Oni nisu usud Srbije

Oni nisu usud Srbije

Foto: Shutterstock


Utisak je drugačiji nego što činjenice pokazuju – organizovani kriminal, uobičajenim žargonom rečeno mafija – u Srbiji je fenomen relativno novijeg datuma. Kriminalno organizovanje i, nažalost, uspešno trajanje i preoblikovanje počelo je pre nepune tri decenije. Odvijalo se paralelno s raspadom bivše Jugoslavije, doslovce preslikavajući brutalnost ratišta na gradske ulice.

Vremensku odrednicu nastanka organizovanog kriminala u našoj zemlji moguće je smestiti u period 1993. godine, u doba inflacije, nemaštine, sankcija, ratova u okruženju… Iz brutalnog banditizma čije su žrtve bili svi za koje se samo posumnjalo da poseduju novac ili neke vrednosti, izrasle su ozbiljnije kriminalne grupe povezane s ljudima iz vrha vlasti.

“Mafija se brzo i uočljivo menjala, konkurenti u podzemlju surovo su uklanjani, a preživeli bosovi od privremenog partnera postali opasni takmaci samoj državi. Uviđajući ono što pojedincima iz režima Slobodana Miloševića nije bilo ni na kraj pameti – neminovan krah politike koja im je omogućila željene blagodeti, mafijaši koje je režim godinama uzgajao pripomažu njegovom urušavanju.

Snaga i brojnost

U narednom činu, koji je usledio posle 2000. godine, mafijaši će ponovo izvrgnuti ruglu one kojima su godinama preprodavali švercovanu robu, koji su od njih otkupljivali ukradene automobile, koje su reketirali, prodavali im drogu, ponižavali ih zbog neprimenjivanja zakona, maltretirali, oterali iz zemlje dovodeći na njihovo mesto ološ koji im je bio potreban… U činu s tragičnim krajem, mafijaši, ‘simpatizeri promena’, postaće i saborci u zavođenju demokratije. S preporođenom državom pojavila se i ‘preporođena’ mafija”, piše, između ostalog, u uvodu knjige “Oni su jači od nas” objavljenoj pre petnaestak godina.

Ne postoji ozbiljan kriminolog koji će potvrdno odgovoriti na pitanje da li je nužno da svaka država ima svoju mafiju. Kriminalne bande i pojedince naravno, ali organizovani kriminal koji podrazumeva spregu kriminalaca i pojedinaca čije je zaduženje da predstavljaju i štite državu, nikako. Teško je zamisliti primere da se u “staroj Evropi”, u Nemačkoj, Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Norveškoj, Francuskoj, Švedskoj… u važnim institucijama otkriju pokrovitelji mafijaškog delovanja.

Povezane vestiSigurnu mafijašku luku ruši samo reforma ANB

Prvi pokušaj da država pred građanima demonstrira odvažnost da se ratosilja kriminalnog balasta bilo je sastavljanje bele knjige. Nastala je na zahtev tadašnjeg premijera Zorana Đinđića u proleće 2001, kada je tražio od MUP-a i tadašnje Državne bezbednosti da sačine pregled organizovanih kriminalnih grupa u Srbiji. Početkom naredne godine pojavila se knjiga pod nazivom “Kriminalne grupe i pojedinci koji se bave organizovanim kriminalom“, a sadržavala je operativna saznanja koja je kriminalistička policija širom Srbije sakupila iz svojih evidencija i dosijea iz svih vrsta kriminalne delatnosti.

Jedan od prvih poslova urađenih nakon dolaska Dušana Mihajlovića na mesto ministra unutrašnjih poslova bilo je upravo sačinjavanje ove knjige. Materijal za nju je uobličila grupa iskusnih operativaca, a dokument je bio namenjen isključivo internoj upotrebi. Knjigom su bili obuhvaćeni samo klasični kriminalci, jer tadašnjim političarima verovatno nije palo na pamet da u nju uvrste i kriminalce iz sveta finansija.

Doduše, pomalo stidljivo je evidentirano osam marginalnih kriminalnih grupa sa ukupno 40 članova koji su se mahom bavili švercom nafte, deviza i cigareta, predstavljajući ih kao “teške privredne kriminalce”. Zapravo, bela knjiga rađena je bez znanja i učešća policajaca koji su se bavili suzbijanjem finansijskog kriminala. I tada je, kao i kasnije, zanemarena činjenica da se do realne slike kriminala u Srbiji ne može doći ukoliko se, pored ubica, razbojnika i lopova, ne označe i oni koji kradu na porezu ili na svom radnom mestu, makar se radilo i o ministrima. Pobedila je tada dominantna opcija traganja za “Miloševićevim novcem” koji nikada nije pronađen, dok su ljudi iz finansijske strukture u velikom broju postali saveznici novih vlasti.

Zbog toga je i prva bela knjiga kriminala u Srbiji napravljena bez glavnog generatora organizovanog kriminala – finansijskih moćnika koji su povlačili liniju do koje mogu da dosegnu svi napori države u borbi protiv kriminala. To je bila njena najveća manjkavost.

Social Network Post 2000x20005

Sledeći veliki propust bilo je predimenzioniranje problema organizovanog kriminala. Tadašnja bela knjiga obuhvatila je 123 organizovane kriminalne grupe sa ukupno 844 pripadnika. Toliki broj organizovanih grupa nisu imale ni mnogo veće države. Jer, problem nije u brojnosti, već u snazi ovih grupa. A kada je o snazi reč, od te 123 grupe bilo ih je samo 14 sa više od 10 pripadnika, a suštinski je samo od njih dolazila realna pretnja od organizovanog kriminala u zemlji.

U tom momentu najznačajnija je bila surčinska grupa koju je vodio Ljubiša Buha Čume, s obzirom na to da se zemunski klan izdvojio i jasno profilisao tek krajem 2002. godine. U prvoj polovini 2001, kada je nastajala bela knjiga, policija još nije do kraja imala jasan odnos prema toj grupi kao celini, jer je njen vođa imao jaka uporišta u novoj vlasti, ali i u samoj policiji.

Bez obzira na sve manjkavosti, bela knjiga je bila važan dokument pošto je predstavljala prvi korak za sagledavanje stanja kriminala i put ka fokusiranju policije na konkretne probleme, posebno u manjim sredinama. Upravo u tim manjim sredinama policiji je zadat neprijatan udarac kada je ministar Mihajlović, posle konferencije za štampu, novinarima podelio desetak primeraka knjige. Kada su u novinama osvanuli feljtoni o kriminalnim grupama u Srbiji sa imenima i prezimenima vođa, učesnika, pucača, pomagača i drugih pripadnika, u manjim gradovima se tačno znalo ko je od policajaca te podatke mogao da ustupi. Jedan broj policajaca je zbog toga imao ozbiljne probleme, pa su s razlogom negodovali. Ministrova odluka da se podaci nađu u medijima, verovatno uz saglasnost kolega iz vlasti, bio je dobar znak da je politika duboko zagazila u struku.

Čini se da je od avgusta 2002. godine svima postalo jasno da je obračun s kriminalom u zemlji neminovan. Premijer Đinđić je toga postao svestan i nastojao da napravi ambijent u kojem će biti u prilici da se pomenuti obračun izvede. Sudeći po onome šta je govorio ljudima odabranim za izvođenje akcije, bio je potpuno svestan i opasnosti koju takav zahvat nosi.

Pitanje diplomata

Po svemu sudeći, prelomni događaj koji je uticao da Đinđić donese konačnu odluku za obračun s organizovanim kriminalom bilo je miniranje Čumetove firme “Difens roud” u decembru 2002. Događaj koji je u Srbiji privukao prosečnu pažnju javnosti, u inostranstvu je doživljen mnogo dramatičnije. S obzirom na to da je bilo očigledno da je miniranje izvela regularna policijska jedinica JSO, na inicijativu vođa zemunskog klana, postavljana su logična pitanja – ko je na čijoj strani, ko ima stvarnu vlast nad regularnim jedinicama i šta povodom toga čine država i njena vlada?

Povezane vestiSlede epidemije straha i kriminala

Uoči 2003. godine premijer Đinđić je bio u zvaničnoj poseti Brazilu povodom inauguracije predsednika Lula de Silve. Domaćin mu je bio tadašnji ambasador u Brazilu Radivoje Lazarević, koji je u društvu s premijerom proveo nekoliko dana. Razgovarali su otvoreno o mnogim temama. Prema Lazarevićevim rečima, govoreći o ministru policije Mihajloviću, kojeg iz nekog razloga nije voleo, ali ga je uvažavao, Đinđić mu je rekao i sledeće:

“Prvo su krenuli na Mihajlovića, pa onda na mene. U javnosti se licitira da li je mafija moćnija od države ili će to tek da bude. Mihajlović mi je govorio da još nemamo jedinicu koja je u stanju da im se suprotstavi, da se tek formira. Zato sam mu saopštio da ćemo u konačan obračun krenuti kada budemo sigurni da možemo da ih pobedimo. Više se uopšte ne zna šta je mafija, šta su političke stranke, tajne službe, kabineti, policija, vojska, sudovi, mediji… Sve je decenijama isprepletano i povezano. Imam nesreću da baš meni bude suđeno da to prvi pokušam da raspletem. Eksplozija u ‘Difensu’ je jasna poruka da Vlada Srbije više ništa ne kontroliše u zemlji. Diplomate me pitaju šta se događa i ko je preuzeo vlast…”

Đinđić je i pre posete Brazilu pokrenuo ozbiljne pripreme. Da bi rešio problem kriminala obraćao se svima za koje je procenio da mu mogu biti od pomoći. U novembru 2002. se obratio profesoru Dobrivoju Radovanoviću, poznatom kriminologu i profesoru fakulteta. Radovanović je o tom susretu ispričao:

“Premijer Đinđić me je iznenada pozvao u svoj kabinet u Vladi Srbije i rekao da želi sa mnom nešto da se posavetuje. Razgovarali smo samo nas dvojica. Rekao mi je da ima nameru da preduzme ozbiljne korake u borbi protiv kriminala. Pitao me je koja su najbolja rešenja i kako to da sprovede. Jasno sam video, a imam ogromno iskustvo u komunikaciji s ljudima, njegovu čvrstu rešenost da borbu protiv kriminala u Srbiji dovede do kraja. Mnoge stvari su ga interesovale, videlo se da je bio dobro informisan i da se krajnje ozbiljno priprema. Na kraju me je pitao: ‘Možete li vi to, profesore, sve da mi napišete?’ Odgovorio sam mu ‘naravno’, napisao i ubrzo mu poslao. Trebalo je da se sretnemo još jednom posle Nove godine. U međuvremenu sam uočio, kroz neka rešenja koja su usvojena, da je neke sugestije već prihvatio. Međutim, nismo se videli, a onda je, nažalost, došao i 12. mart.”

Novo izdanje

Posle ubistva premijera, tokom akcije “Sablja” celokupna aktivnost policije bila je usmerena isključivo na klasičan, nasilnički kriminal. Posle svega na pitanje šta dalje, gde su oni kod kojih su novac i moć, nije bilo odgovora. Pojedini političari su, pokušavajući da na ova pitanja odgovore, neozbiljno najavljivali nepostojeću akciju “Skalpel”. Za takav zahvat u vladi Zorana Živkovića je postojao politički konsenzus, ali institucije koje je trebalo da ga sprovedu više nisu imale kapacitet za bilo kakav ozbiljan poduhvat. One su iznutra bile duboko uzurpirane jer Živkovićeva vlada nad njima nije imala suštinsku kontrolu. Niz afera koje su usledile konačno su srušile drugu demokratsku vladu u Srbiji posle pada Miloševića. Zahvaljujući aferama u međuvremenu je zaboravljeno šta bi i koga bi trebalo pitati. Niko više nije ozbiljno postavljao pitanje gde je novac i da li baš svi koji ga poseduju imaju odgovore na pitanja koja bi im postavili policija, tužilaštvo, sud, pa i građani Srbije.

Povezane vestiNEREŠENI ZLOČINI: Tesne veze tajne policije i kriminala

Drugi put je reči o sastavljanju nove bele knjige bilo u vreme kada je ministar unutrašnjih poslova bio Ivica Dačić. On je u decembru 2008. godine istakao važnost sastavljanja knjige o organizovanom kriminalu u Srbiji, najavivši da će uskoro biti završena. U februaru naredne godine Dačić je izjavio da je policija završila izradu bele knjige, objasnivši da su “sada na potezu i drugi državni organi, koji treba da daju svoje podatke”.

Operativna saznanja

Dačić je istakao da bela knjiga ne predstavlja listu za hapšenje kriminalaca, već sadrži “operativna saznanja policije o ličnostima koje se u njoj nalaze”. Ocenio je da je “izrada jedinstvenog sistema u kojem će se slivati sve informacije o delovanjima organizovanih kriminalnih grupa za Srbiju značajan korak napred”.

Knjiga o kojoj je govorio nije prezentovana u javnosti, a ministar je objasnio da ona postoji u elektronskoj formi i stalno se dopunjava:

“Prošla bela knjiga je bila dostupna širem krugu javnosti, a ova je završila u MUP-u. Bela knjiga se ne piše da bi imala širok krug čitalaca, ona je u stalnom nastajanju, u stalnim novim izdanjima. Ona je zbir svih saznanja koja policija ima, a naravno i druge bezbednosne službe svaka za sebe. To je skup svih saznanja koja naša kriminalistička policija ima u svim našim policijskim stanicama i ispostavama širom Srbije. To se nalazi na jednom mestu, u kompjuterskoj verziji, i ona služi za stalni rad i za stalnu obradu. Postoji da bismo se borili protiv kriminala, a ne da bi je javnost čitala.”

Nestanak zemunskog klana i kriminalnih bandi koje su dugo slovile za izrazito moćne na teritoriji Srbije, te hapšenja nekolicine velikih kriminalaca i međunarodnih dilera narkotika u proteklih 15 godina stvorili su neosnovan osećaj sigurnosti u zemlji. Kriminalni obračuni i brutalne likvidacije na gradskim ulicama mahom su objašnjavani prelivanjem sukoba dva najjača narko-kartela iz Crne Gore. Donedavno se verovalo da Srbija o njihovim članovima, brojnosti, poslovima, kontaktima… zna gotovo sve, a da su autentični, “ovdašnji gangsteri”, ispod nivoa koji bi mogao značajnije da ugrozi državne temelje. Ispostavilo se da nije tako. Greška od pre dvadesetak godina, kada pitanje nije ni istrajno postavljano, naravno ni dobijen odgovor na upit ko su politički pokrovitelji novih “zemunaca”, nipošto ne bi smela da se ponovi.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar