacije ostala je tajna i kako stvari stoje, ne postoji aspiracija onih koji se bave istragom da se do nalogodavca i dođe. Kako su nam rekli oni koji su se istragom bavili – s njihove tačke gledišta, policijski posao na ovom predmetu je završen, imamo optužnicu koju je sud potvrdio.

Naravno, nije ubistvo Milana Beka jedino ubistvo u Srbiji koje je ostalo nerešeno. Daleko bilo.

AP Photo/John Minchillo

AP Photo/John Minchillo

Npr. samo u 2018. godini bilo je ukupno 17 mafijaških ubistava i skoro sva su ostala nerešena, a i u onim retkim koja su rešena nemamo ime ljudi koji su bili nalogodavci pomenutih zločina. Da ne govorimo o famoznom slučaju pevačice Jelene Marjanović u kome je demonstrirana sva sporost i tromost istražnog aparata, koja je usled inertnosti u potpunosti onemogućila izolaciju i prikupljanje adekvatnih dokaza pa tako do danas ne postoji dovoljno čvrsta optužnica koja bi odgovorne za zločin privela pravdi. A interes javnosti očigledno je u ovom slučaju naročito izražen.

Slično bi se moglo reći i za slučaj ubistva beogradskog advokata Dragoslava – Miše Ognjanovića. To ubistvo je neka vrsta presedana jer prvi put se desilo da mafijaši u međusobnim obračunima izađu van okvira konvencionalnog i udare na advokata vođe suparničkog klana. Podsećamo, Dragoslav – Miša Ognjanović je bio advokat Luke Bojovića i ceo slučaj je odmah dobio očekivanu dimenziju. Ovo se ubistvo smeštalo u okvir obračuna između dva zaraćena klana Bojovića i Šaranovića i njihovih saveznika, kavačkog i škaljarskog klana. Ipak, u ovom slučaju zasad nemamo ni imena neposrednih izvršilaca, a kamoli nalogodavaca zločina.

ubistvo

Primera je, nažalost, mnogo koji govore o sporom i neadekvatnom radu istražnih organa policije i tužilaštva, pre svega kao dva najbitnija državna organa koji bi trebalo da se bave borbom protiv organizovanog kriminala. Što se tiče tužilaštva, ono je poprilično hendikepirano nakon što je demokratska stranka 2009. godine sprovela reforme u pravosuđu i napravila jedan ozbiljan kadrovski rez koji je od ove institucije trebalo da načini tužilaštvo skrojeno prema željama tada vladajuće Demokratske stranke, što je uistinu u tom periodu i bilo.

Međutim, nakon promena 2012. godine i usled nepostojanja čvrste hijerarhijske strukture i neformalnog vaninstitucionalnog mehanizma kontrole koji je praktikovala Demokratska stranka, pojedinci iz redova tužilaštva postali su lak plen interesnih grupa, ekonomskih i političkih koji kao fakat postoje u tom javnom prostoru. Njihova egzistencija može biti vezana za vladajuću političku strukturu, ali ne i nužno i ne apsolutno. Posebno je to simptomatično u sudskim i tužilačkim krugovima u Beogradu na nivou osnovnih i višeg tužilaštva.

Povezane vesti – DOSIJE UBICA OLIVERA IVANOVIĆA: Ejupi ubija, Zeka plaća

S druge strane, slična je situacija i u policiji. Organizam koji je o definiciji spor sa više od 16.000 pripadnika, zasnovan na orijentalnim principima funkcionisanja i metodama poput dodvaranja centrima moći uz istovremeno ispoljavanje zavidnih “pregovaračkih” kapaciteta uz neizostavne elemente prinude i mera koje inače koristi tajna policija, a koje su opet utržive, MUP se u poslednjih nekoliko godina uglavnom bavio samim sobom. Odnosno, da budemo precizniji, bavio se kadrovskim rešenjima i kontrolom unutar sopstvenog sistema.

Model funkcionisanja koji je uspostavljen nakon “Sablje” 2003. godine, koji se zasniva na dodvoravanju centrima političke moći i pogađanju želja, evoluirao je u periodu dok je Ministarstvo unutrašnjih poslova vodio Ivica Dačić i SPS. Međutim, dok se za zemana Ivice Dačića znalo da se ceo sistem MUP-a stavlja u funkciju ne njegovog, nego kabineta predsednika države u tom trenutku, Borisa Tadića, danas opet situacija je malo drugačija.

Pojedinci u okviru sistema MUP-a često svoj lični interes nalaze u interesu koji ima određena grupa koja ne mora biti politička, ili ekonomska ili pak kriminalna. Vrlo često može to biti i neka vrsta legure svih gorepomenutih interesa. Kadrovske promene u MUP-u vrlo često su bile odraz borbe različitih interesnih grupa.

Policija

U prošlosti su npr. imena pojedinih policijskih generala vezivana za različite političke opcije. Neretko su to bili i uslovi za pregovaračkim stolom prilikom unutarpartijske raspodele moći i funkciji. Tako je npr. jedan od uslova prećutne podrške Čedomira Jovanovića i njegove stranke LDP režimu Borisa Tadića bio da se general Milan Obradović rehabilituje. Rečeno je i učinjeno. Isto tako nikada do kraja nije bilo jasno čije je interese i kao čiji je kadar bio postavljen general Dragiša Simić za načelnika saobraćajne policije.

U momentu postavljanja vodio se kao kadar SPS-a, kasnije je pokušao da promeni dres, ali je smenjen krajem 2014. godine da bi se u poslednje vreme, kažu upućeni, približio srpskoj opoziciji i vlastima u Makedoniji tražeći svoje mesto pod suncem. A sve to čekajući penziju, ili povratak na velika vrata, kao savetnik direktora srpske policije. Za perjanicu ovog kameleonskog pristupa Rodoljuba Milovića do danas nije utvrđeno za koga je i šta tačno radio.

Povezane vesti – UBISTVO OLIVERA IVANOVIĆA: Koliko je progovorio Ismet Osmani?

Primera je bezbroj. Ali nepisano pravilo glasi da sva nova kadrovska rešenja predstavljaju nečije interese koji, kao što rekosmo, mogu biti raznorodnog karaktera. Vrlo retko su imenovanja najviših policijskih dužnosnika povezana sa njihovim profesionalnim kvalitetima.

Poslednji kadrovki potres koji je zadesio MUP bio je otkaz sekretarke Uprave kriminalističke policije Dijane Hrkalović. Žena o kojoj su se ispredale razne priče, od kojih neke mogu biti tačne a neke su skoro sasvim sigurno netačne, bila je osoba koja je efektivno kontrolisala i nadzirala rad MUP-a, sa manjim ili većim uspehom.

 Dijana Hrkalovic

Dijana Hrkalovic

Nakon njenog odlaska došlo je do još jednog kadrovskog tumbanja u kojem smo dobili još dvojicu novopečenih generala srpske policije, čije postavljenje skoro niko nije očekivao i koje uz upitnu profesionalnu izvrsnost pomenutih oficira ima i neku drugu interesnu dimenziju koja je verovatno bila odlučujuća prilikom njihovog unapređenja. Kao što sneg pokaže tragove, tako će i vreme pokazati čiji su to sve interesi bili.

Kada analiziramo sve navedeno, onda i ne čudi zašto nema rezultata u istragama najtežih zločina ili su oni polovični, što je još tragičnije.

Teško je motivisati radnika na terenu da se bavi svojim poslom odgovorno i profesionalno kada on na živim primerima u okviru sistema u kome radi vidi da mu vertikalnu pokretljivost ne obezbeđuje rezultat, nego sposobnost adaptacije na igre moći i novca koji kruže oko posla kojim se bavi.

Kada pojedinci koji u okviru sistema imaju moć i poluge sile postaju plen i uposlenici centara moći, bez obzira na to odakle ona poticala, rezultata ne može biti, postupci se mogu osptruirati, istrage usmeravati u pogrešnom pravcu bez posledica. Danas ne znamo ime naručioca ubistva Milana Beka, ali je sigurno da mu to nije bilo prvo naručeno ubistvo, a očekujemo da neće biti ni poslednje.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar