Uloga prodavca cveća u naplati poreza

Uloga prodavca cveća u naplati poreza

Shutterstock


Zakonske odredbe su često menjane, neke novodonesene bile su lošije od prethodnih, ali se ozbiljnim mahinacijama u privrednom sektoru do raspada Jugoslavije i nastanka novih država po međunarodnim uzusima, gotovo nije pridavala nikakva pažnja. Ukoliko je i otkrivena poneka utaja poreza, ona je obrađivana rutinski, bez ozbiljnijeg bavljenja tom oblašću i promišljanja o problemima koje proizvodi. U najkraćem, kako to sami policajci objašnjavaju, poreske utaje smatrane su nevažnim i dosadnim krivičnim delima kojima se policija bavila samo ukoliko je to morala. Prijave su podnošene redovnim putem jer niko nije razmišljao da bi zbog tako minornog krivičnog dela mogao da dospe iza rešetaka.

Koliko god iz sadašnje perspektive zvučalo nestvarno, prvi predmet zasnovan na sumnji o utaji koji je rađen u Beogradu bio je slučaj sitnog trgovca sa tadašnjeg oboda grada. I to u periodu kada su najavljivane privatizacije državnih firmi i dolazak stranog kapitala.

Cveće pod istragom

U priručniku “Poreska utaja u policijskoj i sudskoj praksi”, autor Miodrag Vuković navodi okolnosti pod kojima je ovo krivično delo uopšte dospelo do policije. Prvi slučaj kojim su se inspektori bavili dogodio se sredinom 1983. godine, kada je iz Okružnog javnog tužilaštva stigao zahtev za prikupljanje obaveštenja o Gorancu Z. I., vrednom vlasniku trgovinske radnje “Zeleni butik”. Njegova prodavnica je u to vreme bila vrlo retka mala privatna samousluga na kraju Ulice vojvode Stepe na Voždovcu. Pre nego što je otvorio prodavnicu, Z. I. se kao fizičko lice bavio prodajom svežeg cveća, kada ga je navodno i “zapazila” Uprava prihoda koja je inicirala ceo slučaj. Bili su uvereni da je Z. I. utajio veliki porez. Međutim, pošto za svoju sumnju nisu imali nikakve podatke, materijal su dostavili tužilaštvu, a ono prosledilo policiji.

Šef gradske policije je za taj predmet zadužio najmlađeg inspektora kojem je to bio prvi samostalni posao. Poreska utaja smatrana je za nevažno krivično delo koje ne zaslužuje pažnju iskusnih policajaca. Ujedno, iako istraga nije imala nekih izgleda za uspeh, podrazumevala je obimne provere kod svih preduzeća koja su se u tadašnjoj Jugoslaviji bavila proizvodnjom i trgovinom svežim cvećem, da li se kod njih Z. I. pojavljivao poslednjih godina, koliko je cveća kupovao…

mito i kurupcija

U zemlji je postojalo mnogo proizvođača i veletrgovaca, a u depešama su od njih traženi svi podaci vezani za cenu, količini, datum isporuke i sve što bi moglo da posluži u uobličavanju krivične prijave. Tužilac je pokazao tek kurtoazno razumevanje za entuzijazam mladog inspektora.

Proverio je sve što se moglo proveriti, svaki dan su stizale gomile depeša, ali je većina imala negativne odgovore na upite. I tamo odakle je isporučena određena količina cveća, kada se sve sabere, nije bilo ni izbliza dovoljno za osnovni oblik poreske utaje.

U međuvremenu je inspektor razgovarao sa Z. I. koji nije sporio da je trgovao cvećem, ali da su to bile veoma male količine. Objasnio je da je Upravi prihoda zapao za oko zbog privatne samousluge, pa su po svaku cenu nastojali da mu pronađu neki prekršaj. Kada je sve proverio, inspektor je shvatio da trgovac govorio istinu. Svi prikupljeni podaci i brojke su mu davali za pravo.

Povezane vesti – Novac je bio slab mamac

Posle punih godinu dana rada nije uspeo da prikupi nikakve podatke o utaji. Takav odgovor je poslao i tužilaštvu. Kada je obiman izveštaj predao petpostavljenom, očekujući kritiku zbog neuspešno obavljenog zadatka i uludo utrošenog vremena, ovaj mu je lakonski odgovorio: “Dobro, mali, dosta si se igrao, sada ćeš dobiti nešto ozbiljno”.

Krivica dokazana, presude nema

Krajem osamdesetih u Beogradu nije bilo mnogo mesta za noćne izlaske. Uglavnom se odlazilo na privatne žurke ili u jedan od dva noćna kluba – “Dugu” i “Nanu”. Kako je izbor praktično bio sveden na ova dva lokala, u njega su privatno, ili spajajući privatno i korisno, odlazili i policajci. Tu su, kako se govorilo, dolazile znane gradske face. Ko je želeo da bude dobro informisan, jednostavno je morao da se pojavi.

Oba lokala su bila praktično zatvorenog tipa sa obaveznim bodigardom ispred ulaza koji je odlučivao o tome ko može da uđe. Bilo je prestižno biti čak i obezbeđenje na ulazu.

U međuvremenu je bilo pokušaja da drugi lokali u gradu kopiraju koncepciju ova dva kluba, ali bez uspeha. Radili bi nekoliko meseci i zatvarali vrata ne uspevši da postanu ozbiljna konkurencija i privuku klijentelu iz “Duge” i “Nane”. Beograd je tada bio neuporedivo manja sredina, pa su ovi klubovi u nekom trenutku privukli i pažnju poreznika. “Dugu” je vodio poznati estradni menadžer, ali je klub, iako je važio za mesto gde se obrće gomila novca, u svojim poreskim prijavama prikazivao da jedva sastavlja kraj s krajem.

Možda papirologija ne bi bila presudna da vlasnik u isto vreme nije kupio veliku kuću na prestižnoj lokaciji. Bio je to poslednji u nizu nepromišljenih poteza.

Dvojica inspektora koji su i privatno odlazili u klub, dobili su zaduženje da provere njegovo poslovanje. Organizovana je realizacija s ciljem da se predmet obradi ozbiljnije nego što je ranije činjeno, poput najozbiljnijih krivičnih dela. To je podrazumevalo pretresanje poslovnih prostorija, lokala i stanova vlasnika i ljudi koji se na bilo koji način mogu dovesti u vezu s poslovanjem kluba. Plan je bio i da se obave razgovori sa svima njima, ali i s većinom viđenijih redovnih gostiju lokala koji su u njemu trošili veće sume novca.

Pošto se o poslovanju kluba ništa pouzdano nije znalo, posebno ne da li će se uopšte otkriti dokazi o poreskoj utaji, presudan argument za sprovođenje akcije bio je faktor iznenađenja. Akcija se pripremala brižljivo i konspirativno, tako da ni kolege koje su planirane za učešće nisu znale ko je predmet akcije. Ujutru, na dan realizacije, svaka od dvadesetak ekipa policajaca koje su učestvovale dobila je po jedan zatvoreni koverat sa svim podacima – imenima i adresama ljudi koje je potrebno privesti na razgovor.

Koverte su mogli da otvore tek kada uđu u automobile, uoči samog polaska. Pošto u to vreme nisu postojali mobilni telefoni, mogućnost “provale” bila je svedena na najmanju moguću meru.

Povezane vesti – KRAĐA BEBA: Ćutanje koje je promenilo sudbine

Bila je to prva akcija iz oblasti privrednog kriminala u Beogradu koja je rađena na takav način. Procena o faktoru iznenađenja bila je ispravna. Prilikom pretresa stanova nađena je ručno pisana evidencija o stvarnom prometu lokala. Konobarice koje su radile u lokalu predavale su svakodnevno pazar vlasniku, što je on upisivao u svesku. Tako se za svaki dan znalo koja je konobarica koliko pazara predala, koliko je ostalo veresije ili potraživanja, kada je koja veresija izmirena, ko je izmirio i u kojoj valuti, jer se takva vrsta usluge uglavnom naplaćivala u devizama. Svaka od konobarica potvrdila je da su iznosi uneti u internu evidenciju tačni.

Upoređivanjem interne evidencije i zvaničnih knjiga koje je vlasnik lokala morao da vodi, dobijeni su tačni iznosi umanjenih pazara koji su bili nekoliko puta veći od prikazanih. Otkriveni su i stvarni cenovnici u lokalu koji su bili višestruko veći od cena koje je vlasnik prijavio poreznicima.

Čak ni sve porikupljeno ne bi možda bilo dovoljno da se dokaže utaja poreza, da nije otkriven i treći način umanjivanja prometa. U to vreme se porez utvrđivao tako što je opštinska Uprava prihoda periodično vršila “snimanje” ostvarenog prometa. To je činjeno tako što bi dvojica inspektora otišla u lokal i njemu tokom čitavog radnog vremena beležili svaku narudžbinu gostiju. Na kraju bi to sabirali i pomnožili s brojem radnih dana, što bi dalo ukupnu godišnju osnovicu za razrezivanje poreza.

Shutterstock

Shutterstock

Međutim, od osoblja kluba policajci su saznali da su bili obavešteni kada će biti “snimani” pazari kluba, pa su se u njegovoj okolini rasporedili ljudi koji su vraćali goste, tako da se provera prometa vršila u gotovo praznom lokalu.

Utaja poreza u “Dugi” utvrđena je u impresivnom iznosu, uhapšen je vlasnik kluba i još nekoliko ljudi, a krivičnom prijavom je obuhvaćen i glavni inspektor opštinske uprave prihoda i dvojica poreznika zbog činjenja pogodnosti vlasniku prilikom “snimanja” prometa.

Glavni inspektor Uprave prihoda se na suđenju branio tvrdnjom da nikada nije ušao u lokal. Međutim, nije znao da su policajci prilikom pretresa “Duge” pronašli fotografiju na kojoj se vidi kako sedi u separeu, a u pozadini se jasno vidi enterijer kluba. Kada mu je tužilac pokazao fotografiju, zaćutao je i njegov pokušaj odbrane je potpuno kompromitovan.

Vlasnik “Duge” nikada nije osuđen za ovu poresku utaju. I ovaj slučaj, poput mnogih sličnih iz tog perioda, nije dočekao izricanje presude zbog inflacije. Veoma visoki iznos utajenog poreza za nešto više od dve godine trajanja suđenja pao je ispod cenzusa propisanog za to krivično delo. Jedino su osuđeni zaposleni iz poreske uprave jer su odgovarali za zloupotrebu službenog položaja.

Bez obzira na konačan epilog, rukovodstvo beogradske policije shvatilo je da utaja poreza može da bude veoma atraktivan slučaj, pogotovo što su se u takvim situacijama sve više pojavljivali kriminalci koji su novac ulagali u legalne poslove.

Žana i Žorž

Kako obično biva, kada su krajem osamdesetih stidljivo počele da stižu strane investicije, prvo su se pojavile one sumnjive, ne ulaganja u privredu, već u industriju zabave i kocku. Tadašnja jugoslovenska avio-kompanije JAT kupila je beogradski hotel “Slavija”, a u njemu je otvoren kazino po ugovoru o zajedničkom ulaganju JAT-a i kompanije “Kin-stib” iz Kinšase. Vlasnik strane kompanije bio je Žorž Jablan, poreklom Crnogorac, stalno nastanjen u Parizu i oženjen Francuskinjom.

Pre nego što je 1989. u “Slaviji” otvorio kazino, bio je jedan od aktera velike spoljnotrgovinske afere sedamdesetih. Nakon toga se posvetio kockarskom biznisu otvorivši veliki kazino u Kinšasi, gde je i registrovao svoju firmu. Postao je vlasnik lanca kockarnica širom sveta, ali najviše u bivšim komunističkim zemljama. U bivšoj SFRJ prvi kazino je otvorio u Mostaru, potom u Beogradu.

Odmah po otvaranju kazina u “Slaviji”, poslovi Žorža Jablana privukli su pažnju policije. Iz dva razloga. Prvi je bila sumnja u ukupan aranžman sa JAT-om, a drugi čisto poreski. Brzo se došlo do ozbiljnih saznanja da se promet kazina drastično umanjuje.

Jablan je bio sposoban organizator kockarskog biznisa. U poslovima se nigde nije previše eksponirao, a oko sebe je uvek imao tim najboljih advokata. Zato je rad na tom predmetu bio vrhunski izazov za policiju.

Posle nekoliko meseci rada skupljena je solidna količina operativnih saznanja koja su ukazivala da je zajednički kazino praktično bio pod isključivom kontrolom Jablana i da ne prikazuje ukupan ostvareni promet. Kriminalci iz tog perioda gubili su ogroman novac u kazinu što se, naravno po nalogu Jablana, nigde nije prikazivalo. Planirano je da se zajedničko ulaganje sa JAT-om istraži tek kada se realizuje poreski deo, jer se posao vezan za ulaganje nije mogao raditi dovoljno konspirativno i bio je mnogo složeniji.

Kada je planirano vreme realizacije bilo je potrebno prisustvo Žorža Jablana, odnosno njegovo hapšenje. S obzirom na njegovu ulogu glavnog organizatora, hapšenje bi imalo velikog uticaja i na sitnije igrače u ovom poslu.

Međutim, Jablan nije često dolazio u Beograd. A i kada je to činio, bilo je nemoguće predvideti kada. U njegovom okruženju nije postojao čovek od kojeg bi se mogla saznati takva informacija. Ukoliko bi se drugi delovi akcije sproveli pre hapšenja, to bi mu dalo jasnu prednost. Postojala su saznanja da Jablan ima važna poznanstva u važnim institucijama i preduzećima koja su na njegovom platnom spisku.

Povezane vesti – PROMAJA U SEFOVIMA: Dokazi koji nestaju

Zato se posao organizovao znatno šire. Punih mesec dana bilo je potrebno da se preko kontakata u inostranstvu sazna da je za 10 dana rezervisana avionska karta na ime Ž. Jablan od Pariza do Beograda. Bilo je to sasvim dovoljno vremena da se pripremi hapšenja i realizacija drugog dela plana.

Dogovoreno je da kada policajci sa aerodroma jave da su ga uhapsili, u akciju krenu i druge ekipe. Međutim, poziva satima nije bilo, iako je avion iz Pariza odavno sleteo. Kada se ekipa sa aerodroma pojavila, sve je bilo jasno posle jedne rečenice: “U Beograd je doputovala Žana, supruga Žorža Jablana”.

Uprkos svemu, sutradan je policija počela realizaciju drugog dela posla koji se odnosio na zajedničko ulaganje sa JAT-om. Ali, dogodilo se ono što je u praksi veoma retko – istražni sudija, iz neobjašnjivih razloga, nije se složio sa zahtevom za sprovođenje istrage javnog tužioca. Tako krivični postupak protiv Jablana nikada nije pokrenut. On je nastavio da širi svoju kockarsku imperiju i otvarao kazina u Moskvi, Pragu, Berlinu…

Centar svojih poslovnih aktivnosti locirao je u Pragu, gde je imao kazino u prestižnom hotelu “Jalta”. U avgustu 1997. ispred kazina je došlo do obračuna pripadnika čečenske i albanske mafije. Nepoznato je da li je obračun imao veze s Jablanom, mada se pričalo da je on navodno češkoj policiji identifikovao pojedine učesnike obračuna. Godinu kasnije Žorž Jablan je pronađen mrtav u svom džipu parkiranom u podzemnoj garaži hotela “Hilton”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar