NEREŠENI ZLOČINI: Smaknuće opasnog protivnika države

NEREŠENI ZLOČINI: Smaknuće opasnog protivnika države


U istoriju srpskog podzemlja Goran Vuković se upisao 10. novembra 1986, kada je u Frankfurtu ispalio dva smrtonosna hica u Ljubomira Magaša – Ljubu Zemunca. Dok je Vuković čin ubistva opisivao kao reakciju na fizički nasrtaj ispred zgrade suda u Frankfurtu, kao i na Magaševe stalne pretnje koje nije izazvao, Ljubini prijatelji bili su ubeđeni da je likvidaciju sproveo u dogovoru s nemačkom policijom. Visina kazne koja mu je određena za ubistvo ide u prilog njihovoj tvrdnji – sedam godina zatvora. Deportovan je u Beograd nakon što je odslužio četiri godine i osam meseci. “Da sam njihov saradnik, da li bi me trajno prognali iz Nemačke?”, kratko je rekao Vuković.

Povezane vesti – Fudbal je bio rizično zanimanje

Zanimljivo svetlo na okolnosti koje su prethodile ubistvu Ljube Zemunca baca svedočenje dobro upućenog kriminalca s Voždovca:

“Voždovčani i ekipa oko Zemunca nikada se nisu voleli. U vreme kada je Vuković bio u Frankfurtu, Đorđe Božović Giška je služio kaznu u italijanskom zatvoru. Ljuba i njegovi ljudi nisu dozvoljavali da im bilo ko ulazi u dvorište, hteli su da sve drže pod kontrolom, za sebe. Kada su počeli da šikaniraju Vukovića, ovaj je preko prijatelja koji je išao u posetu Giški poručio: ‘Ne daju mi da radim, hoće da me izbace iz Frankfurta. Šta da radim?’ Giška mu je odgovorio u samo dve reči.”

goran vukovic

Kada je, u kasnim satima 12. decembra 1994. godine, iz šestog pokušaja Vuković ubijen u centru Beograda, njegovi drugovi bili su uvereni da je to učinila država. Napadači su na Vukovića i dvojicu prijatelja s kojima je bio, ispalili 25 hitaca iz automatskog oružja. Od zadobijenih rana sutradan je preminuo i jedan njegov prijatelj.

Povezane vesti – Smaknuće Belog, početak najsurovijeg poglavlja devedesetih

Pretpostavku da je likvidacija osveta za ubistvo Ljube Zemunca, mladići s kojima se družio odbacili su kao nerealnu, navodeći da je jedini motiv mogao da bude politika. Kada je, sredinom novembra 1993, ekipa sa Voždovca, čiji je Vuković bio nesporni lider, kolektivno uhapšena u njihovom omiljenom kafiću na Senjaku, policija je kod njih pronašla četiri pištolja. Negirali su da je oružje njihovo. Po puštanju na slobodu tvrdili su da su dvojica najmlađih iz ekipe u policiji preživeli torturu, a Vuković je za novine izjavio:

“Oni nas izazivaju, a svi mi molimo boga da dođe još jedan 9. mart, ne da se borimo politički, već da se bijemo s policijom, kao što je to radio Giška.”

Godinu dana kasnije, mladić iz ove družine uveravao je kako je ta rečenica bila glavni razlog za Vukovićevu likvidaciju:

“To što je rekao ubrzalo je realizaciju plana da mu dođu glave jer je već postao opasan protivnik u svakom pogledu.”

Povezane vesti – Ubistvo Kundaka, čoveka od poverenja Mire Marković

Da je država na neki način možda umešana u Vukovićevo smaknuće, potkrepljuju dve okolnosti. Prva se odnosi na sukob koji je Vuković u društvu svog prijatelja imao s policajcima tadašnjeg Saveznog MUP-a. U noći 14. januara 1993. naspram mesta gde su redovno dolazili uočili su siluetu skrivenog čoveka i prišli mu s leđa. Oduzeli su mu “škorpion” i dokumenta, među kojima je bila i legitimacija SMUP-a na ime Milovan Zorić. Naišao je i drugi naoružani policajac, Radojica Dožić. Usledila je prepirka, guranje, otimanje oko oružja i potom oružani obračun. U spisima istražnog sudije zabeleženo je da je u parku pronađeno četrdesetak čaura različitog kalibra. Dožić je ranjen s nekoliko metaka. Te večeri policajci nisu bili na dužnosti, a policija se ogradila od svojih zaposlenih tvrdnjom da nema nikakve veze sa Dožićem i Zorićem.

Druga okolnost koja je mogla da ukaže na to da je Vuković smetnja za državu bila je njegova namera iz juna 1994. da se politički angažuje kao kandidat za poslaničku listu SPO na opštini Voždovac. Tu želju je priznao svom advokatu, mada većina njegovih prijatelja u to prosto nije verovala. Jedan od njih je izjavio:

Povezane vesti –  Ubistvo Zorana Šijana: Licitiranje sa imenima ubica

“Nas politika ne interesuje jer ćemo u svakom sistemu biti otpad društva. Tako je to čim imaš karton u policiji. I ako dođe nova vlast, i ako ostane ova, mi smo etiketirani kao kriminalci.”

Međutim, Vuković je bio veoma aktivan. Na svoj način. Prema priči mladića koji je povremeno bio u družini, Vuković ih je okupio uoči prvih višestranačkih izbora na Voždovcu. Saopštio im je da će na izborima pobediti kandidat SPO, a da je njihov zadatak da čine neprijatnosti opštinskim čelnicima tada vladajućeg SPS-a, ali “ništa preterano” – da ih vređaju pred drugima, prave im sitne imovinske štete, malo zaplaše, pišu grafite, obaveste komšije čime se bave u potaji, koliko kradu… S druge strane, organizovao je da se siromašnim građanima pod etiketom SPO nose paketi s namirnicama i higijenskim sredstvima, da se deci kupi nešto ako zatreba, da prema njima budu ljubazni…

Povezane vestiTajne veze policije i kriminala

“Imao sam 19 godina i nisam verovao da neko može unapred da kaže ko će pobediti na izborima. Mislio sam da preteruje. Na kraju, bio je u pravu”, ispričao je ovaj mladić. Kasnije je saznao da je Vuković zauzvrat dobio lokacije za gradnju stambenih i poslovnih objekata.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar