UHVATI ME AKO MOŽEŠ: Gde se skriva Kurak

UHVATI ME AKO MOŽEŠ: Gde se skriva Kurak


Četiri pripadnika Državne bezbednosti, među kojima je i Miroslav Kurak, osuđeni su danas na ukupno 100 godina robije za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Kurak koji je optužen kao direktni izvršilac ubistva i dalje se nalazi u bekstvu, a kako je nedeljni Ekspres već objavio, on se skrivao u Tanzaniji.
Predsednik Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva svojevremeno je ocenio rad Specijalnog suda sa “mora to bolje”. S tim se u potpunosti tada složio i Veran Matić, predsednik komisije za otkrivanje istine o ubistvu novinara. Štaviše, Matić je istakao da to mora bolje i kad je u pitanju rad ostalih državnih službi i organa, jer svoj posao nisu završili raspisivanjem poternice za odbeglim Miroslavom – Mikijem Kurakom, optuženim da je direktni izvršilac ubistva novinara Slavka Ćuruvije 1999. godine.

Lovac na tigrove
Predsednik komisije pitao je javno da li naša država čeka da se Miki Kurak pojavi na nekoj od evropskih granica ili ima konkretan plan da otkrije gde se skriva ovaj profesionalni lovac na tigrove i lavove, kao i bivši pripadnik rezervnog sastava Jedinice za specijalne operacije, pa da ga privede.
S tim u vezi obavestili smo Verana Matića da su državni organi bili voljni da Kuraku naprave sačekušu i maznu ga u dalekoj Tanzaniji, gde je do trenutka kada je protiv njega pokrenuta istraga za Ćuruvijino ubistvo, organizovao safari ture za bogate turiste željne aktivnog odmora.
Prema informacijama koje smo dobili od izvora u vrhu MUP-a, dvojica srpskih policajaca organizovala su se da odu na lice mesta, na daleki put do istočne Afrike, tačnije, prijavili su se na safari turu kako bi Kuraku ušli u trag.
“Za potrebe ove avanture, poslali su agenciji upit, nabavili dokumenta pod lažnim identitetom… Namera im je bila da na licu mesta, prerušeni u pasionirane ljubitelje puštanja krvi divljim zverima, pribave što više podataka o tome gde se uopšte odbegli Kurak skriva i koje su šanse da se privede licu pravde.”
Pripreme su, kažu, išle prema unapred utvrđenom planu, dok nije stigao odgovor da su kapaciteti za safari popunjeni i da pokušaju u nekom narednom periodu…
“Kako je operacija provaljena, nije jasno, ni kako je otkriveno da nisu u pitanju turisti. Navodno, nađene su na društvenim mrežama njihove fotografije na kojima nose torbice preko ramena, što je bilo više nego dovoljno za sumnju da su u pitanju policajci. Dakle, odale su ih torbice.”
Veranova komisija napomenula je i da pruža snažnu podršku pravosudnim organima koji vode postupak protiv nalogodavaca i izvršilaca ubistva, ali i da zahteva dodatni napor da suđenje teče efikasnije.
Kurakov advokat Stevan Protić sa čuđenjem se pita kako činjenica da je Miki Kurak u bekstvu na bilo koji način otežava ili usporava tok suđenja:
“Mom klijentu se sudi u odsustvu, a to što je nedostupan pravosudnim organima Srbije apsolutno ne utiče na efikasnost suđenja. Suđenje zapravo otežava činjenica da sud nema ni jedan jedini dokaz da je Miki Kurak izvršilac ovog ubistva.”
Novinar i vlasnik „Dnevnog telegrafa” Slavko Ćuruvija je ubijen na Uskrs, 11. aprila 1999. godine, u jeku NATO bombardovanja. Toga dana izašao je na nedeljni ručak sa prijateljicom Brankom Prpom. Dok su se šetali centrom Beograda i Kalemegdanom, pratili su ih pripadnici Devetog odeljenja beogradskog centra Resora državne bezbednosti. Ubijen je sa 17 hitaca u haustoru zgrade u Svetogorskoj 35.
Optužnica je podignuta 15 i po godina kasnije. Prema optužnici, Ćuruvijino ubistvo organizovao je vrh Resora državne bezbednosti s tadašnjim načelnikom Resora Radomirom Markovićem na čelu. Kao suorganizator se navodi Milan Radonjić, nekadašnji šef beogradskog centra RDB. Za samo ubistvo optuženi su Ratko Romić, u to vreme glavni inspektor Druge uprave RDB, i Miroslav Kurak, rezervista RDB. Kurak je, prema optužnici, pucao u Ćuruviju, a Romić je drškom pištolja udario Branku Prpu u potiljak.

Pratili ga 24/7
Nepobitno je, medutim, utvrđeno da je čak 27 pripadnika RDB pratilo Ćuruviju neprekidno, u smenama, 24 sata dnevno. I da su naglo povučeni nekoliko minuta pre ubistva kako – prema optužnici – ne bi videli ubicu, ostavivši tako metu nepokrivenu.
U drugoj godini suđenja saslušano je 39 svedoka, pošto je sudsko veće odlučilo da zakazuje više od dva ročišta mesečno, koliko je uglavnom održavano tokom 2015. godine.
Među svedocima je bio i Milorad Ulemek Legija, bivši komandant Jedinice za specijalne operacije, koji je u istrazi rekao da je od Radomira Markovića čuo ko su ubice Ćuruvije, kao i da je pre toga načelnik RDB od njega tražio da ubije vlasnika “Dnevnog telegrafa”, što su mediji predstavili kao ključno za podizanje optužnice. Ulemek, koji u požarevačkom “Alkatrazu” služi jedinstvenu kaznu od 40 godina za ubistvo Zorana Đinđića i Ivana Stambolića, kao i za atentat na Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali, svedočio je pred sudskim većem 27. septembra 2016. Ulemek je ponovio deo iskaza u kojem navodi da mu je Marković posle jednog sastanka rekao da će mu navigatori u sledećoj akciji biti “oni Radonjini koji su ubili Ćuruviju” (Romić i Kurak), ali je odbio da dalje svedoči, tvrdeći da se zbog ovog suđenja preti njegovoj porodici.
Svedočenje na sudu odbili su i pripadnici zemunskog klana, braća Miloš i Aleksandar Simović, tvrdeći da pretnje stižu i njihovim porodicama.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar