Uspon bandi u globalnom selu

Uspon bandi u globalnom selu

EPA/David de la Paz


U velikim pričama o mafijaškim organizacijama i moćnim narko-kartelima po pravilu nedostaje važan činilac – lokalne, ulične bande, bez kojih je u poslednje četiri decenije nezamislivo funkcionisanje organizovanog kriminala. Jedna od nogara na tronošcu sprege kriminala i ljudi iz institucija sistema, bande su s razvojem globalne svetske ekonomije postale neizostavan element koji deluju na način primeren lokalnim kulturnim, socijalnim i ekonomskim navikama stanovništva.

Predstava većine o lokalnim bandama danas se može nazvati predrasudom. Jer, iako su najpoznatije one s područja Latinske Amerike i u velikim gradovima SAD, o kojima se zbog brutalnosti najviše piše, nimalo bolja situacija nije ni u afričkim, azijskim, pa ni u pojedinim evropskim državama. Zablude o njihovom nastanku, poreklu i načinu opstajanja, dobrim delom su zasnovane na medijskoj slici o „lošim i besnim momcima iz predgrađa“.

Istina je znatno drugačija, oslonjena i na nezainteresovanosti država u kojima intenzivno deluju da im se suprotstavi. Objašnjavajući fenomen globalizacije, odnosno savremenu svetsku ekonomiju i njene posledice, jednu od upečatljivih analiza na ovu temu u istraživanju pod naslovom „Ološ ekonomija, tamna strana novog svetskog poretka“, uradila je Loreta Napoleoni. Zaključak istraživanja mogao bi da se svede na sledeće: određeni poslovi i aktivnosti se mogu ostvariti samo na prljav način; zbog ekonomskih interesa i korumpiranosti pojedinaca u svetu globalizacije gubi se granica između dobra i zla; globalizovana politika se nalazi izvan ideala nacije i pretvara se u brutalnu borbu za vlast; zbog toga je pojava danas moćnih bandi širom sveta bila neminovnost.

Od početka 90-ih godina širenje bandi pogađa i kvartove na periferiji mnogih zapadnih gradova. Raspad nekadašnjih komunističkih zemalja dobrim delom je omogućio razvoj „ološ ekonomije“ koja je pogodovala organizovanom kriminalu da osvoji urbane sredine zapadnog sveta, pre svega zahvaljujući trgovini drogom sa ogromnim profitima. Danas se društveno-ekonomsko stanje u siromašnim kvartovima brojnih bogatih evropskih gradova ne razlikuje od stvarnosti u „bariosima“, u koje ne dosežu državni zakoni.

EPA/ROBERTO ESCOBAR

EPA/ROBERTO ESCOBAR

Uprkos naporima da se suzbije trgovina drogom, porast proizvodnje marihuane, heroina, kokaina i amfetamina doveo je do ogromne zloupotrebe ovih supstanci u celom svetu. U Engleskoj i Velsu od početka veka je zabeležen ogroman porast zloupotrebe kokaina. U odnosu na 1992. godinu, deceniju i po kasnije broj korisnika uvećan je najmanje osam puta! Posledice su porast kriminala i nasilja, osnovnih obeležja modernih bandi. O zloupotrebi droge među maloletnicima uzrasta od 11 do 15 godina je izlišno i govoriti.

Nasilni egzodus

Ako bi mogao da se traži koren nastanka savremenih bandi, onda bi on, samo uslovno, mogao da se locira na područje južnog dela Amerike.

Uoči Božića 2004. godine prepun autobus je prolazio ulicama naselja u San Pedru Sula u Hondurasu. Putnici su žurili kući kako bi s porodicama proslavili praznik. Iznenada je iz sporedne uličice izleteo crni kombi zaustavljajući autobus, čiji je vozač uspeo da zakoči na vreme i izbegne sudar. Iz kombija je istrčala grupa ljudi sa kapuljačama, naoružanih mitraljezima i mačetama. Razvalili su vrata autobusa, utrčali unutra i počinili masakr. Ubili su 28 putnika, među kojima četvoro dece, teško ranili još 14 nedužnih civila.

Na prednji deo autobusa su okačili saopštenje u kojem kritikuju vlasti Hondurasa zbog kampanje borbe protiv kriminala. Poruka je bila naslovljena sa: „Da se niste usudili da nas izazivate!“.

Vlada je pokrenula istragu i ustanovila da je napad izvršila banda Mara Salvatruča, ili Ms-13, koja zlostavlja stanovnike gradova u Srednjoj Americi. Banda je imala dva cilja: jasno zapretiti političarima da se „ne mešaju“ i uniziti rivalsku bandu Mara 18 na čijoj teritoriji je počinjen masakr nesrećnih putnika iz autobusa.

Mada su pripadnici ovih bandi imenovani kao marasi i pandilosi, poznati po krvavim napadima u Srednjoj Americi, malo ko zna da su 50-ih godina prošlog veka oni stigli iz južne Kalifornije. Kada su nastajali, cilj im je bio da štite hispanske emigrante od drugih etničkih bandi, pre svega afroameričkih i azijatskih. Jedna od prvih bandi bila je Mara 18, koja je ime dobila po ulici u kvartu Los Anđelesa gde živi meksička većina i gde je banda nastala.

Suparnička Mara Salvatruča pojavljuje se 80-ih godina kao posledica jednog od najkrvavijih sukoba između marksističke grupe FMLN i desne vlade El Salvadora koju je finansijski i vojno pomagala administracija tadašnjeg američkog predsednika Ronalda Regana. Surovi građanski rat u Salvadoru oterao je hiljade ljudi u izbeglištvo. Mnogi su pobegli u južnu Kaliforniju, među njima i bivši gerilci i kriminalci.

Salvadorske izbeglice pronalazile su smeštaj u najsiromašnijim kvartovima naseljenim Meksikancima, Azijatima i Afroamerikancima u trinaestom okrugu Kalifornije, po kojem je i banda Ms-13 dobila ime. Naišli su na veoma loš doček, naročito meksičkih bandi, ali posebno M-18. Mara Salvatruča, što u doslovnom prevodu znači „banda lukavih Salvadoraca“, osnovana je da bi štitila imigrante iz Salvadora od njihovih neprijateljski nastrojenih komšija.

Pročitajte još: Istine i zablude o mafiji I

Osamdesetih godina prošlog veka ove bande su odražavale snažan nacionalistički identitet. Po ulicama gradova južne Kalifornije borile su se za kontrolu teritorije kako bi na njoj njihovi sunarodnici mogli da žive relativno bezbedno. Nacionalizam je u tom periodu bio glavni uzrok nasilnih sukoba u kojima se vodila borba za stvaranje „nacije u malom“ i njihova prava. U tom periodu širom sveta se odvijao sličan scenario, zemlje sa komunističkim uređenjem su se urušavale, nacionalizam je postajao utočište mnogima, a kriminal dobio neslućen zamah.

Početkom devedesetih godina 20. veka američke vlasti odlučile su da vrate u matične zemlje hiljade izbeglica iz Latinske Amerike. Bilo je među njima sitnih kriminalaca, ali najviše ilegalnih imigranata koji su veći deo života proveli u južnoj Kaliforniji i jedva da su ponešto znali o svojim matičnim zemljama. Nasilno vraćeni u domovinu ostali su bez mesta za život i posla, a našli su se u okruženju koje ne poznaju.

Posle prinudnog egzodusa iz velikih američkih gradova poput Los Anđelesa i San Dijega ka Srednjoj Americi, gospodari droge iz Medelina, Kalija i Tihuane iznenada su na raspolaganju imali ogromnu radnu snagu. Baš kao što se desilo sa bugarskim ili ruskim kriminalcima u Evropi, i mreža marasa postala je važna strateška podrška međunarodnoj kriminalnoj aktivnosti kartela droge. Marasi su čak izvršavali ubistva po narudžbini, koristeći kontakte iz „nekadašnje kuće“ u južnoj Kaliforniji. Grupe Ms-13 i M-18 preuzele su i organizovanje pošiljki droge iz Kolumbije u SAD.

Posle proterivanja marasa iz američkih siromašnih kvartova sa snažnim etničkim obeležjima i uključivanja u kolumbijske i meksičke kartele droge, stišava se njihov nacionalizam i oni ubrzo postaju članovi međunarodne bande kriminalaca.

Novi marasi u siromašnim kvartovima širom Srednje Amerike počinju da utvrđuju teritoriju u naseljima baraka nastalim devedesetih godina oko velikih gradova. Pripadnost po nacionalnoj osnovi se gubila, a ogromnim siromašnim naseljima nazvanim barakopolisi u Srednjoj Americi gazduju bande M-18 i Ms-13. Nasilni sukobi među kriminalcima odavno se više ne vode iz nacionalnih razloga, već zbog kontrole teritorije i ekonomske nadmoći. Zapravo za „vlast u plemenu“.

Na pitanje zašto mrze pandilerose organizovane oko M-18, Flor de Marija iz Mare Salvatruče odgovara: „Zašto ih mrzim? Jer hoće da nas ubiju. Hoće da kontrolišu naše bariose, ali im mi to nećemo dozvoliti.“

Ako su kao nacionalistička organizacije marasi u početku imali zadatak da štite svoje sunarodnike, takozvane pasionise, od drugih bandi, čim su postali kriminalna organizacija snažnog plemenskih identiteta počeli su da terorišu i stanovnike barakopolisa. Oni imaju slično, pljačkaško ponašanje kao italijanska Ndrangeta ili bugarska mafija. „Moj dečko i ja naplaćujemo reket od kamiondžija i malih trgovaca u našoj zoni u zamenu za zaštitu“, nastavlja Flor de Marija. Na lokalnom nivou rat bandi se vodi zbog ilegalne trgovine najsiromašnijih slojeva stanovništva prisiljenih da žive u barakama. Baš kao Ndrangeta, tako i marasi svoju moć grade kontrolom trgovine na teritoriji gde borave.

EPA/Ulises Rodríguez

EPA/Ulises Rodríguez

S druge strane Atlantika, u nigerijskim naseljima baraka, situacija je gotovo istovetna. Plemenski banditizam učvršćuje svoju moć kontrolom teritorije. Urbane bande – Area bojs iz Lagosa, metropole sa više od 15 miliona stanovnika – maltretiraju lokalno stanovništvo. Po ulicama i kvartovima gradova kruže bande; taksisti, vozači autobusa, kamiondžije, trgovci, prodavci i prolaznici, svi su prisiljeni da plaćaju „putarinu“.

„To je naša teritorija, tu smo odrasli i tu delujemo“, objašnjava Ikečukvi, zaposlen u tržnici u Lagosu. Lice mu je puno ožiljaka, stalno nosi bokser u ruci. Svi koji prođu pored njega mora da plate danak. Ako ide u neku drugu zonu, i tamo će morati da plati. Takvo je pravilo.

Porez na geto

Sedamnaestogodišnji Sem koji živi na istočnoj periferiji Londona priznaje da u školi ne ide u toalet jer „svi znaju da se tamo ide zbog fiksanja“. On strahuje da ne naiđe na nekog ko se drogira. Osim narkotika, i nezakonito posedovanje oružja u Velikoj Britaniji je u ogromnom porastu. Broj vlasnika oružja je za manje od jedne decenije upetostručen. „Poznajem ljude koji mi odmah mogu nabaviti pištolj“, tvrdi Džon, pripadnik bande u londonskom kvartu Hekniju.

Prema tvrdnjama istraživača, svojevrsna kolonizacija najsiromašnijih urbanih kvartova na Zapadu, u organizaciji organizovanog kriminala, podstaknuta je nezainteresovanosti države-tržišta za uslove života u tim zonama. U osnovi takvog odnosa je izborna beznačajnost stanovništva siromašnih kvartova – većina njih uopšte ne izlazi na izbore i ne glasa. Nezainteresovanost država za najsiromašnije stanovništvo barakopolisa u bilo kojoj zemlji, istraživači su nazvali “porez na geto“, ilustrujući ga brojnim primerima koji pokazuju zbog čega siromašni ne mogu da se uzdignu na društvenoj lestvici. I zbog čega su prinuđeni da žive po pravilima koje određuju lokalne bande.

Primera radi, Institut iz Bruklina je 2006. objavio rezultate istraživanja koji pokazuju da u Americi siromašni iste usluge plaćaju više nego pripadnici srednjeg sloja stanovništva. Porodice sa niskim primanjima za svakodnevni život godišnje izdvajaju nekoliko hiljada dolara više od onih sa visokim prihodima, samo zato što su siromašni i što žive u getima.

Matematika je neumoljiva. Oko 4,5 miliona porodica s niskim prihodima u Americi kredit za kupovinu automobila plaćalo je dva procenta više u odnosu na porodice iz srednjeg sloja, a osiguranje vozila je u siromašnim kvartovima od 50 do 1.000 dolara skuplje u odnosu na bogate delove grada. I osiguranje kuće njih košta i do 400 dolara više godišnje nego stanovnike bogatih kvartova.

Osim toga, siromašni kupuju u radnjama sa odloženim plaćanjem, sa izuzetno visokim kamatama. Tako im na otplatu tog duga ide i 60 odsto ukupnih primanja. Primera radi, televizor koji košta 200 dolara oni na kraju plate 700 dolara! Zbog toga ne iznenađuju snimci pljački u kojima se iz prodavnica uglavnom iznose tehnika i hrana.

Pročitajte još: Istine i zablude o mafiji II deo

I banke često stavljaju na crnu listu siromašne kvartove. U luksuznim kvartovima Los Anđelesa u kojima žive ljudi sa visokim prihodima, jedna banka pokriva 4.000 stanovnika. S druge strane, u Komptonu, siromašnom kvartu u istom gradu, 25.000 stanovnika na raspolaganju ima samo jednu banku. U velikim bankama siromašni nemaju pristup jer je za to potrebno položiti novac koji oni nemaju, ili im prihodi nisu dovoljni kako bi u njima otvorili račun. Zbog toga u Komptonu postoje stotine alternativnih finansijskih „institucija“. U takvim siromašnim područjima naplata čeka vrednog 500 dolara u menjačnici košta 50 dolara više nego u banci, a za kratkoročni kredit plaća se godišnja kamata od 400 odsto, što je 35 puta više od prosečne kamate obračunate na kreditne kartice u Kaliforniji.

Plemenska kultura

Prve žrtve urbane kolonizacije kriminalaca su mlade generacije. „Kriminal je veoma raširen, ima puno dilera droge, pa je broj ubistava na području Forest Gejta visok“, objašnjava londonski reper Plen B.

Forest Gejt se nalazi na periferiji Velike Britanije gde žive multietničke zajednice organizovane u bande koje kontrolišu kvartove i međusobno neprekidno ratuju. Kriminalci iz siromašnih delova se opisuju kao građani „neprilagođenog ponašanja“, kao neprijatelji modernog doba, što je tipičan eufemizam vlasti jer u tim kvartovima vlada mučna atmosfera nepoverenja.

Strah, kao osnovno obeležje tog ambijenta, tera milione mladih da potraže utočište u modernim plemenskim enklavama na području pod kontrolom neke bande. Isto je i u Velikoj Britaniji. „Ako pripadaš bandi, niko te ne dira“, kaže Sem iz predgrađa Londona.

Bande se stalno bore za svoje omeđene enklave u kojima vlada određen način života. „Naša teritorija je jedino mesto koje imamo. Tu se osećamo sigurno“, potvrđuje pripadnik bande iz Londona.

Odgovornost za to snosi globalizacija; dezintegracija društva pogoduje razvoju bandi, a porast broja bandi je samo reakcija, potreba za sigurnošću unutar ograničene teritorije. Takav moderni plemenski identitet nema korena u istoriji, pa vraćanje u vrednosti iz prošlosti služi kao uteha u teškim svakodnevnim mukama.

„Plemenska kultura postaje prostorni kavez bez izlaza“, kaže Plen B. Posle dvogodišnjeg studiranja na Univerzitetu u Eseksu, udaljenom svega dvadesetak kilometara od Forest Gejta, on je napustio studije: „Nisam sebe video u engleskoj provinciji, to je za mene previše zatvorena sredina. Volim grad, mada ima puno kriminala i svih tih gluposti. Ali, ima i puno ljudi koji misle i shvataju šta se dešava. Ako živiš u provinciji, ne možeš da vidiš stvarnost“.

Današnje bande se protiv straha bore nasiljem koje je postalo stil života. U britanskom dokumentarnom filmu „Ratovi bandi“ lider jedne od londonskih bandi, Taba, tvrdi da će nasilje „uvek trajati jer su ljudi, u suštini, nasilni“. Nasilje se hrani simbolima kao što su čast i ponos. Nasilje je mera za određivanje pripadnosti ili obijanja da se uđe u bandu. To je istovetni jezik koji koristi Ndrangeta.

Pripadnici bandi su geografski i emotivno vezani za kvart u kojem su rođeni i odrasli. Oni ne poznaju spoljni svet i ne uspevaju da izađu iz tog začaranog kruga.

Čekanje na najgore

„Kada ste jednom unutra, više ne možete da izađete, bar ne živi“, kaže Edvin iz Mare Salvatruča u Vili Marioni, naselju baraka na periferiji San Salvadora.

„Za nas je Mara velika porodica. Ako joj pripadaš i ostaneš u svom naselju, niko ne može ni da te pipne. Van njega, moraš da budeš veoma oprezan“, objašnjava Kid star (30), koji od svoje 17. godine pripada bandi Ms-13. Svet van „obeležene“ teritorije, globalno selo, deluje im preteće.

Da bi neko postao član modernog plemena mora da položi težak ispit. Budući mareos mora da uradi ono što su satanističke sekte zahtevale od svojih budućih pripadnika – da ubije! Budući mareos mora da pogubi člana druge bande, ili bar da prisustvuju pogubljenju.

„Prvi put sam video ubistvo kada sam imao deset godina. Mesec dana sam sanjao mrtvaca kako mi se približava s glavom u rukama. Vremenom navikneš na ubistva i ako tvoj prijatelj ubije pripadnika neke druge bande, ti si zadovoljan i čak ga i mučiš dok umire“, priča jedan od njih.

Pročitajte još: Najveća moć i pad sicilijanske mafije

Pravila društvenog ponašanja bandi su strogo određena u celom svetu. Nov je osećaj bliskosti sa smrću, što pre početka globalizacije nije bilo njihovo obeležje. „Važno je živeti punim životom“, mudruje Nečo, član bande Ms-13 koji je na grudima istetovirao imena svih ubijenih prijatelja. „Takav je život nas gangstera. Ostaješ sa svojom bandom i zaštićen si. Ali znaš da ne možeš razmišljati o budućnosti, nema budućnosti, postoji samo sadašnjost.“

Zbog svakodnevnog susreta sa smrću, članovi bande žive od dana do dana. Politički zapadnjački poredak im je potpuno stran, ali im je zato bliska kineska misao da ništa nije večno i da zato sve treba uraditi odmah, jer postoji samo sadašnjost.

„Već sutra možeš biti mrtav. I koga to zanima? Posle smrti ću ići u pakao i tamo ću ponovo videti sve svoje prijatelje“, veruje Nečo. Oni podsećaju na atentatore samoubice. Strah u njihovim glavama mitove pretvara u stvarnost.

„Ponekad me pogodi ono što pročitam u novinama: zločin zbog časti i takve neke stvari. Znam da se to dešava blizu moje kuće i onda sve te strašne stvari ispričam kroz pesmu. Pesimista sam u životu, ne znam za drugo. Očekujem samo najgore i uvek mislim na najgore“, kaže Plen B.

Hip-hop muzika je globalni način širenja novog plemenskog borbenog duha usmerenog protiv establišmenta.

„Ko je ubio Sarovivu da bi zaradio od nafte? Neki vojnik! Ko je ubio moju zemlju da bi zaradio od nafte? Jedan vojnik!“, peva kreolski rep pevač koji protestuje protiv eksploatacije njihove teritorije u delti reke Niger u Nigeriji.

Reperi su pesnici i filozofi novog doba. „Ja pevam o životu na ulici, o smrti mojih prijatelja, pevam za decu, jer je i poezija oružje“, poručuje grupa Santos Negros iz Karakasa u Venecueli. Reperi žive u naseljima od baraka u Srednjoj Americi i Africi, ali i u centru zapadnih gradova. Njihova muzika koja se oslanja na gripot i bitboks prihvaćena je kao kultura bandi. Borbe među plemenima, bandama, glavni su umetnički izraz hip-hopa. „Dok pravimo muziku“, objašnjava londonski reper Maks, „to izgleda kao stalna međusobna borba“.

Ukratko, zaključuje Maks: „Rep nema veze sa socijalizmom. Rep znači nametnuti svoju grupu“.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar