UBICE VRŠLJAJU PO SRBIJI: Novac nije dovoljno dobar mamac

UBICE VRŠLJAJU PO SRBIJI: Novac nije dovoljno dobar mamac

Shutterstock


Nikakvim jubilejom se ne može zvati, ali je gotovo punih 20 godina od kako je policija Srbije raspisala prvu novčanu nagradu za informacije koje bi pomogle u rasvetljavanju najtežih zločina. Nekadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, naravno uz saglasnost političkih partnera iz tadašnje vladajuće strukture, objavio je da će pouzdana informacija koja bi neposredno pomogla u otkrivanju ubica političara, policajaca, poslovnih ljudi i kriminalca biti nagrađena sa 300.000 tadašnjih nemačkih maraka. Pritom, kako je stajalo iznad potpisa, ministar policije garantovao je svima koji informacije dostave tajnost podataka i potpuno zaštitu.

Uprkos izazovnoj finansijskoj ponudi, na ovaj jedinstveni oglas, čiji je poster bio zalepljen na ulazu u sve policijske stanice, niko se nije javio. Ili, ukoliko je takvih uopšte bilo, o tome nije objavljena nijedan podatak. Ponuda je ostala bez odgovara. Ogromna većina nerešenih ubistava za čije rešenje su policija i državni vrh tražili pomoć “upućenih građana” uz materijalnu naknadu, i danas je u istom statusu. Jedino što se u međuvremenu moglo čuti potiče iz nedovoljno pouzdanih sećanja političkih aktera. U jednom od njih Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije, naveo je sledeće:

dušan mihajlović

“Dok smo pregovarali o ostavci ministra policije Dušana Mihajlovića nakon protesta ‘crvenih beretki’, Milorad Ulemek Legija je stao pored plakata na kojem je bila raspisana nagrada i počeo naglas da sabira sume ispod fotografija. Zatim je rekao: Ne znam da li da vam uzmem ove milione sada ili kasnije”.

Naravno, Legiju niko nije pitao na koja ubistva misli, da li je sabirao sumu ispod svih objavljenih fotografija, niti odakle mu saznanja za bar neko od njih. Kasnije, kada je već boravio u zatvoru osuđen za neke od pomenutih zločina, brojni su se osmelili da o tome javno govore. Legija novac nije dobio, jer je u vreme njegovog hapšenja zbog zločina na Ibarskoj magistrali i ubistva Ivana Stambolića nagrada već bila ukinuta. Ali, nije stigao ni da iznese saznanja o tome da li je za izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu sledila isplata od pet miliona dolara nagrade koju su obećali Amerikanci.

Pročitajte još: Ubistvo Nikčevića – Čovek kojem je Eskobar napisao čitulju

Drugi neposredni akter, tada ministar policije Dušan Mihajlović, godinama kasnije je u Specijalnom sudu tokom suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije rekao da to nije bio mudar potez:
“Moja glupa odluka je bila da raspišem nagradu za informacije o ubistvima na Ibarskoj magistrali, ubistvima Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Šešelj se javio i tražio pare, tvrdeći da je ubica Kurak, ali policija nije raspolagala takvim informacijama”.

Kako je objasnio, novac za nagrade o informacijama nije nudila država, već “pojedine firme i pojedinci koji su želeli da ostanu anonimni, a stalo im je do toga da se kriminal iskoreni”. Kasnije povlačenje ponuđene nagrade nije obrazloženo time da su pojedinci i firme koje su ih preko policije nudili izgubili interesovanje i želju da se kriminal iskoreni.

AP Photo/John Minchillo

AP Photo/John Minchillo

Kako god, na plakatu nerazjašnjenih ubistava koje je policija posle političkih promena 5. oktobra 2000. godine objavila, znatan broj se dogodio u vreme kada je uveliko svrgnut režim Slobodana Miloševića. Osim likvidacije Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, sva druga ubistva su, osim onih pripisanih takozvanom zemunskom klanu, ostala nerešena. Među njima štrče likvidacije političara, policajaca i privrednika. Nijedna vlast u proteklih 20 godina nije pokazala previše interesovanja da ikada budu rešena.

Savezni ministar odbrane Pavle Bulatović ubijen je u večernjim satima 7. februara 2000. godine u restoranu na stadionu Rada na Banjici, dok je sedeo s Vukom Obradovićem, direktorom Ju garant banke, i Mirkom Kneževićem, upravnikom restorana. Ubica je preko fudbalskog terena prišao zadnjoj strani restorana i kroz prozor ispalio nekoliko rafala iz automatskog oružja. Ministar je usmrćen na mestu.

Skromnim ponašanjem i načinom života Bulatović je po svim merilima odudarao od kolega političara najvišeg ranga. Istragu njegovog ubistva zajednički su vodili kriminalistička policija i vojna bezbednost. Uprkos pretpostavki da je vojska imala moćnu obaveštajnu službu, sve informacije koje su kasnije predstavljene kao plod zajedničkog rada zapravo su bili podaci do kojih je došla policija. Ni to nije bilo od velikog značaja. Ubica i nalogodavac zločina nisu otkriveni iako je navođeno nekoliko konkretnih imena. Sva saznanja ukazuju da je Bulatović ubijen jer je sprečavao mahinacije s nabavkama opreme za vojsku, što je bio zaključak i skupštinske komisije koja se bavila ovim zločinom.

Pročitajte još: Čuvar tajni o iznetom novcu

Sudija van spiska

Predmet ubistva Pavla Bulatovića dodeljen je sudiji Nebojši Simeunoviću, koji je javnosti postao poznat zbog odbijanja da odredi pritvaranje čelnika tadašnjeg DOS-a Nebojše Čovića i Borisa Tadića, kao i štrajkačkog odbora kolubarskih rudara. U noći između 6. i 7. novembra sudija je nestao, a njegovo telo je u Dunavu kod hotela “Jugoslavija” pronađeno 3. decembra. Nestanak i veoma čudnu smrt sudije Simeunovića policija nije okarakterisala kao moguće ubistvo, već kao samoubistvo, iako su forenzičari otkrili čak 66 nelogičnosti u nalazu o njegovoj smrti. Najbanalnija je bila da su dokumenta nađena u mantilu koji je imao na sebi kad je njegovo telo otkriveno “posle nekoliko dana u vodi” – bila potpuno suva!

U noći između 9. i 10. aprila 1997. u beogradskom restoranu “Mama mia” ubijen je tadašnji vršilac dužnosti ministra srpske policije Radovan Stojičić Badža. Izvršilac zločina nije identifikovan. Na dan ubistva Stojičić je bio zaokupljen privatnim problemima u vezi sa svojim tada maloletnim sinom. Tog dana je proveo više od dva sata u razgovoru s Jovicom Stanišićem, načelnikom DB-a, kojeg je doživljavao kao prijatelja kojem može uvek da se obrati za pomoć, a koji mu je i ranije pomagao oko rešavanja problema u koje je njegov sin upadao. Razgovoru je prisustvovao i Stanišićev zamenik Dragiša Ristivojević.

pistolj

Na mesto ubistva u restoran “Mama mia” prvi su stigli Jovica Stanišić i Petar Zeković, načelnik beogradske policije. Potom je stigao i Dragiša Ristivojević. Sva trojica su kasnije zajedno otišli u Užičku da obaveste predsednika Srbije Slobodana Miloševića. Potom su se vratili u zgradu MUP-a gde su se okupili u kancelariji generala Vlastimira Đorđevića. Dok su sedeli i razgovarali, u kancelariju je ušao Željko Ražnatović Arkan, glasno psujući ubice. Arkan je od generala Đorđevića tražio da on vodi istragu obećavajući da će veoma brzo naći ubice. Đorđević ga je smirio i rekao da je to ipak posao policije.

Prva likvidacija za koju je nekadašnja vlast tvrdila da ima jasnu političku pozadinu dogodila se 24. oktobra 1997. godine kada je u Beogradu ubijen Zoran Todorović Kundak, generalni sekretar JUL-a, stranke Mirjane Marković. Todorović je bio direktor tadašnjeg “Beopetrola”, jednog od najvećih distributera nafte, u to vreme najtraženije robe u Srbiji.

Ubistvo se desilo nekoliko minuta posle osam sati ispred zgrade “Beopetrola” u Novom Beogradu. Todorović je, prema izjavi očevidaca, izašao iz “mercedesa”, pozdravio se s jednim čovekom, a onda su se čula dva prigušena rafala. Radnik sa obližnjeg gradilišta rekao je da je nakon ispaljenih hitaca ubica, nižeg rasta s kapom na glavi, pobegao iza zgrade Kundakovog preduzeća. Sekretar JUL-a je preminuo na mestu, a Siniša Milenković, koji je stajao s njim u trenutku napada, teško je ranjen.

Povezane vesti – Država zataškala ko je ubio ministra odbrane

Državni mediji su likvidaciji Todorovića posvetili malo prostora, dok su predstavnici opozicije nagoveštavali da se zahuktao obračun u krugu sledbenika tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Povod za takav zaključak bilo je i ubistvo Radovana Stojičića Badže, prvog čoveka srpske policije, koje se dogodilo šest meseci ranije.
Todorovićevoj sahrani su pored predsednika Miloševića prisustvovali najvažniji političari tog doba, a pročitano je pismo Mire Marković koja je u vreme zločina bila van zemlje, u kojem je, između ostalog, navela da je punih 15 godina bila njegova najbolja drugarica.

Zaboravljeni inspektori

Generalni direktor JAT-a Žika Petrović ubijen je 25. aprila 2000. ispred svoje kuće. Petrović, atipični srpski menadžer bez vozača i telohranitelja, bio je osam godina prvi čovek nacionalnog avio-prevoznika. Njegovoj likvidaciji ni tadašnja, ni kasnija vlast nisu posvetili nikakvu pažnju, a motivi za ubistvo su svedeni na dve mogućnosti: saznanja koja je imao o novcu koji su državni funkcioneri, novi bogataši i mafijaši avionima JAT-a iznosili iz zemlje, ili o navodnim mahinacijama pri kupovini i prodaji aviona. Druga opcija je malo verovatna, jer Petrović nije imao ni potrebe, a samostalno ni mogućnosti da se upliće u nezakonite poslove.

pištolj, photo:printscreen

Ni njegova, ni porodica Zorana Todorovića Kundaka nikada se nisu oglasile u javnosti.
Zločin oko kojeg su se najžešće sukobili političari posle 5. oktobra 2000. dogodio se 3. avgusta 2001. godine, kada je ispred svog stana na Novom Beogradu ubijen Momir Gavrilović, nekadašnji operativac Državne bezbednosti. DB je napustio odmah posle NATO bombardovanja 1999. i počeo da se bavi privatnim poslovima. Gavrilović je ubijen samo nekoliko sati pošto se sastao s predsednikom tadašnje SR Jugoslavije Vojislavom Koštunicom.

Pojedini mediji su vrlo brzo izneli pretpostavku da je likvidiran zbog iznošenja detalja o sprezi kriminala s ljudima iz vlasti, odnosno s kabinetom premijera Srbije Zorana Đinđića. Navedeno je i da je znao sve detalja ubistva vlasnika “Dnevnog telegrafa” Slavka Ćuruvije, organizaciju zločina pa čak i imena ubica. Sve to je, navodno, otkrio i Koštunici.

Usledili su oštri verbalni obračuni između kabineta predsednika i premijera, a međusobno su se optuživali za kriminalne rabote, saradnju s mafijašima i ubistvo Gavrilovića.

U želji da ga prikažu u što lošijem svetlu, dvadesetak dana kasnije objavljen je njegov navodni dosije u kojem je predstavljen kao okoreli kriminalac. U “biografiji” za koju se ne zna čije je autorsko delo, pisalo je da je nekadašnji pripadnik DB učestvovao u nekoliko likvidacija u Beogradu, da je imao privatan zatvor, ucenjivao imućne ljude, reketirao, mučio…

S druge strane, optužbe od ljudi bliskih predsedniku Koštunici glasile su da je Gavrilović ubijen jer je pojedinim kolegama u Javnoj bezbednosti saopštio svoja saznanja o likvidaciji Slavka Ćuruvije. Prema istom izvoru, Gavrilović je izneo i dokaze o saradnji pojedinih ljudi iz kabineta premijera Đinđića sa, u to vreme, jedinstvenim surčinsko-zemunskim klanom.

Koliko se moglo saznati, Momir Gavrilović nije ostavio nikakve pisane tragove za tvrdnje koje su mu drugi pripisali. Nikada nije precizno objašnjeno ni šta je bila svrha njegove posete kabinetu predsednika države, niti da li je prethodno, prema uveravanjima ljudi iz bliskog Đinđićevog okruženja, pokušavao da ostvari kontakt i sa premijerom.

Ni ubistvo generalnog sekretara Fudbalskog saveza Srbije i Crne Gore Branka Bulatovića, ubijenog 26. marta 2004. godine, nije zavredelo finansijsku ponudu da bude rešeno.

Kada je Bulatović ušao u zgradu Saveza, čovek koji je stajao kod lifta prišao mu je i ispalio metak u potiljak. Zatim je otišao kroz obližnji podzemni prolaz. Sutradan je policija objavila foto-robot osumnjičenog, ali niko nije uhapšen. Kasnije je objavljeno da je ubistvo naručeno iz Crne Gore jer je Bulatović odbio da registruje jednu utakmicu zbog sumnje da je nameštena. To nije dokazano, niti je rasvetljen motiv zločina.

Nagrada za informacije o ubistvima inspektora policije Dragana Radišića, Milorada Vlahovića i Dragana Simića javno je ponuđena. O njihovim likvidacijama puno je pisano i govoreno, ali za proteklih 20 godina u rasvetljavanju zločina ništa nije učinjeno.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar