Ubijen zbog prezimena

Ubijen zbog prezimena

EPA PHOTO EPA/DULE TACKA/gh


Ivan Stambolić i Slobodan Milošević bili su cimeri u stanu u Ulici Zdravka Čelara, prijatelji… Milošević je dolazio na funkcije sa kojih je Ivan odlazio… A onda je Milošević učinio sve da smeni Ivana sa mesta predsednika Srbije. Nije uspeo u prvom glasanju. Ivan je ponovio glasanje i podigao ruku protiv sebe. Onda je po Miloševićevom naređenju ubijena Bojana, Ivanova ćerka. Zato je Katarina, Ivanova supruga, sa Bojanine sahrane oterala Miloševića iz kapele. Rekla mu je: „Ti si je ubio“. I kad je Ivan nestao, 15 minuta kasnije i ona i mi, cela porodica smo znali da je mrtav. Katarina je pozvala Predsedništvo. Tamo su bili i Milošević i Mirjana Marković, ali se nisu javili na telefon. Sekretarici je Katarina rekla: „Znam da je mrtav, znam da su ga ubili“. Proklela ih je.
Dvadeset godina porodice braće Ivana Stambolića su ćutale, noseći krstove svog prezimena, krstove svojih nesreća i tragedija. Ivanova smrt ih je ujedinila i razorila u bolu. Svako od njih tu bol poneo je i nosi je sam u sebi. Dvadeset godina trebalo im je da odluče da prvi put progovore javno. Iz jednog razloga: „Da se takav zločin više nikad ne ponovi“. Za razgovor sa redakcijom „Ekspresa“ imali su samo jedan uslov – da se njihova imena kao sagovornika ne pominju, zbog njihove deca i prezimena koje im je svima samo donelo pretežak teret. Ali i da konačno otkriju sve tajne koje su pratile prijateljstvo i sukob Ivana i bračnog para Milošević, Ivanov nestanak, istragu, razrešenje zločina… A tajni je i dalje više nego što se očekuje…

Povezane vestiOlako izgubljen razum

Ivanov stariji brat Vukašin umro je pre sedam godina, bavio se politikom mnogo pre Ivana. Miloš Stambolić je bio generalni direktor „Nolita“. Draško Stambolić je ostao na porodičnom imanju u selu Katići kod Ivanjice. Najmlađi brat Milun je arhitekta. Nikada se nije bavio politikom. Danas, živi su samo Miloš, koji se odmah posle nesreća 80-ih odselio u Kanadu, i Milun koji je ostao da živi u Beogradu.
Njihov ujak Petar Stambolić bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, narodni heroj, predsednik Saveznog izvršnog veća, predsednik Predsedništva SFRJ. Istaknuta, ugledna i moćna politička porodica.
„Ivan je karijeru počeo u CER-a u Čačku, a onda je počeo da se bavi politikom. Ušao je u taj svet na velika vrata, od ’Tehnogasa’ do Privredne komore Beograda. Bio je generalni direktor, Milošević jedan od direktora. Prosto, Milošević je od početka dolazio na mesta sa kojih je Ivan odlazio. Bili su prijatelji, veoma bliski, ali ne i kumovi, kako su neki pisali. Milošević je bio blizak i sa Ivanovim starijim bratom Vukašinom, koji se takođe bavio politikom, pogotovo nacionalnim pitanjem. Vukašin je radio u Centru za društvena istraživanja CK SKJ. Živeli su u istoj zgradi na Crvenom krstu, ulaz do ulaza. Milošević je dolazio kod Vukašina da mu pregleda govore jer je Vukašin bio magistar filozofije, bio je izuzetno obrazovan, načitan, upućen u dešavanja. Vukašin je Ivanu bio politički mentor, zato je Vukašin bio bitan i Miloševiću“, pričaju porodice Ivanove braće.
Ivan je osamdesetih godina bio na vrhuncu političke karijere. Bio je predsednik Vlade, predsednik Predsedništva Srbije.
„To je vreme kada je krenulo bujanje nacionalizma, počeli su događaji na Kosovu, u Prištini. Milošević je postao šef partije i Ivan ga je poslao na Kosovo, ali njihovi pogledi na rešavanje problema sa Kosovom su bili potpuno drugačiji. I tada su i krenule prve svađe između njih dvojice. Jedna je ta čuvena svađa u kafani u Filmskom gradu, i to pred svim gostima, ali ne i jedina i ne poslednja“, priča porodica Stambolić.

signal-2020-07-07-163010

Foto: Porodična arhiva

Sukobu Ivana i Miloševića doprinela je, kažu, i Mirjana Marković.
„Ona nije podnosila Ivana, imala je averziju prema prezimenu Stambolić. I to je priča koja je počela još u Drugom svetskom ratu. Krajem rata. Mirjanina majka Vera Miletić je bila uhapšena i mučena. Pod tim mukama je izdala beogradsku partijsku organizaciju. Nije joj zameriti. Mi znamo pod kojim mukama je progovorila… Ali je zbog njene izjave stradalo stotinu komunista ilegalaca. To je bio veliki problem za beogradsku partijsku organizaciju. Nakon rata, Vera je, kada je već rodila Miru, uhapšena zbog izdaje. Završila je u zatvoru, suđeno joj je i streljana je. Petar Stambolić je bio ratni komandant Srbije. Bila su njih trojica. Pored Petra, i Moma Marković, Mirin otac, i Blagoje Nešković. Sva trojica ostali su najbolji prijatelji, do smrti. Petar se izuzeo iz te odluke. I Moma Marković se izuzeo kao Verin suprug, ali sud je doneo odluku o njenom streljanju. Možda su njih trojica mogli da spasu Veru… Mira je tada bila beba, ali je za nju uspomena na majku bila veoma važna. Mrzela je Petra jer joj nije spasao majku. Zbog Petra je mrzela Ivana, mrzela je prezime Stambolić. I kada se udala za Miloševića, smetala joj je njegova bliskost sa Ivanom i Vukašinom“, pričaju Stambolići.
A onda je došla ta čuvena Osma sednica CK Saveza komunista Srbije u septembru 1987. godine, na kojoj je Stambolić doživeo politički poraz. Usledilo je šest meseci njegove satanizacije, a onda početkom 1988. i njegova smena sa mesta predsednika Predsedništva Srbije.

Povezane vestiSamo da nas on i ona nisu branili

„Bilo je 12 članova Predsedništva. Milošević je pola godine na njih vršio pritisak da smene Ivana, ali nije uspeo da pridobije većinu. Poslednja dva dana i noći Ivan je proveo sa Vukojem Bulatovićem, članom Predsedništva. Ivan je hteo da ode, da se povuče. Ubeđivao je Bulatovića da glasa protiv njega. Ali Bulatović nije pristao. Ni zbog sebe, ni zbog Ivana. I onda je usledilo glasanje. I Milošević je bio na glasanju, kao predsednik partije CK, ali bez prava glasa. Prvo glasanje završeno je sa šest prema šest. I onda je Ivan tražio da se glasanje ponovi. Podigao je ruku protiv sebe i to glasanje je završeno sa sedam prema pet. Tako je Ivan otišao“, priča porodica.
„Politika“ je tada po Miloševićevom nalogu objavila tekst pod naslovom „Stambolićima treba zatreti seme“…
„Ali zašto? Ključni razlog političkog razlaza Ivana i Miloševića bilo je pitanje Kosova i kako rešiti taj problem. Milošević je tada izgovorio tu čuvenu rečenicu da taj problem može da reši za pet meseci. Ivan je imao drugačije mišljenje, smatrao je da treba da se ide polako, da Albance treba školovati, obrazovati, zapošljavati, uvoditi u državne institucije i tako održati i mir i državu… Ali Milošević je uradio to što je uradio. To je ta njegova ’olako obećana brzina’ i tako je i bilo. Ivan je politički pao, sve poluge vlasti i medija su bile u Miloševićevim rukama. Ivan više nije mogao ni da se brani, a Milošević je i dalje pokušavao da ga minira, i njega i celu porodicu. Treći brat, Miloš Stambolić, koji je godinama bio generalni direktor ’Nolita’, veoma poznat i cenjen u književnim krugovima, smenjen je. Miloševa supruga Ljiljana, koja je bila sudija Vrhovnog suda, na silu je oterana i penzionisana. Svi sa prezimenom Stambolić su oterani sa funkcije, svi do jednog“, pričaju Stambolići.

signal-2020-07-07-161706

Foto: Porodična arhiva

Onda je Ante Marković, predsednik Savezne vlade – funkcija koju je Ivan odbio, stao na Ivanovu stranu.
„Ante Marković i Ivan su bili veliki prijatelji, i Ante je Ivanu ponudio posao u Jubmes banci. To je bila državna banka, čiji su akcionari bile republike. Srbija je u banci imala najmanje akcija, ali je bila potrebna i saglasnost Srbije da Ivan bude postavljen za direktora banke. Milošević je prvo dao saglasnost, ali ju je zatim povukao. Sve u dva dana. Ante Marković je stopirao taj dokument i Ivan je postavljen za direktora. Sve ostale republike su dale saglasnost. To je bila njihova osveta Miloševiću. I Ivan je na toj funkciji ostao do penzionisanja. Više se nije bavio politikom, ali je Miloševiću i Miri Marković ostao trn u oku“, pričaju Stambolići.

Foto: Matija Koković

Foto: Matija Koković

Toliki trn da je Milošević kada je izgubio savezne izbore, a SPS preuzeo zgradu banke, seo baš u Ivanovu kancelariju.
U međuvremenu, porodica je godinu dana posle Osme sednice doživela prvu tragediju, onu najveću, koja je ostala večna rana za sve.
„Ivanova ćerka Bojana je u aprilu 1988. godine poginula u Crnoj Gori pod nerazjašnjenim okolnostima. Mi svi u porodici znamo da je ubijena. To je mesto iznad plaže Jaz. Ubijena je po istom receptu po kome je kasnije pokušana i likvidacija Vuka Draškovića, kamionom. Bojanin automobil je isteran sa puta i padala je niz liticu nekoliko stotina metara. Sahranjena je na Topčiderskom groblju, gde je kasnije sahranjen i Ivan. Milošević je došao na sahranu. Hteo je da izjavi saučešće. Pokušao je da uđe u kapelu, ali je Ivanova supruga Katarina stala ispred njega i pred celom porodicom, i pred Ivanom je rekla Miloševiću: „Ti si je ubio“. Milošević nije progovorio ni reč. Okrenuo se i otišao. I ta tragedija je rasturila celu porodicu. Ivanu i Katarini su ostali sin Veljko i ćerka Tijana, ali je bol razdirala sve“, kažu Stambolići.
Ivan u vreme tragedije nije imao nikakvu političku funkciju, nije se ni bavio politikom. Onda su usledile ratne devedesete.
„Ivan je jednom na početku rata otišao u Sarajevo, kao član mirovne inicijative. Pokušao je da smiri situaciju, i Milošević mu je to zamerio. Odlazio je i u ostale republike. Milan Kučan je u Sloveniji Ivana primao kao predsednika države, i Kiro Gligorov u Makedoniji i Milo Đukanović u Crnoj Gori. Sa najvećim počastima su dočekivali Ivana. A Milošević zbog rata nije mogao da izađe iz zemlje. I Alija Izetbegović je zvao Ivana da dođe kod njega, ali je Ivan to odbio i nije otišao u Sarajevo“, priča porodica.

Povezane vestiRADE MARKOVIĆ – Čuvar tajne devedesetih

Onda se rat završio, a Milošević je počeo političku borbu protiv opozicije, tada najviše protiv Vuka Draškovića, koji mu je bio najveći politički neprijatelj.
„Vuk i Danica Drašković su stalno dolazili kod Ivana u stan. Tu su satima i satima razgovarali… Svi smo znali da je Ivanova kuća pod merama tajne policije, ali opozicija je dolazila. Niko se nije plašio. I pred izbore 2000. godine među njima je bilo govora da Ivan bude kandidat za mesto na kome se zatim našao Vojislav Koštunica. Za funkciju predsednika države. Ivan je to odbio. Nije želeo više da se bavi politikom. Ali svi u porodici smo osećali da je situacija loša. Već su se desili atentati na Vuka Draškovića, ubijen je Slavko Ćuruvija. Znali smo da Milošević želi da ubije Ivana. Nagovarali smo ga da napusti zemlju, da ode kod brata Miloša koji je već živeo u Kanadi. I Ivanova ćerka Tijana je tada bila na Kipru, radila je u nekom kafiću. Predlagali smo mu da ode kod nje. Nije hteo da ode iz zemlje“, nastavlja priču porodica Stambolić
A onda je 25. avgusta 2000. Ivan izašao iz stana i otišao na trčanje u Košutnjak. I više se nije pojavio. Nestao je.
„Tog dana je sa Giletom Đurićem, nekadašnjim predsednikom opštine Čukarica i osnivačem Ade Ciganlije i Parking servisa, trebalo da ide za Guču. Ivan kod sebe nije imao mobilni telefon. Imao je jedan registrovan na svoje ime, ali je taj telefon koristio njegov sin Veljko. Katarina je odmah znala da je ubijen, posle 15 minuta. Zvala je Predsedništvo Srbije odmah. Tamo su bili i Milošević i Mirjana Marković. Nisu hteli da se jave na poziv. Katarina je sekretarici rekla: ’Znam da je mrtav. Znam da ste ga ubili’…“

Foto: Matija Koković

Foto: Matija Koković

U tom momentu, od porodice Stambolić u državnim institucijama bio je samo Vukašinov sin, Srđan Stambolić. Zaposlen u Državnoj bezbednosti, operativac u beogradskom centru, zatim oficir za vezu sa beogradskom policijom.
„Srđan je tog 25. avgusta bio na moru, u Herceg Novom, i na televiziji je čuo vest o Ivanovom nestanku. Odmah je krenuo za Beograd. Usput, u Crnoj Gori zaustavilo ga je pet policijskih patrola. Svi su ga pitali šta mu je Ivan Stambolić. U Srbiji niko. Prvo je otišao na posao. Imao je izgovor da ide po platu, koja se tada još primala u kovertama. Milan Radonjić, tada šef beogradskog centra Državne bezbednost, pozvao ga je na razgovor. U Radonjićevoj kancelariji je bio i Veselin Lečić, tada Radonjićev zamenik. Radonjić je rekao da je strašno to što se desilo. Rekli su Srđanu: ’Sve što misliš da može da se uradi, reci, uradićemo. I to je bilo sve’… Porodica, Vukašin, Milun i Srđan su zatim proveli dva dana u Košutnjaku pokušavajući da pronađu bilo kakav trag. Milun je tada našao čuvara parkinga jedne kafane koji je video celu otmicu, ali uopšte nije bio svestan šta je video. Nije ni znao da je u pitanju Stambolić. Nije ni znao ko je Stambolić. Milun ga je našao i pričao sa njim. Čovek je celu akciju gledao sa 20 metara. Mislio je da se radi o policijskom hapšenju jer je video kad su Ivanu stavili lisice na ruke. Tek posle je shvatio šta je u stvari video. Od straha je pobegao iz Beograda. Nestao. Čovek se plašio za svoj život… Veljko i Milun su istog dana otišli u beogradsku policiju da prijave nestanak, ali policija nije htela odmah da postupa jer se u to vreme čekalo da prođu 24 sata. I ostalo je da se vodi kao nestanak, kao otmica iako smo svi znali da je to kraj, da je mrtav. Nisu imali nijedan razlog da ga otmu i drže negde otetog. Ivan je bio mrtav. To smo znali i to saznanje je dovelo do slabljenja kohezije u porodici. Svako je bio sam za sebe. Svako se sam nosio sa svojom tugom i svako je bolovao sam“, pričaju Stambolići.
Naredne tri godine živeli su u neznanju.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa. . .

1 comment

Dodajte komentar

+ Ostavite komentar