TAJNE SLUŽBE: Karađorđe imao špijunsku mrežu

TAJNE SLUŽBE: Karađorđe imao špijunsku mrežu


Početkom XIX veka srpski narod je bio pod tuđinskom vlašću, najvećim delom pod Turskom i Austrijom. Naročito je bio težak položaj Srba u Beogradskom pašaluku, gde su 1801. godine vlast prigrabile dahije, vođe janičara. Ne poštujući sultanovu vlast, dahije su zavele divljački teror nad srpskim narodom. Imajući informacije da Srbi spremaju ustanak, dahije su u januaru 1804. pokušale da to preduprede ubivši najviđenije Srbe u pašaluku – u Beograd su doneli 123 glave pogubljenih knezova i viđenijih Srba.

Umesto da zaplaše narod, dahije su ubrzale izbijanje ustanka. Na zboru narodnih predstavnika, većinom iz Šumadije, u Orašcu je 14. februara 1804. doneta odluka o podizanju ustanka, za čijeg vođu je izabran Karađorđe Petrović. Ustanak se nakon Šumadije proširio i na ostale nahije Beogradskog pašaluka, a potom i na susedne oblasti naseljene srpskim stanovništvom. Posle bitke na Ivankovcu u avgustu 1805, ustanak je prerastao u borbu za oslobođenje od turske vlasti.

U decembru iste godine oslobođen je Beograd, da bi se oslobođena teritorija pred kraj ustanka sastojala iz 12 nahija Beogradskog pašaluka, pet nahija Vidinskog, tri nahije Leskovačkog i delova Novopazarskog, Sjeničkog i Zvorničkog pašaluka.

Dositejeva mudrost

Ipak, nakon gotovo jednogodišnjih vojnih priprema, u leto 1813. Turska je sa ogromnom vojskom iz tri pravca napala Srbiju. Posle žestokih borbi otpor je slomljen, a većina vođa ustanka s Karađorđem na čelu prešla je u Austriju.

Povezane vesti – Ubistvo Kneleta, najmlađe legende sive zone Beograda

U sklopu izgradnje državne uprave vođstvo ustanka je preduzimalo i aktivnosti na formiranju organa koji su, pored ostalog, sprovodili i obaveštajno-bezbednosne aktivnosti, ali do kraja ustanka 1813. nije došlo do njihovog potpunog institucionalnog organizovanja. Najznačajnije aktivnosti sprovođene su u sklopu poslova kojima je, kao vrhovni vožd, rukovodio sam Karađorđe.

Oružanu silu ustaničke Srbije činila je narodna vojska regrutovana po teritorijalnom principu, odnosno po nahijama. Na čelu nahijskih vojski bile su vojvode. Začetak stalne vojske predstavljali su momci i bećari. Momci su bili neka vrsta telesne garde vožda i vojvoda, ali su izvršavali i druga naređenja. Bili su to poverljivi, stalno naoružani mladići iz dobrih porodica. Karađorđe i vojvode su momke često koristili za izvršavanje najpoverljivijih obaveštajno-bezbednosnih zadataka, ali i u uzajamnim obračunima.

Bećari su bili najsiromašniji seljaci ili došljaci koji su ratovali za platu. Pored ratovanja s Turcima, korišćeni su i za gonjenje hajduka ili gušenje narodnih buna.

Početkom 1811. na skupštini u Beogradu je izvršena velika reorganizacija državne uprave. Uveden je strogo centralizovan sistem i reformisan Praviteljstvujušči sovjet, koji je sačinjavalo šest popečitelja (ministara). Za popečitelje su postavljeni: Mladen Milovanović za popečitelja vojnog, Milenko Stojković za popečitelja inostranih dela, Dositej Obradović za popečitelja prosvete, Jakov Nenadović za popečitelja unutrašnjih dela, Petar Todorović Dobrnjac za popečitelja pravde, i Sima Marković za popečitelja finansija.

Iz diplome koja je izdata prvom srpskom popečitelju unutrašnjih dela Jakovu Nenadoviću vidi se da je on bio nadležan za “vnutrena dela”, ali nije precizirano koja. Sigurno je da se, na prvom mestu, starao o redu i bezbednosti u zemlji.

Ratovanje s Turcima te očajnička diplomatska aktivnost u cilju dobijanja podrške neke od velikih hrišćanskih sila primorali su ustaničko rukovodstvo da preduzima intenzivne obaveštajne aktivnosti. Od životne važnosti bilo je doći do informacija o planovima i namerama turske vojske, njenoj brojnosti, snabdevenosti, pravcima napada, moralu… Te aktivnosti su realizovane u sklopu poslova kojima je, kao vrhovni vožd, rukovodio sam Karađorđe. Kod njega su se slivale prikupljene informacije na osnovu kojih je nalagao preduzimanje daljih mera.

Obaveštajne aktivnosti prema Austriji i Rusiji bile su skromne, a o njihovim planovima prema Srbiji se znalo veoma malo. I o evropskim dešavanjima informisalo se uglavnom od nekolicine obrazovanih prečanskih Srba, u prvom redu od iskrenog i mudrog rodoljuba Dositeja Obradovića. Tu situaciju najbolje ilustruju Karađorđeve reči izgovorene nakon jednog razgovora s Dositejem: “Ovaj starac, ako i ne zna što carevi jedu, jamačno zna o čemu govore”.

Povezane vesti – Ko su sve plaćenici kavačkog klana

Obaveštajne aktivnosti je finansirao Sovjet iz narodne kase. Ruski pukovnik Dibič, koji je 1811. boravio u Srbiji u poverljivoj misiji, u svom izveštaju je, između ostalog, naveo da ustanička vlast ima velike troškove na izdržavanju špijuna koji u Turskoj rade za Srbiju. Imajući u vidu skromna sredstva kojima su ustanici raspolagali, te da je najveći deo trošen na nabavku oružja i hrane, jasno je da su sredstva izdvajana za obaveštajne aktivnosti ipak bila mala.

Surovo prema izdajnicima

Postupanje prema uhvaćenim turskim špijunima bilo je surovo. U Karađorđevom zakoniku iz 1810. regulisana je materija iz krivičnog zakonodavstva pa je bila predviđena kazna i za delo špijunaže: “Koji bi se Srbin uvatio i osvedočio da taino vodi razgovor s Turcima i prijateljstvo, to est špiunluk, da Turcima dokazuje i rod svoj izdae, tai da se kaštigue da mu se prebiju obe noge na dva mesta i obe ruke i tako živ da se digne na kolo i da se ne digne dok kost trae.”

U praksi se najčešće dešavalo da lica za koja se posumnjalo da su turski špijuni budu na najsuroviji način ubijena na mestu. Ni oni kojima se sudilo obično nisu ništa bolje prolazili.

I pre izbijanja ustanka turske vlasti su preduzimale aktivnosti da dođu do podataka o stanju i namerama stanovništva. Na odluku dahija da izvrše seču knezova uticalo je i otkrivanje pisma koje je valjevski knez Aleksa Nenadović uputio majoru Mitezeru, austrijskom komandantu u Zemunu, u kojem, između ostalog, stoji: “Da znate da smo mi ove četiri dahije među sobom pozavađali i oni će se skoro između sebe potući, zato molimo: prepravite džebane i oficire, a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo”.

Osim što su prikupljali podatke, Turci su plasirali i dezinformacije u cilju izazivanja defetizma kod ustanika i među stanovništvom.

Za ove zadatke su u početku uglavnom angažovali Srbe, najčešće pod pretnjom smrti njima i njihovim porodicama, ali i na materijalnoj osnovi. U martu 1804, zahvaljujući informaciji dobijenoj od špijuna koga su imali među Srbima, Turci su u selu pod Avalom razbili četu od tridesetak ustanika.

Na početku ustanka turski uhoda bio je knez Maksim iz sela Guberevca u Beogradskoj nahiji. Zahvaljujući njemu turska jedinica predvođena dahijom Kučuk-Alijom izbegla je srpsku zasedu u selu Vrbica. Doznavši da je Maksim turski špijun, vojvoda Janko Katić ga je 1804. uz pomoć svog pobratima, Turčina iz Beograda, prevarom namamio u selo Rogaču i pogubio.

Posle 1805. Turci su za obaveštajne zadatke, pored Srba, često angažovali i Cincare, Jermene i Grke koji su se uglavnom kao trgovci kretali po Srbiji. Za prikupljanje informacija koristili su čak i neke grčke pravoslavne sveštenike.

Dobar bakšiš

Karađorđe je u više navrata nalagao da se naročita pažnja posveti otkrivanju turskih špijuna i da se prema njima postupa nemilosrdno. U junu 1813. naredio je paraćinskom vojvodi Iliji Barjaktareviću da obesi uhvaćenog turskog špijuna, ali da ga pre toga za koješta ispita. Iste godine je vojvodi Jovanu Stefanoviću naredio da “obesi ili sažeže pred narodom” starca koji nosi turske poruke zbegovima da se predaju.

Pred slom ustanka 1813, Karađorđe je proti Matiji Nenadoviću naređivao da posebno pazi na špijune, i koga uvatite “sudite mu na onom mestu”. U vreme ratnih operacija dešavalo se da zbog najmanje sumnje da su špijuni stradaju i neke nevine pridošlice.

Do podataka o Srbima koji su špijunirali za Turke ustanici su dolazili i ispitivanjem zarobljenih Turaka. Tako je 1809. kod Loznice zarobljeni turski komandir HadžiBersa, da bi spasao život, otkrio identitet Srbina koji je špijunirao u korist Turaka.

Povezane vesti – NEREŠENO UBISTVO ZORANA ŠIJANA: Licitiranje sa imenima ubica

Radi suzbijanja špijunaže naročita pažnja posvećivana je i kontroli pisama. Sva pisma koja su iz Srbije slata u inostranstvo morala su biti pregledana. U cilju lakše kontrole zabranjeno je bilo da se prepiska iz Srbije prema inostranstvu vodi na jevrejskom ili grčkom jeziku.

Turci u Srbiji nisu imali pogodno tlo za obaveštajni rad. Tokom trajanja Prvog srpskog ustanka nisu raspolagali kvalitetnim podacima. Primera radi, 1809. čitav dan nisu znali da su Srbi napustili položaje na Deligradu, a 1810. pred Varvarinsku bitku, da se ustanicima pridružila jedinica ruske vojske sa grofom Orurkom na čelu.

S druge strane, ustanici su u pograničnim oblastima Turske i Austrije, čak i u turskim redovima, imali stalne uhode. Ovi agenti su nazivani prijatelji, odnosno poverljivi prijatelji. Jedan deo njih bio je angažovan na patriotskoj osnovi, dok su drugi, uglavnom islamske veroispovesti, bili angažovani na materijalnoj osnovi. Karađorđe je pre izbijanja ustanka kao informatora imao i topolskog handžiju Ibrahima.

Dosta korisnih informacija su davali Srbi koji su dolazili iz krajeva pod turskom kontrolom. Neposredno po otpočinjanju ustanka, pred Karađorđa su dovedeni izvesni Toma Terzija i Nikola Rakić, koji su mu izneli da je prema Rudniku krenula četa od 35 Turaka te da će zanoćiti u selu Sibnici. Karađorđe je postavio zasedu. Nakon kraće borbe 17 Turaka je zarobljeno, a ostali su pobijeni.

Značajni podaci stizali su i iz pograničnih delova Austrije, od tamošnjih Srba. Svedočanstvo o tome dao je prota Mateja Nenadović: “Mi smo imali plaćena prijatelja u Zemunu i kako razbere da će Turci sutra na nas udariti, on dođe prema nama u ravan, kud no ima nasip Laudonove ćuprije, natrpa trske ili slame, zapali veliki plamen, vidimo i već poznamo da će Turci sutra izaći na boj i bivamo spremni”.

Od Srba iz Srema 1805. su dobili i pravovremenu informaciju o nameri Turaka da napadnu srpsku vojsku na Mišaru. Karađorđe je noć uoči napada naredio da se oko 2.000 konjanika rasporedi u selu Žabari, na boku Mišarskog polja. Nakon žestokog otpora iz šančeva usledio je munjeviti juriš srpskih konjanika na bok turske vojske, koja je tako potpuno razbijena.

Pisma između Karađorđa i ustaničkih starešina prenosili su poverljivi kuriri. Ukoliko su morali prelaziti preko teritorije pod turskom kontrolom, kuriri su pisma vešto skrivali. Prema nekim podacima, već tada su koristili tajnopis, pisanje limunovim sokom. Tako napisan tekst postaje vidljiv kada se hartija izloži izvoru toplote.

U sprovođenju obaveštajnih aktivnosti naročito je bio aktivan prota Mateja Nenadović. Pošto su najbolje podatke ustanici ipak dobijali od Turaka koje su pridobijali na materijalnoj osnovi, Karađorđe u jednoj instrukciji proti Mateji nalaže da se postara „verne prijatelje pronaći koi će istinito za turska namerenija pokazivati i takovima da dae dobar bakšiš“. U pismu iz 1811. prota mu je napisao da je išao na Rožanj da bi se sastao s prijateljem kome je dao četiri dukata, 50 oka masla, te obećao još 30 ako mu saopšti tačne informacije. Prijatelj mu je pod velikom zakletvom rekao da kod “vezira nema ni pola lanjske vojske”.

 

Knjiga “Između čekića i nakovnja”

Dokumenata o delovanju obaveštajno-bezbednosnih službi kroz istoriju je malo, a oni koji postoje teško su dostupni. Ključevi tajnih arhiva brižljivo se čuvaju jer podaci o delovanju službi nepogrešivo objašnjavaju političke interese, ciljeve i postupke svake države i režima. Knjiga o obaveštajno-bezbednosnim službama Srbije 1804-1918. godine, autora Dušana P. Petronijevića i Zorana D. Veljanovića, verno i slikovito svedoči o tome kako su i pod kojim okolnostima one nastajale u našoj državi.

Veština slepog guslara

Živu obaveštajnu aktivnost ustanici su sprovodili među srpskim stanovništvom u krajevima pod turskom kontrolom, naročito u Bosni i Hercegovini, a Karađorđe je održavao vezu i s vladikom Petrom I Petrovićem i hercegovačkim plemenima, nastojeći da ih podstakne na zajedničku borbu protiv Turaka. Neka od pisama koja su razmenjivali Karađorđe i vladika Petar prenosio je Đura Milutinović, slepi guslar iz Vasojevića. Već 1804. vladika ga je poslao da Karađorđu odnese pismo i usmenu poruku. Pismo je sakriveno u izbušenom vratu gusala. Sa sestrićem kao vodičem, Đura je došao u Srbiju i Karađorđu dao pismo. Na putu je pevao uz gusle i Srbima i Turcima, te je tako od sebe otklanjao svaku sumnju. Đura je i kasnije na taj način prenosio poverljive poruke između vladike i vožda, i nikada nije otkriven.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar