SRPSKI ZATVORI: Pod ključem stotine teško mentalno obolelih

SRPSKI ZATVORI: Pod ključem stotine teško mentalno obolelih


U nedostatku pouzdanih podataka, procene su jedino sredstvo kojem se može pribeći kada se diskutuje o pitanju broja mentalno obolelih osoba u Srbiji. Ni van naših granica nije mnogo bolje, a parametrima s kojima barataju psihijatri došlo se do procene da je između petine i četvrtine stanovništva ugroženog mentalnog zdravlja. U pomenuti broj psihijatri su uvrstili i savremene boljke, pre svega nagomilani stres i depresiju kao veoma čestu posledicu.

Do druge vrste podataka, odnosno o ustanovljenom broju ili procentu u ukupnoj populaciji obolelih od teških mentalnih bolesti, nemoguće je doći, pre svega zato što bi se malo ko usudio da se tom oblašću bavi isključivo na osnovu paušalnih pretpostavki.
Ovdašnji psihijatri upozoravaju da su mučne okolnosti s kojima su se građani naša zemlje suočavali od 90-ih godina prošlog veka dodatno uticale na broj ljudi koji su psihički oboleli. Dostupne informacije potvrđuju njihovo uverenje. Primera radi, samo tokom prve godine postojanja Centra za mentalno zdravlje u Beogradu, pomoć u ovoj ustanovi, za koju nisu potrebni ni uput ni zakazivanje, zatražilo je više od 5.000 građana iz Beograda i unutrašnjosti, pretežan broj starosti između 26 i 45 godina.

“Oko 30 odsto njih je dobilo samo savet i na taj način preveniralo bolest, a ostalih 70 odsto su dobili rano i pravovremeno lečenje. Svaki drugi posetilac bio je prvi put u kontaktu s nekim od stručnjaka iz domena mentalnog zdravlja. Pomoć pre zatraže žene, tek svaki treći posetilac je muškarac”, navela je Ivana Stašević Karličić, direktorka klinike “Laza Lazarević”.

Klinički psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Dimitrijević kaže da je prava psihoterapijska pomoć u Srbiji i dalje nedostupna iz dva razloga:

“Prvo, realna plata je mala, a psihoterapija je skupa. Drugo, institucije gde psihoterapija može da se dobije besplatno jedva da postoje i organičene su na univerzitetske gradove. Naravno, sve i kad bi ti problemi nestali, mnogi ljudi se ne bi javljali za pomoć zbog straha od odbacivanja, podsmeha ili osude, što onda vodi tome da se ljudi kasno, ili nikada, javljaju za pomoć, da gubimo trenutke kada problem još nije u punoj snazi i kada ga je najlakše rešiti. Svetska psihijatrijska organizacija prepoznala je ovo kao svoj najveći problem i pokrenula veliki broj takozvanih antistigma kampanja”.

Daleko od javnosti

Donedavno se temi mentalnog zdravlja stanovništva, uprkos brojnim pričama i diskusijama, kao i izradi strategije za brigu o psihičkom stanju građana, nije posvećivala značajnija pažnja. Praktičan odnos prema ovom važnom problemu funkcionisao je na istovetnim principima kao pre nekoliko decenija, što je uslovilo niz dodatnih komplikacija. A najočitije su nastale tamo gde su zapravo najmanje vidljive – u ustanovama zatvorenog tipa gde pristup javnosti nije svakodnevan. Nažalost, ni preovlađujuće interesovanje javnosti i stručnjaka iz različitih oblasti za ovu temu nije “zahtevalo” veći angažman institucija.

Shutterstock

Shutterstock

Prema okvirnim podacima koje je mogao da prikupi tokom obilazaka zatvora u Srbiji, Miloš Janković, nekadašnji zaštitnik građana i osnivač Nacionalnog mehanizma za sprečavanje torture, kaže da se samo u našim zatvorima nalazi više stotina ljudi s mentalnim oboljenjima kojima tu nije mesto.

Povezane vesti – PRAVDA ILI ODMAZDA? Države ukidaju, a građani prizivaju smrtnu kaznu

“Nailazili smo na situacije da se u zatvorima na izvršenje kazne smeštaju ljudi sa teškim mentalnim poremećajima. Pitanje je kako su oni uopšte krivično osuđeni? Uglavnom, radilo se o tome da su veštaci utvrdili kako su ti ljudi u momentu izvršenja krivičnog dela bili svesni radnje koje čine, a da je potom, navodno, došlo do naglog pogoršanja njihovog zdravstvenog stanja, pa su oboleli od teškog mentalnog poremećaja. I takve ljude šalju u zatvor na redovno odsluženje kazne, što je pogubno iz više razloga”, kaže Janković.
Sažimajući sve negativne posledice takvog postupanja, on navodi da se u takvim okolnostima svi u okruženju osećaju nelagodno, pa i ugroženo:

“U zatvoru u Sremskoj Mitrovici, kada smo bili u obilasku, naišli smo na dokument u kojem je načelnik službe za obezbeđenje napisao ‘Mi nismo niti obučeni, niti znamo da tretiramo takvu osobu’. Potom smo razgovarali sa zatvorenikom na kojeg se odnosila pomenuta beleška, a on nam je rekao da ima problem da boravi na tom mestu i u toj situaciji, jer ga ostali zatvorenici seksualno zlostavljaju tokom noći. Iz razgovora sa njegovim sobnim cimerima, zatvorskim lekarom i stražarima, shvatili smo da to nije tačno, odnosno da čovek ima mentalni poremećaj, da ne govori istinu. Međutim, saznali smo mnogo više. Da su zapravo cimeri u strahu, da se na osnovu njegovog ponašanja plaše da bi tokom noći mogao da im fizički učini neko zlo. A pritom ni stražari nisu obučeni za rad s takvim osobama, što im otežava rukovođenje čitavim sistemom. Naravno da zatvor nije adekvatno mesto za medicinski tretman takvih ljudi, zbog čega smo i podneli preporuke da se osobe s mentalnim smetnjama izmeste iz redovnog zatvorskog režima. U zatvorima se trenutno nalazi nekoliko stotina ljudi obolelih od teških mentalnih poremećaja u manjem ili većim intenzitetu”.

Primera je puno. Jedan od njih je i slučaj čoveka koji je preko društvenih mreža vređao i pretio visokom državnom zvaničniku zbog čega je odveden u pritvor. Zatim je došlo do problema u radu suda oko toga da li je veštacima plaćeno veštačenje njegovog stanje ili nije, pa se sve to odužilo na nekoliko meseci, a pritvoreni je za to vreme stavljen u specijalnu zatvorsku bolnicu. Ispostavilo se da ona nije adekvatno mesto za čoveka sa tako teškim mentalnim poremećajem. Na kraju je privedeni preminuo, a uzrok smrti je bio povezan s njegovim psihičkim stanjem. Problem je u tome što je sud bio upoznat s njegovom dijagnozom, ali su aljkavost u radu i neodgovarajući tretman uzrokovali da premine u zatvoru.

fff-zatvor-4-710x474

“Ako je neko psihijatrijski oboleo, ako je njegov mentalni poremećaj lako videti i ustanoviti, to ne bi trebalo da doživimo kao pretnju u krivično-pravnom smislu. Ta osoba bi trebalo da bude odvedena u psihijatrijsku bolnicu. Pa ako je opasan po sebe i druge, da se shodno Zakonu o pravima osoba sa mentalnim smetnjama izvrši tretman nad njim. Ali nije odgovarajuće da se krivično procesuira lice koje nije svesno svojih postupaka. Evidentno je bilo da to nije učinio sa umišljajem i da već ima dijagnozu, zbog čega je morao da bude poslat u odgovarajuću bolnicu.”

Prema njegovim rečima, ne postoje prepreke da neko ko je mentalno oboleo može da bude krivično procesuiran, ali se procedura kako se to čini mora jasno definisati:

Povezane vesti – ALTERNATIVNA ROBIJA: “Privilegije” uživa 2.208 osuđenika

“Sva ta lica su potpuno marginalizovana. Pojedini su pokušavali da sačine neke statistike o krivičnim delima koja su počinili ljudi sa mentalnim oboljenjima, ali pouzdanih saznanja nema, ozbiljna istraživanja nisu ni rađena. Međutim, izvesno je, bar kada se radi o najtežim delima, o ubistvima, da su ih takozvani zdravi ljudi počinili nemerljivo više nego ‘ludaci’, kako ih ovde i dalje, čak i pojedini psihijatri nazivaju”.

Moć psihijatara

Teško je porediti, ali u neku ruku možda i značajniji problem od smeštanja mentalno obolelih osoba u zatvore jeste način upućivanja i uslovi pod kojima se takvi ljudi drže u psihijatrijskim bolnicama.

U Srbiji postoji pet velikih ustanova takvog tipa, u kojima je smešteno između četiri i pet hiljada pacijenata. Nalaze se u bolnici “Laza Lazarević”, koja osim u Beogradu, znatno veći deo ima u Padinskoj Skeli, u Novom Kneževcu, Vršcu, Kovinu i Toponici kraj Niša. Deluje čudno da se čak četiri od ovih pet bolnica nalaze u Vojvodini, ali i to je relikt nekih davnašnjih vremena i pokazatelj da se to pitanje nije rešavalo.

social-network-post-1920x10803-710x399

Kako god, ukorenjeno stanovište da “sve ludake treba skloniti sa ulice”, gotovo da se doslovno i primenjuje bez ikakvih dodatnih pitanja i analiza. Nove okolnosti se ne preispituju, radi se onako kako se to u svetu odavno ne čini.

Javnost je ravnodušna, teško će se uznemiriti zbog tretmana ljudi s mentalnim oboljenjima, tema im nije interesantna čak i slučaju poput onog iz Šapca kada je psihijatrijski bolesnik preminuo u tamošnjoj bolnici pošto je bez ikakvog nadzora bio vezan za krevet čitavu noć.

“Posle tog slučaja smo sastavili procedure na koji način tako nešto sme da se učini. Mi ne osporavamo da se neki pacijent u datim okolnostima mora vezati, ali ne može da se veže za krevet i ostavi bez ikakve brige nekog ko je zadužen za njegovo stanje… Ako odete do ‘Laze Lazarevića’, što je mali deo, videćete rešetke na prozorima, unutra pacijente zaključavaju u sobe, oni ne mogu da ih napuste. Takav režim je često gori nego u poluotvorenom odeljenju u zatvoru, a da ne govorimo o otvorenom odeljenju. I dok će ljudi iz zatvora jednog dana izaći, mnogi psihijatrijsku bolnicu nikad neće napustiti”, kaže Janković.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar