TRAGIČNA PROFESIJA NAVIJAČ: Ubijanje pod plaštom obeležja omiljenog kluba

TRAGIČNA PROFESIJA NAVIJAČ: Ubijanje pod plaštom obeležja omiljenog kluba

Pedja Milosavljevic


Gotovo na isti dan kada je pre 20 godina, 30. oktobra 1999. godine, na tribini Partizanovog stadiona stradao sedamnaestogodišnji Aleksandar Radović iz Opova, u Beogradu je ubijen Ljubomir Marković Kića, vođa navijača jedne od grupa navijača Partizana. Sećajući se okolnosti prvopomenutog i poslednjeg slučaja, hroničar tragičnih navijačkih sudbina tokom poslednje dve decenije lakonski je zaključio: “Ništa se nije promenilo iako je moralo i moglo. A postalo je gore”.

Razlika u dva navedena primera je ogromna. Dečak iz Opova kraj Pančeva je stradao jer je kao navijač Crvene zvezde došao samo da gleda utakmicu takozvanog najvećeg rivalstva, dok se za Markovića u medijima bez ikakve rezerve tvrdi da je žrtva obračuna u trci za “navijačko liderstvo” koje podrazumeva i trgovinu narkoticima.

Paravan

Poznavaoci preciznih podela, takozvanih frakcija sa južne tribine među simpatizerima Partizana, navode da je Marković bio jedan od vođa grupe “Alkatraz”. Na snimku jedne od video kamera za nadzor obližnjih objekata zabeležen je trenutak zločina. Dok je stajao na trotoaru čekajući da pređe ulicu, Markoviću, koji je bio u grupi prolaznika, s leđa je prišao napadač s pištoljem u ruci. Iako ga je ugledao i pokušao da umakne, Markoviću nije bilo spasa. Ubica mu je ispalio jedan ili više hitaca u leđa, a potom kada je pao u njega hladnokrvno ispalio još nekoliko metaka kako bi bio siguran da ga je usmrtio. Način likvidacije, s obzirom na sve pređašnje izvršene u istom ili sličnom maniru, ne ostavlja previše prostora za sumnju u pretpostavku da je motiv zločina u sprezi sa narkoticima ili bliskim ilegalnim poslovima.

Shutterstock

Shutterstock

Kao kuriozitet mediji navode da se odavno nije dogodilo da u dnevnim novinama čitulje, u kojima su se Markovićevi prijatelji oprostili od njega, zauzmu punih 10 stranica velikog novinskog formata. Među poslednjim pozdravima svom prijatelju niko nije naveo korene čuvenosti Ljubomira Markovića. A po značaju se izdvaja podatak da je zbog učešća u ubistvu Francuza Brisa Tatona u Beogradu, navijača Tuluza, bio osuđen na 30 godina zatvora. Kasnije mu je kazna preinačena na 13 godina i dva meseca, a iz zatvora je pušten 2017. godine.

Sociolog Dobrivoje Radovanović nema dilemu o tome da su navijački klanovi odavno postali veoma moćni, odnosno da iza navodnog navijačkog paravana stoje narko-klanovi:

“Ne postoji zanimanje vođa navijača. To je samo ‘privremeni posao’ koji im otvara vrata na drugoj strani. Najčešće se bave preprodajom narkotika i borbom oko obezbeđivanja splavova. To su ljudi koji varaju jedni druge i zato dolazi do obračuna i ubistava”.
Kao savršenu ilustraciju uticaja i moći koji su ostvarili navijači, pre svega pristalice beogradskog Partizana, većina ističe primer ubistva Aleksandra Stankovića, kojeg su mediji tek posle smrti prozvali Sale Mutavi, usmrćenog 13. oktobra 2016. godine dok je ulazio u automobil u blizini Centralnog zatvora u Beogradu. Njegovo smaknuće je ostalo nerešeno. Mediji su, pozivajući se na neimenovane policijske izvore, tvrdili da je motiv takođe trgovina narkoticima, a naručilac zločina iz Crne Gore. Mimo pomenutih pretpostavki, dve okolnosti su narednih dana javnosti jasno stavile do znanja da Stanković nije bio običan navijač. Njegovoj sahrani prisustvovali su i predstavnici uprave fudbalskog kluba i pojedini fudbaleri, a potom su svi fudbaleri Partizana na prvom narednom prvenstvenom meču izašli na teren u majicama s njegovim likom.

Povezane vesti – SKINSI NISU U MODI

Od stadiona do rova

Neslavna istorija prebijanja, ranjavanja, stradanja i ubistava među navijačima u Srbiji, sada već ima pozamašnu hronologiju. Počela je još 1993. godine, kada je u vozu kod Leskovca izbila masovna tuča između pristalica Zvezde i Partizana iz južnog dela Srbije. Zvezdini navijači su uhvatili suparnika Milana Tričkovića i izbacili ga iz voza u pokretu. Tričković je preminuo na mestu.
A potom je, nakon nekoliko godina zatišja, već pomenutog 30. oktobra 1999, tokom utakmice između Partizana i Zvezde sa južne tribine tadašnjeg stadiona JNA ka suprotnoj strani ispaljena raketa kojom je usmrćen nedužni Aleksandar Radović, simpatizer Crvene zvezde.

Shutterstock

Shutterstock

Tokom istrage ubistva privedene su i saslušane 154 osobe, utvrđeno je da su brodske rakete koje su posedovali navijači Partizana kupljene u Grčkoj i prošvercovane u Srbiju, a na utakmicu i tribinu su unete kroz svlačionice domaćag kluba. Dovezene su klupskim autobusom, u torbama prvog tima, da bi kroz prozor svlačionice crno-belih bile dodate navijačima. Rakete su na stadionu posedovala čak dvanaestorica navijača Partizana.

Takozvani derbi odigran je do kraja kao da se ništa nije dogodilo. Sudski postupak nije utvrdio ko je tačno ispalio kobnu raketu, a umešani akteri u njihov šverc i posedovanje tokom utakmice su, umesto za ubistvo, optuženi za izazivanje opšte opasnosti! Među optuženima se našao i ekonom Partizana koji je odgovarao za saučesništvo. Na kraju, ekonom i nekoliko navijača su osuđeni na zatvorske kazne od osam do 23 meseca.

“Naš narod kaže da vreme leči sve, ali ovde nije tako. Sve je teže kako vreme prolazi”, rekao je nedavno za BBC na srpskom Tomislav Radović, otac ubijenog Aleksandra. Danas ima 73 godine. I dalje živi u Opovu. “Doktori su mi rekli da mom sinu mu nije bilo spasa. Pogođena je glavna arterija. Momak koji ga je sa tribine izneo na atletsku stazu rekao je da je Aca odmah bio mrtav… Mizerne su kazne izrečene. Nisam siguran da su odslužili ni to što su dobili”.

Povezane vesti – KULTURA NAVIJANJA: Radni dan, drugoligaš i 35.000 navijača na gostovanju

Sećanje na ovu tragediju i danas je sveže za druga i vršnjaka Aleksandra Radovića koji je u međuvremenu i sam postao otac:
“Suđenjem je propuštena prilika da se još tada stvar istera do kraja, zarad budućih generacija. Ne mogu da zamislim osećaj kad izgubiš dete, a onda taj koji je odgovoran bude kažnjen kao da je prošao kroz crveno”.

Pomenutoj utakmici prisustvovao je Dragan Koković, sociolog sporta, delimično i da bi posmatrao navijače kojima se bavio. „Postoje četiri kategorije – prvi su oni koji samo vole da gledaju fudbal, nakon toga postoje navijači koji navijaju za Zvezdu ili Partizan, pa huligani i na kraju kriminalci”, kaže Koković, uz opasku da o nasilju u sportu priča već godinama i da ne može više:

“Nasilje u sportu je samo segment nasilja u društvu. Ono se nakalemilo na probleme društvenog nasilja, s tim što je tu dobilo vidljiviji oblik.

Shutterstock

Shutterstock

Počelo je slomom sistema vrednosti, ali se nasilje na stadionu ne može objasniti samo time… Manipulacija navijačima je velika. Oni se uvek mogu upotrebiti i zloupotrebiti, a videlo se u čitavom regionu da je kratak put od stadiona do rova”.

Nove grupe

Nažalost, posle političkih promena 2000. godine huligani sa navijačkim obeležjima su dobili zamah. U maju 2002. godine posle utakmice plej-ofa između Crvene zvezde i Partizana svirepo je ubijen 66-godišnji Živorad Šišković, bivši bokser i trener pančevačkog Dinama. Pančevac je prišao u pomoć jednom Kinezu kojeg su maltretirala trojica navijača Partizana na železničkoj stanici “Pančevački most”, ali su ga oni brutalno pretukli i kamenovali do smrti.

Posle ovog zločina među najgore huligane su se uvrstili i navijači drugih klubova. Bojan Majić, koji je imao 28 godina, ubijen je 4. avgusta 2005. u napadu pristalica FK Rad na simpatizere FK Voždovac. Veća grupa radovaca sačekala je kasno uveče voz na stanici u Rakovici i upala u vagon u kojem su bili navijači Voždovca koji su pošli u Podgoricu na utakmicu Voždovac – Zeta iz Golubovaca. Posle kraćeg verbalnog sukoba u vozu Bojan Hrvatin, jedan od radovaca, nožem je više puta ubo Majića u vrat i rame, a njegovog druga u leđa. Hrvatin i još trojica njegovoih “saboraca” su potom povukli ručnu kočnicu, zaustavili voz i pobegli. Bojan Hrvatin osuđen je na 30 godina zatvora zbog ubistva Majića. Za krivično delo učestvovanje u tuči Aleksandar Kovačević dobio je osam godina i 11 meseci, a Goran Pantelić i Aleksandar Pavlović osuđeni su na godinu dana zatvora. Međutim, u martu 2012. godine Apelacioni sud u Beogradu prepolovio je Hrvatinu kaznu na 15 godina, dok je za ostalu trojicu navijača ukinuo presudu zbog zastarelosti slučaja.

Iste godine u oktobru, posle utakmice tadašnjih drugoligaša Čukaričkog i Bežanije, u gradskom autobusu na liniji 71 posle sedam uboda u vrat i stomak preminuo je 18-godišnji navijač novobeogradskog kluba. Policija je privela maloletnog osumnjičenog A. K. koji je u trenutku kada je izvršio ubistvo imao samo sedamnaest godina.

Navijač Partizana Petar Sedlak izboden je 25. aprila 2006. godine. Njega je napala grupa navijača Rada na Bežaniji, u Beogradu. Ubio ga je tada 16-godišnji mladić, a Sedlak, koji je imao 23 godine, preminuo je od tri ubodne rane zadobijenih u leđa u KBC Zemun nedugo posle incidenta.

Povezane vesti – DALMACIJA IMA OZBILJAN PROBLEM: Index o opasnom kultu Torcide

U tuči koja je dogovorena telefonom između navijača Crvene zvezde “ultrabojsa” i partizanovih “grobara” iz Železnika, u julu 2006. godine, nastradao je 24-godišnji Aleksandar Panić. Niko od učesnika tuče nije primetio da je Panić povređen, a kada je počeo da viče da je izboden,, učesnici tuče su se razbežali. Za ubistvo je na deset godina zatvora osuđen navijač crveno-belih Marko Blagojević.
Užasan zločin dogodio se u aprilu 2007. godine u kladionici “Rojal” na Novom Beogradu kada je navijač Partizana tražio od 20-godišnjeg Dušana Penića da mu preda crveno-beli dres Dušana Baste kako bi ga zapalio. Verbalni sukob je prerastao u tuču, a partizanovac je potom izvadio pištolj i kundakom udarao mladića u glavu, posle čega je Penić pao na trotoar, udario glavom u ivičnjak usled čega je zadobio nagnječenje mozga i prelom baze lobanje. Preminuo je u Urgentnom centru.

Uroš Mišić, navijač Crvene zvezde, na utakmici protiv Hajduka iz Kule 2007. napao je žandarma Nebojšu Trajkovića, pokušavši da mu ugura upaljenu baklju u usta. Osuđen je na 10 godina zatvora zbog pokušaja ubistva. Apelacioni sud mu je prepolovio kaznu. Pošto je ispunio uslove za umanjenje kazne predviđene stupanjem na snagu Zakona o amnestiji, u decembru 2012. je pušten na slobodu.

Shutterstock

Shutterstock

U tuči navijača Vojvodine i Partizana 14. aprila 2008. godine kod železničke stanice u Futogu, nedaleko od Novog Sada, ubijen je Dejan Dimitrijević zvani Lonac, star 27 godina. Za ubistvo navijača Vojvodine osuđen je Stevan Stanković. Prvom presudom trebalo je da robija 15 godina, ali mu je kazna smanjena na 10 godina i osam meseci. I ova tuča je, navodno, bila dogovorena.

Mračna slika

Možda i najbrutalnije ubistvo navijača desilo se 17. septembar 2009. kada je u strogom centru Beograda napadnut i teško povređen Bris Taton, navijač francuskog Tuluza, koji je 12 dana kasnije podlegao povredama u bolnici. Taton je, zajedno s grupom navijača francuskog kluba, doputovao u Beograd na utakmicu svog kluba protiv Partizana. Istraga je utvrdila da je Francuze uoči utakmice, dok su opušteno sedeli u kafiću, u dobro pripremljenoj “akciji” napala grupa od oko 30 razjarenih huligana.

Optužnica je navijače Partizana teretila da su opkolili Tatona i tukli ga nogama i rukama dok je ležao na trotoaru. Iako su brojni svedoci, posle promene prvobitnih iskaza, tvrdili da je Taton u pokušaju da se spase sam skočio sa velike visine, u optužnici je navedeno da su ga partizanovci odvukli i pritisli na ogradu stepeništa, a potom bacili sa visine od 4,28 metara u prostor između stepeništa i garaže.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar