NEREŠENI ZLOČINI (I deo): Ubistvo Nikčevića, čoveka kojem je Eskobar napisao čitulju

NEREŠENI ZLOČINI (I deo): Ubistvo Nikčevića, čoveka kojem je Eskobar napisao čitulju


Kao činovnik tadašnje JIK banke sa završenom Višom ekonomskom školom, Radojica Nikčević počeo je da ostvaruje svoj san sredinom osamdesetih, kada postaje prinudni upravnik stambene zadruge „Šumadija“, koja je bila pred likvidacijom. Uz pomoć uticajnih prijatelja, Nikčević vrlo brzo uspeva da obezbedi ekskluzivne lokacije za gradnju na Senjaku i Dedinju. Zadruga se ubrzo iseljava iz baraka prvo u centar Beograda, potom i u novu luksuznu zgradu na Senjaku. Nikčević nije bio poput većine nastajućih biznismena. Njegove želje bile su maštovite i raznovrsne. Bio je član rukovodstva Fudbalskog kluba i predsednik Košarkaškog kluba Partizan upravo u vreme kada su crno-beli osvojili Evropski kup šampiona u košarci. Postao je i prvi čovek Vazduhoplovnog kluba „Savski venac“. Među prijateljima je slovio za velikog patriotu pa je nameravao, pored ostalog, da finansira snimanje filmova o genocidu nad Srbima.

Neke od želja nije stigao da ostvari. Ubijen je 7. oktobra 1993. u neposrednoj blizini „Šumadije“, u 45. godini života. Kao i svakog jutra, parkirao je svoj „mercedes“ u garažu, uputio se prema sedištu firme i mimoišao se s dvojicom neupadljivih mladića obučenih u radničke kombinezone. Jedan od njih se okrenuo i ispalio mu u glavu hitac iz „kolta 44“. Radnik na obližnjoj benzinskoj pumpi čuo je odjek ispaljenog metka. Došao je do mesta ubistva i ugledao momke u kombinezonima kako se udaljavaju ulicom i ulaze u beli „jugo“. Direktor „Šumadije“ nije davao znake života.

Policijska istraga nije dala nikakve rezultate. Ispitani su svedoci, stotine prijatelja i poznanika ubijenog, ali SUP Beograda nije saopštio da se bar za korak pomerio u rasvetljavanju zločina. Zbog toga se spekulisalo da je policiji stigao signal sa uticajnog mesta da rešavanje tog ubistva nije prioritet. Čaršija je odmah iskazala maštovitost u pronalaženju motiva za likvidaciju, ali se moglo naslutiti da su neka govorkanja imala za cilj da se Nikčević diskredituje, ali i da se zavara eventualni trag za počiniocima i naručiocem ubistva. Pošto je ovaj Srbin crnogorskog porekla, rodom Nikšićanin, nedugo pre ubistva u novinama napao ratne profitere najavivši „državnu odmazdu“, pričalo se da mu je neko od njih, naročito pogođen, došao glave. Kako god, radilo se o činu od kojeg je neko moćniji i uticajniji od njega imao koristi.

Kao eventualni motiv za njegovo ubistvo pominjana su i dva sumnjiva putovanja. Prvo putovanje je bilo u Maleziju, gde je pokušavao da sklopi poslovne dogovore, ali se sve svelo na priču da je pregovarao o uvozu nameštaja od pletenog pruća. Sledeći “sumnjiv” put odveo je direktora “Šumadije” u Kolumbiju. Odmah su osvanule priče da je tamo otišao kako bi ostvario kontakt sa kolumbijskim kartelima i tadašnjim najvećim svetskim narko-bosom Pablom Eskobarom. Ove priče je podgrejala i čitulja koja se pojavila u beogradskim novinama nakon Nikčevićeve smrti – kao ožalošćeni bio je potpisan Eskobar, koji je dva meseca kasnije ubijen. Međutim, ova verzija se brzo pokazalo malo verovatnim.

Direktor „Šumadije“ nikada nije skrivao bogatstvo. Pričali su da je u to vreme bio jedan od petorice Beograđana sa inicijalima na košulji izvezenim zlatnim koncem, jedan od trojice koji su kvartalno plaćali 5.000 dolara za konzularne tablice na svojim automobilima. Samo ono što je nosio: „roleks“ sa brilijantima, brilijantski prsten izrađen u Amsterdamu, „Kartjeove“ naočare, dugmad za košulju od platine… vredelo je više od dva miliona maraka. Nikčevićev san je, navodno, bio da dostigne bogatstvo od 70 miliona dolara, koliko je imao njegov dobar prijatelj, američki biznismen srpskog porekla Miša Ćulafić.

Hvalisao se poznanstvima s rukovodiocima tajne i javne policije, ali je skliznuo i u sivu zonu. Bilo je opšte poznato da mu je veoma blizak bio Aleksandar Knežević Knele. Nikčević je imao udela u organizaciji razbijanja demonstracija ispred Terazijske česme 1991. godine, a taj zadatak je poverio upravo Kneletu. Znao je, tvrdio je njegov dobar poznanik, da mu se svašta može desiti, ali je to bio život koji je odgovarao njegovom temperamentu. Nekoliko dana pred smrt prijatelj ga je čuo kako, više za sebe, kaže: „Ne znam više za koga radim“.

Nastaviće se…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar