Njihovih pet minuta

Njihovih pet minuta

Shutterstock


Ne samo da je nezahvalno, nego je u vanrednim okolnostima i nemoguće predvideti profil nedaća s kojim pojedinci iznenada mogu da se suoče. Na početku proglašenja svetske pandemije koronavirusa i uvođenja vanrednog stanja u mnogim državama, gotovo jednoglasan stav psihologa i sociologa širom sveta glasio je da će zabrana kretanja i duži boravak u zajednici rezultirati značajnim povećanjem nasilja u porodici.

Negde su se takva predviđanja vrlo brzo pokazala tačnim, ponegde zvaničnici, bar za sada, uveravaju da statistika ukazuje da je situacija potpuno drugačija od očekivane. Sumiranje stvarnih rezultata biće moguće tek po vraćanju života u redovne tokove.

Izvesno je da su uvedenim ograničenjima najviše pogođeni najugroženiji, stariji građani prinuđeni na neprekidan boravak u zatvorenom. Međutim, ni mladi, adolescenti koji uživaju privilegiju da izlaze iz kuće u vreme kada je to dozvoljeno, nisu imuni na iskušenja vremena u kojem ne mogu ni da razmišljaju o uobičajenim druženjima i aktivnostima.

Prema mišljenju stručnjaka, zajedničko za najstarije i najmlađe jeste osećanje bespomoćnosti, odnosno bezizglednosti u stanju koje je vremenski nemoguće ograničiti. Niti planirati povratak na staro ni početak nečeg novog. Upravo u ovom poslednjem se i krije opasnost vrbovanja od strane pojedinaca i „udruženja“ koja usamljenima i emocionalno ranjivima nude svakakve vrste pomoći. U svemu što ima predznak vanrednog, trenutno je neizvodljivo proveriti informacije da su pojedine građane u poslednje tri nedelje kontaktirale osobe nudeći im svaku vrstu pomoći koja im je potrebna. Po pravilu su kontaktirani stari koji u domaćinstvu žive sami, ili s bračnim partnerom. I, naravno, nisu u prilici da bez pomoći sa strane zadovolje svoje dnevne potrebe. Po pravilu se radilo o pomoći nuđenoj od njima nepoznatih ljudi koji su se predstavili kao članovi humanitarnih udruženja ili nečega što bi tako trebalo da zvuči.

Neumesno bi bilo svaku pomoć svrstati u red sumnjivih, ali oprez nije suvišan. Najbanalniji primeri su oni u kojima se sitni prevaranti preko telefona ili interfona na ulazu u zgradu penzionerima predstavljaju kao opštinski aktivisti. Kada se pojave pred vratima sa nekakvim lažnim legitimacijama i uzmu novac koji dobiju za kupovinu osnovnih potrepština, jednostavno se više ne pojave.

Diskretna opasnost 

Tumačenje onih koji se ne libe da ukažu na zloupotrebe odnose se na dve opasnije mogućnosti. Prva je da se radi o lopovima kojima su postojeće okolnosti idealne za pokušaj zbližavanja s ljudima za koje znaju da u stanu poseduju bilo koju vrstu vrednijih stvari do kojih bi mogli da dođu. Oni će iskoristiti priliku da u dva ili tri navrata ispune očekivanja domaćina, a onda će odabrati trenutak opuštanja kada će, uz silu od koje se neće ustezati, opljačkati ono što su naumili.

Druga okolnost na koju pojedini upozoravaju jeste da se radi o pripadnicima sekti kojima su nevolje drugih savršeno tlo za širenje svojih uverenja, a preko njih, očekivano, i do tuđe imovine.

Nikakvu novost ne predstavlja informacija da u Srbiji postoji niz sekti čiju je brojnost teško utvrditi jer su registrovana po raznim osnovama.

Tačan broj sekti je, zapravo, nemoguće ustanoviti, jer su mnoge pre desetak godina zvanično registrovane kao religijski pokreti. Procenjuje se da takvih verskih zajednica u zemlji ima između 40 i 60, ali taj broj stalno varira, jer se dešava da pripadnici pojedinih sekti “dođu, prošire svoju misiju i odu sa ovog terena”. Evidencija o broju ljudi koje pokušavaju da vrbuju, ili u tome uspeju, ne postoji. Najčešća meta njihovih napada su osetljive grupe – adolescenti, bolesni, stariji, ljudi sa materijalnim i drugim problemima…

Shutterstock

Shutterstock

Tek povremeno se o ovom problemu povede javna polemika. Nažalost, uglavnom prekasno, kada tragični primeri usmere razmišljanje na okolnosti pod kojima su se dogodile. Od smrtnih ishoda među mladima do prepisivanja imovine starijih na imena novostečenih „prijatelja“. Takvi primeri su ranije u više navrata evidentirani. Žrtve su uvek bili stariji koji žive sami, ili oni čija su deca u inostranstvu i nisu u prilici da često obilaze roditelje. U sadašnjim okolnostima, sve i da deca to žarko žele, jednostavno nisu u mogućnosti da dođu.

Kao jedan od ilustrativnih slučajeva sektolog Slađan Mijaljević navodi:

“Pamtim slučaj bake i deke koji su sami živeli u petosobnom stanu na Dorćolu. Deca su im bila u inostranstvu i praktično nije imao ko da im se nađe. Pošto su saznali detalje i procenili situaciju, pripadnici jedne sekte su se rastrčali oko ovog para.

Gotovo preko noći se oko njih dvoje vrzmalo desetak njima dotad nepoznatih ljudi, članova sekte, koji su svojski brinuli o njihovim potrebama. Neka navodno medicinska sestra im je dolazila svaki dan u isto vreme i merila im pritisak, a ostali im pomagali da idu u šetnju, nabavljali im lekove, prinosili hranu i vodu… Kada su umrli, na ostavinskoj raspravi pojavio se čovek sa tašnom u kojoj su, razume se, bili papiri o tome kako, umesto svojoj deci, ‘novim prijateljima’ u nasledstvo ostavljaju stan.”

Među žrtvama sekti bilo je i trudnica. Onima koje su strahovale od čina rađanja preko poznanika ili u komunikaciji koju su s njima uspostavili ispred bolnica ili u prodavnicama nudili su pomoć jer “znaju savršen način za potpuno bezbolan porođaj”. Propagirali su im razne vrste vežbi i meditacija koje će im garantovati brz i lak porođaj, a zatim od njih izvlačili razne koristi, ili zgodnom prilikom jednostavno pljačkali njihove stanove.

Dobro je znano pravilo da vođe sektaških grupa detaljno analiziraju psihološki profil i slabe tačke žrtava na koje su se ustremili. U vanrednim okolnostima taj deo posla im je olakšan. Stari, kao najpodesnije žrtve, prvi su im na meti. Ali, ništa manje ugroženi nisu adolescenti i tinejdžeri koje su ranije u najvećem broju slučajeva pokušavali da pridobiju u okolini škola. U jednom od primera tinejdžerima je sekta  pod okriljem izmišljene organizacije nudila besplatne časove engleskog jezika, a buduće “učenike” su mamili i deljenjem flajera u centru Beograda.

Sada su njihove metode prilično drugačije, manje “tradicionalne”, jer mlade vrbuju preko interneta, u značajnoj meri pod okriljem lajfkoučinga, takozvanih trenera životnih veština. U vreme kada mlađi pretežan deo dana provode za kompjuterom ili telefonom, mogućnost da postanu žrtve sekti koje im nude rešenja problema je još veća.

Zoran Luković, član Evropske federacije za borbu protiv sekti, napominje da mladima u Srbiji preti veća opasnost od sekti nego što je to bilo ranije:

“Opasnost je diskretnija, a situaciju komplikuje dostupnost svih sekti preko interneta. Primetno je da sektaša sve više ima među lajf koučevima i u školama za takozvani lični razvoj… Zato ne možemo da kažemo koliko tačno sekti radi u našoj zemlji jer je ljudima preko interneta dostupno učenje i sekte sa, na primer, Novog Zelanda. Mladi, koji inače mnogo koriste društvene mreže, upoznaju tako gurue i savetnike koji im obećavaju bolji život ukoliko slede njihova uputstva. Žrtve se ne vrbuju nasilno, već se ulažu napori da one same uđu u takav krug i prihvate obaveze koje im se nameću. Zatim i oni u svojoj okolini regrutuju nove članove, a za to im je potrebno da završe neki kurs, pa i sami mogu navodno da postanu učitelji sekte. One preko interneta svojim članovima daju uputstva da i oni sutra mogu da iniciraju ogranak u svojoj zemlji.”

Gurui mlade uspevaju da privuku rešenjima za probleme koji ih muče, obećanjima da će im nova učenja pojačati pažnju, naučiti brzom pamćenju, rešiti im emotivne probleme…

Nesigurni i emotivni veoma brzo upadaju u zamku i teško im je da napuste začarani krug problema koje imaju i lažnih obećanja da će ih prebroditi ukoliko se temeljeno budu pridržavali pravila i “znanja” koja moraju da savladaju.

Željena pažnja 

Možda mnogima deluje kao problem novijeg datuma, ali sektama i kultovima, kao i njihovim pogubnim uticajem po pojedince i društvo, sociolozi i psiholozi širom sveta se intenzivno bave poslednjih 70 godina. Kao jedan od važnijih činilaca njihovog uspona mnogi su navodili urušavanje zajednica i vrednosnih normi, napominjući da slom ustanova slama strukturu i smisao ljudskih života. A pojedincima je neophodna životna struktura jer je život bez nje „besciljna olupina“. Zato nepostojanje strukture, objašnjavaju psiholozi, dovodi do sloma pojedinaca.

Stručnjaci tvrde da odsustvo smisla pojedine mlade ljude navodi da počnu da koriste drogu, nazivajući to „heroinskom strukturom“. Psiholog Rolo Mej je zapisao:

“Navika na heroin mladoj osobi donosi jedan način življenja. Nakon patnje zbog besciljnosti, struktura joj se sada sastoji od toga kako da izbegne policajce, kako da se domogne potrebnog novca, gde da nabavi narednu porciju za fiksanje, a sve to joj pruža novu energetsku mrežu umesto njenog negdašnjeg sveta lišenog strukture.”

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar