PLJAČKA SEZANOVE SLIKE (II deo): Lopov se od osvete sakrio u Čačak i postao pekar

PLJAČKA SEZANOVE SLIKE (II deo): Lopov se od osvete sakrio u Čačak i postao pekar


Srbin, heroinski zavisnik u apstinencijalnoj krizi i u dugovima do guše. Bosanac, koji se posle robijanja situirao u Švajcarskoj, vazda spreman za zaradu na brzinu. I još jedan Bosanac, poznat samo po nadimku “Zemo”… Zvuči kao početak dobrog vica. Ali vica koji su junaci naše priče  završili krađom četiri umetničke slike vredne ni manje ni više nego 180 miliona švajcarskih franaka. Doduše, samo u prvom momentu. Koliko već u drugom, vraćamo se na početak dobrog vica, u kome je jedina jedinica mere: glupost. Jer koliko moraš da budeš glup da ukradeš, a onda na  parkingu ostaviš sliku Vinsenta Van Goga vrednu 50 miliona švajcaraca i sliku Klod Monea od 20 miliona? Toliko da celom svetu bude jasno koliko ti osnovna matematika ide loše, očajno loše.

Ali kakve veze matematika ima sa junacima jedne od najskupocenijih krađa, koja je 2012. srpskoj policiji, koja je rešila krađu Sezanove slike “Dečak u crvenom prsluku” donela svetsku slavu? Da krenemo s objašnjenjem…

Kada je 10. februara 2008. opljačkan Muzej zadužbine zbirke E.G. Buhrle u Cirihu, vest su preneli svi svetski ali i srpski mediji. Zašto? Zato što se odmah u švajcarskim medijima pojavila informacija da su pljačkaši sa prostora bivše SFRJ. Odao ih akcenat, dok su zaposlenima u Muzeju, uz pretnju pištoljem naređivali da legnu. Ništa čudno, jer naši “Pink Panteri” već su imali niz vanserijskih pljački po celom svetu. Međutim, informacija koja je zatim usledila unela je misteriju u ceo slučaj. Pljačkaši su ukrali slike Pol Sezana “Dečak u crvenom prsluku” vrednu 100 miliona švajcaraca, Vinseta Van Goga “Grana kestena u cvatu” vrednu 50 miliona, Edgara Dega “Grof Lepik i njegove ćerke” vrednu 10 miliona i Klod Monea “Bulke kod Veteja” vrednu 20 miliona franaka. Pljačkaši su, međutim zadržali samo dve slike. Van Gogovo i Moneovo delo policija je našla odmah po prijavi krađe, na parkingu, pored opljačkanog Muzeja u Cirihu. Zašto su pljačkaši ostavili dve slike vredne 70 miliona evra – bilo je glavno pitanje i švajcarskih i srpskih medija, ali prvenstveno tamošnje i naše policije, koja je odmah uključena u slučaj. Misterija, koja je danima zaokupljala pažnju policije otkrivena je na suđenju pred srpskim Specijalnim sudom okrivljenima za ovo delo: Ivanu Pekoviću, Bobetu Nedeljkovskom, Rašku Mladenoviću i Goranu Radojeviću.

Povezane vesti –  O pljački Sezanove slike (I deo): Kako sam ukrao Sezana i prevario Bosketa i Zemu, pročitajte ovde.

Od njih četvorice, samo je Mladenović direktno učestvovao u krađi slika. Ostali su se uključili kasnije, u njihovu preprodaju, odnosno vraćanje uz milionski otkup. I samo je Mladenović priznao delo. Osuđen je na sedam godina zatvora. U njegovom priznanju koje u celosti “Ekspres” ekskluzivno objavljuje krije se i rešenje misterije ostavljenenih slika Van Goga i Monea. Ali ne samo to…Mladenovićevo priznanje otkriva i kako je prevario saučesnike u krađi, koji nikada nisu uhapšeni, a koji su ostali kratkih rukava, kako je sa ukradenim slikama sam pobegao u Holandiju, i na kraju kako se vratio u Srbiju samo sa jednom slikom, koju je morao da preda osobi kojoj je dugovao novac, dok je za drugu koja je ostala u Roterdamu dobio samo 40.000 evra avansa. Očekivani postotak od vraćanja slike Muzeju nikada nije dobio, a zbog straha od osvete saučesnika u krađi morao je da se preseli u Čačak, gde se zaposlio kao pekar….

“Početkom devedesetih godina počeo sam sa upotrebom psihoaktivnih supstanci, prvo marihuane, a od 1994. godine i heroina. Od 1994. do 2008. sam tri puta bio na lečenju. Konstantno sam bio u dugovima koji su u jednom trenutku dostigli iznos od 50.000 evra. Zbog problema sa ljudima kojima sam dugovao novac, i svađe sa roditeljima, sa suprugom i dvoje dece sam se sredinom 2007. godine preselio u Ivanjicu i tada sam  stupio u kontakt sa Dragan Kovačevićem zvanim Boske, koga sam upoznao 1994. u Okružnom zatvoru u Beogradu i sa kojim sam nastavio druženje po izlasku na slobodu. U toku 1995. smo zajedno bili šest meseci u Bugarskoj, naredne godine smo bili zajedno u Sarajevu da pomognemo njegovoj familiji u preseljenju. Ponovo smo se sreli na Jahorini 2001.godine. Boske mi je tada rekao da je neko vreme proveo u Nemačkoj u zatvoru. Nakon toga smo se sreli tri, četiri puta kada je Boske dolazio u Beograd. Odavao je utisak situiranog momka, punog priča i planova, uvek mi je nudio da zaradim novac na “brzinu”. Zvao sam ga u jesen 2007. godine, kad sam se preselio u Ivanjicu. Rekao sam mu da imam dužničke probleme. Pred Novu godinu dogovorili smo se da dođem u Cirih. I otišao sam. Početkom februara 2008. godine, pet, šest dana pre pljačke. Imao sam kod sebe 2.000 evra. Te pare sam posle potrošio za put u Roterdmam. Boske me je sačekao. Kod njega u stanu mi je rekao šta je plan, i da ću za to dobiti 10.000 evra. Rekao mi je da je u pitanju neka galerijica na periferiji, da je slabo zaštićena…Obilazili smo automobilom oko galerije nekoliko puta. Odlazili smo i do internet kafea gde smo putem virtuelne ture utvrđivali raspored prostorija i unutrašnjost galerije… Boske me je upoznao i sa trećim čovekom koji je sa nama učestvovao u pljački. Zaboravio sam mu ime. Zvali smo ga Zemo jer je iz Bosne. Plan je bio da se u galeriju uđe pred  kraj radnog vremena, kada je najmanje ljudi. Tog dana kada smo krenuli u pljačku ja sam vozio belu “Opel Omegu”. Taj automobil je kupio Boske, a ja sam zamenio tablice. Parkirao sam ga ispred muzeja, na ulici gde nije dozvoljen parking. Stavili smo maske za prorezima za oči i usta i krenuli ka muzeju. Boske je ušao prvi sa replikom pištolja “Magnum”, zatim Zemo, pa ja. Prvo smo ušli u veliku prostoriju sa leve strane u kojoj je bio klavir. Sa leve strane su bile i slike. Plan je bio da se uzmu prve dve slike sa leve strane, ali nam je tada palo na pamet da uzmemo što više slika. Tako je dogovoreno da ja i Zemo uzmemo po dve slike. I tako smo i uradili. Boske je bio u predvorju sa oružjem. Kontrolisao je situaciju. Onda smo krenuli napolje. Zemo, ja, pa Boske. Potrčali smo ka automobilu, ali je Zemo imao problem da stavi slike u gepek jer su ramovi bili ogromnih dimenzija, preko metar. Nekoko smo dve ugurali u gepek, koji nije mogao da se zatvori, a dve slike smo stavili na zadnje sedište. Onda smo seli u atomobil i krenuli. Ja sam vozio, Boske je sedeo do mene, Zemo pozadi. Otišli smo do drugog mesta gde se nalazio drugi automobil, koji smo ranije spremili za bekstvo. Kilometar dalje. One dve koje smo držalji na zadnjem sedištu smo prebacili u drugo vozilo “Micubiši Lanser” i prekrili ih čaršafom. Dogovor je bio da se u vozilo stave sve četiri slike i da ja vozim, a da se Boske i Zemo raziđu svako na svoju stranu, pa da se zatim nađemo u delu grada u kome je Boske imao stan. Međutim, i gepek “Micubišija” je bio mali za one dve slike koje nisu mogle da stanu ni u “Opel omegu”. Zato smo u automobil stavili samo one dve slike koje su bile na zadnjem sedištu. One dve smo ostavili na parkingu. Ja sam krenuo sam. Vozio sam ka mestu koje smo unapred dogovorili za sastanak”, svedočio je Mladenović na sudu 28. februara 2013.

Iako na suđenju nije direktno priznao da je u toku vožnje odlučio da prevari saučesnike i sam pobegne sa slikama, ta odluka je prilično jasna iz njegovog daljeg svedočenja.
“U centru grada se održavao neki miting, nastala je gužva, na semaforu sam čekao i po pola sata. Prošlo mu je kroz glavu da treba da se izgubim što pre. Nisam mogao da prođem kroz centar pa sam krenuo na suprotnu stranu grada i negde sam stao. Tad sam pozvao drugara koga znam po nadimku Sale Švaba odnosno Sale Frajburg. On mi je dao broj telefona momka, za koga mi je pre puta u Cirih rekao da može da mi pomogne ako mi zatreba. Pozvao sam tog momka. Ne sećam se njegovog imena. Znam samo da je u Cirihu radio kao barmen. Otišao sam kod njega u stan. Tu sam na vestima i čuo koja je vrednost slika koje smo ukrali. Tad sam odlučio da zadržim slike. One su i dalje bile u “Micubišiju”, pokrivene. Sutradan sam “Micubišija” odvezao u neku šumu. Tu sam rasturio ramove i bacio ih pored nekog potočića, skinuo sam ekserčiće ukucane na obodima, izvadio slike i odneo ih u stan kod momka kod koga sam proveo prethodnu noć. Zadržao sam slike zbog vrednosti, a i zato što sam se već sutradan plašio da se sa njima pojavim kod Bosketa. “Micubišija” sam odvezao u meni nepoznat deo grada, i ostavio ga tamo. U Cirihu sam ostao još nekoliko dana. Tada se u vestima već pojavila informacija da su pljačku izvršili ljudi sa ovih prostora. Plašio sam se da će biti pojačana kontrola na granicama, pa sam odlučio da se slikama ne krećem za Srbiju, već iz Ciriha za Frankfurt, a potom u Roterdam. Glavni motiv za odlazak u Roterdam mi je bio da nađem Bobeta Nedeljkovskog, koga sam poznavao iz Kaluđerice, još iz srednje škole, pričao je Mladenović.

U Roterdamu ga je na železničkoj stanici sačekao Nedeljkovski.
“Otišli smo u neki lokal, i tu sam mu rekao da imam te dve slike. Zatim smo otišli kod Bobeta kući. Zamolio sam ga da skloni slike, a ja sam otišao u neki jeftin hostel u blizini železničke stanice. Nisam mogao da budem kod Bobeta jer on u Roterdamu živi sa porodicom. U Roterdamu sam ostao 10, 15 dana. Bobe mi je predložio da zajedno učestvujemo u prodaji slika. Rekao sam da ću videti, i da ću jednu sliku poneti sa sobom u Srbiju, a da druga ostane kod njega, da ću kasnije doći po nju. Tako je i bilo. Ja sam poneo sliku Edgara Dega, a slika Pol Sezana “Dečak u crvenom prsluku” je ostala kod Bobeta. U Beograd sam došao autobusom. Ostavio sam sliku u podrumu kuće u kojoj mi žive roditelji. Posle par dana sam zvao Bobeta. Rekao mi je da će on doneti sliku, i da možda može da je proda…Ja sam se u Beogradu stalno drogirao i počeo sam da nudim slike na prodaju, na dve-tri strane, ali su to uglavnom bile neozbiljne priče… Bobe je dolazio dva, tri puta i donosio mi je fotoaparat, kako bi napravili fotografiju te slike koja je bila kod njega, a koju je pokušavao da proda. U to vreme osobe kojima sam dugovao novac su počele da vrše sve veći pritisak na mene. Najuporniji je bio Vladimir Dosković, kome sam dugovao 25 hiljada evra. Zbog njega sam odlučio da se sklonim u Ivanjicu, gde su mi već bile supruga i deca…Stvari mi je preselio optuženi Goran Radojević, koji je imao kamion, kojim je radio prodaju drva. Sa stvarima sam preneo i sliku. To je bilo u aprilu 2008. godine. U jesen, Dosković me je, zbog dugava, pritiskao sve više. I tad sam mu rekao da mogu da dođem u posed te slike. Nisam mu rekao da je slika već kod mene. Par dana kasnije, Dosković je došao kod mene sa nekim ljudima koji su me ispitivali o slici. Tražili su dokaz da je slika kod mene. Tražili su fotografiju slike na memorisjkoj kartici. I ja sam im to doneo u Beograd, nekoliko dana kasnije. Onda je Dosković došao u u Ivanjicu, i ja sam mu dao sliku, koju sam držao sakrivenu na tavanu vikendice. Od Doskovića nisam dobio pare, nisam mu ih ni tražio jer sam imao dug prema njemu… Nadao sam se parama od one druge slike, koja je ostala u Roterdamu kod Bobeta… Dosković me je posle toga ostavio na miru, ali sam se plašio da me Boske, koga sam prevario za slike, ne nađe, pa sam se iz Ivanjice preselio u Čačak. Bobe je kod mene u Čačak došao u novembru 2008. Tad mi je ponudio da za Sezanovu sliku dobijem 40.000 evra avansa, od trećeg čoveka koga je on uveo u posao prodaje slike. Pristao sam i Bobe mi je dao novac. Dogovor je bio da ostatak dobijem kasnije, i to 30 odsto od najviše moguće prodajne cene. Onda me je policija u decembru 2008. godine uhapsila zbog krađe slike, ali su me pustili. Pretpostavljam da bi me pratili dalje. Zato sam sa Bobetom dogovorio da kontakte svedemo na minimum. Tako smo se posle toga videli dva puta u Čacku i tri, četiri puta u Beogradu. Ja sam se u to vreme konačno socijalizovao, zaposlio se i prestao da se drogiram. Do pred hapšenje 2012. sa Bobetom sam se video pet, šest puta. Rekao sam mu da sam ja ukrao slike, ali mu nisam pomenuo i saučesnike u krađi”, pričao je Raško Mladenović.

O tome kako je izvedena čuvena pljačka u Cirihu, za Specijalni sud u Beogradu izjavu je dao i svedok Robert Nagel, čuvar u Muzeju.
“Tog 10. februara sam bio na radnom mestu sa još jednim kolegom, penzionisanim policajcem. Negde oko 16.20 sati sam čuo uobičajeni signal sa ulaznih vrata, koji se oglašava kada neko dolazi. Krenuo sam prema ulaznim vratima, i tada sam video dvojicu ili trojicu muškaraca sa jurišnim maskama. Jedana je pojurio ka meni, sa uperenim pištoljem i naredio mi da legnem na pod. Na nemačkom jeziku mi je rekao: “Pucaću ti u glavu”. Spustio sam se na kolena. Tada je došao i moj kolega, stražar. I on je legao na pod. U muzeju se u tom trenutku nalazilo još desetak posetilaca. Dvojica drugih muškarca su pojurila uz stepenice. Nisam siguran da li su i oni imali jurišne maske ili džempere sa kapuljačom. Nisam dobro video jer mi je bilo naređeno da glavu držim dole. Oni su protrčali pored mene, ušli u prostoriju sa slikama i presekli žice sa zidova, koje su držale slike. U tom trenutku se oglasio interni alarm, a glavni alarm u centrali aktivirao se 45 sekundi kasnije. Preplašena galamom, u tom trenutku je sa prvog sprata, sišla moja supruga, koja radi kao poslovođa Muzeja. Ona je prošla pored dvojice pljačkaša i krenula je ka alarmnoj tabli, ali se muškarac koji je držao pištoljem tada okrenuo ka njoj sa uperenim oružjem. Ja sam tada pokušao da se podignem, ali se muškarac koja je držao pištolj ponovo okrenuo ka meni. Držao je pištolj uperen u moju glavu, na razdaljini od metar, dva. U tom trenutku, moja supruga je uspela da pobegne u svoju kancelariju. Dvojica muškaraca su se zatim vratila iz izložbene prostorije. Svaki je nosio po dve slike. Pobegli su iz Muzeja. Poslednji je izašao muškarac koji nam je pretio. Tada je sa ulaznih vrata doletelo neko oružje”, pričao je svedok Robert Nagel.

Oružje koje je doletelo sa ulaznih vrata bio je ustvari replika “Magnuma” koji je nosio Boske. Po završenoj krađi, Boske je bacio “oružje”, koje je policija zatim našla na uviđaju.

Čuvar Robert Nagel je po izlasku pljačkaša zaključao ulazna vrata iz straha da se lopovi na vrate, a zatim je otrčao do svoje supruge, koja je bila u kancelariji na spratu. Tu su, oboje kroz prozor videli kako pljačkaši beže automobilom.
“Prtljažnik vozila je bio otvoren i ramovi sa slikama su virili. Zatim sam sišao i otvorio ulazna vrata. Posle dva, tri minuta je stigla policija, svedočio je Robert Nagel, navodeći da je muškarac koji im je pretio oružjem najverovatnije stranac, s obzirom na dijalekt i način izgovora.

Istraga koja je usledila na ovom slučaju trajala je četiri godine, a u nju je pored policijaca srpske, švajcarske i nemačke policije učestvovalo i nekoliko prikrivenih islednika, koji su imali ključnu ulogu u raskrinkavanju grupe, koju je prema oceni tužilaštva, a zatim i suda vodio okrivljeni Ivan Peković.

Slika Edgara Dega “Grof Lepik i njegove ćerke” uz pomoć posrednika, inače državljanina Rusije i ciriške policije vraćena je Muzeju u novembru iste godine kada je pljačka i izvršena. Uz nadoknadu od 500.000 evra. Pronalaženje Sezanove slike, koja je bila i najveća vrednost krađe okončano je u parilu 2012. godine, kada su u akciji SBPOK-a uhapšena četvorica okrivljenih, i to na delu, kada su od prikrevenog islednika dobili skoro dva miliona evra za predaju “Dečaka u crvenom prsluku”. Peković je osuđen na šest godina zatvora, Raško Mladenović na sedam godina, Bobe Nedljkovski na pet godina, a Goran Radojević na četiri godine zatvora. Dragan Kovačević Boske, koji je organizovao krađu slika u Muzeju u Cirihu nikada nije uhapšen za ovo delo. I on, kao i treći učesnik pljačke, koji je poznat samo po nadimku Zemo, i dalje su najveća misterija ovog slučaja.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar