ZATVORENI BEZ REŠETKI: Povratak na rizičan put

ZATVORENI BEZ REŠETKI: Povratak na rizičan put

Shutterstock


Od trenutka uvođenja mera ograničenog kretanja, prisiljavanja na dugotrajan boravak u zatvorenom prostoru i uskraćivanja socijalnih kontakata u evropskim zemljama, upozorenja na izvesne negativne posledice po stanovništvo vrlo brzo su se pokazala utemeljenim. Ukoliko bi se, na osnovu tromesečnog iskustva stručnjaka, psihičko stanje velikog broja Evropljana prinuđenih na uvođenje rigoroznih mera izolacije moglo opisati u nekoliko konstatacija, one bi novinski kratko glasile:

“Psihološko vanredno stanje”, „Sve više ljudi u krizi”, „Mnogima je tek sada potrebna pomoć”, „Karantin nagomilao mentalne probleme”, „Kuća je postala pakao”…

U prvoj liniji relaksiranja građana, privikavanja na okolnosti koje su u međuvremenu gotovo zaboravljene kao svakodnevne aktivnosti, nalaze se psiholozi. A njihove pretpostavke su poražavajuće. Pojedini se ne ustežu da tvrde kako građanima širom Evrope preti svojevrsni cunami mentalnih nevolja usled problema nagomilanih tokom perioda izolacije i karantina zbog epidemije koronavirusa.

Stručnjaci su naročito zabrinuti da deca i stariji nemaju neophodnu podršku s obzirom na to da su i dalje zatvorene škole, a prisutan je i strah od bolnica, jer su upravo one u ogromnom broju predstavljale žarišta pandemije.

“Već sada vidimo razoran uticaj Covid-19 na mentalno zdravlje, sve je više ljudi u krizi“, izjavio je pre nekoliko dana profesor Vendi Bam, predsednik britanskog Kraljevskog koledža za psihologiju. U anketi koja je sprovedena među 1.300 psihijatara širom Velike Britanije, čak 43 odsto njih je ukazalo na značajan porast hitnih slučajeva.

Shutterstock

Shutterstock

“Zabrinuti smo i za ljude kojima sada treba pomoć, ali je ne dobijaju. Naša bojazan je da karantin nagomilava probleme koji bi potom mogli da dovedu do eksplozije istih”, rekao je Bam. Većina od 1.000 građana koji su učestvovali u ispitivanju odgovorila je da im je od početka pandemije mentalno zdravlje pogoršano zbog poremećaja dnevne rutine.

Nimalo bolji rezultati nisu u Španiji i Italiji, a istraživanja na istu temu organizovana su i u Srbiji.

Pandemija loših vesti 

Gotovo istovremeno sa britanskim, i italijansko Društvo psihijatrije izdalo je saopštenje koje je javnost protumačila kao alarm. Posle tri meseca izolacije u kući kod velikog broja građana ove zemlje primetan je takozvani sindrom zatvora, straha od spoljašnjeg sveta, nazvan tako zbog osuđenika koji se posle duge izdržane kazne plaše suočavanja sa realnim svetom van zatvorskih zidova.

Prevedeno na jezik današnjeg trenutka, to je strah ljudi da napuste kuću u kojoj su proveli poslednja tri meseca, gde se osećaju sigurno, a plaši ih spoljašnji svet i mogućnost da se zaraze. Ovu vrstu bojazni u velikoj meri podstiču stručnjaci koji, ne s lošom namerom, neprekidno ponavljaju da epidemija nije prošla, virus nije savladan, da je pronalazak vakcine vremenski veoma daleko, a mogućnost drugog talasa pandemije gotovo izvesna.

Možda procene deluju preterano, ali tamošnji psiholozi veruju da najmanje milion Italijana već pati od ovog poremećaja. Simptome koje navode da ne bi trebalo potceniti jesu nesanica i iritiranost. Naravno, najteže su pogođene osobe koje se slabije prilagođavaju drastično promenjenim uslovima, kao i oni koji odranije imaju druge psihološke probleme.

Prema poslednjim istraživanjima sprovedenim u Italiji, Španiji i Engleskoj, stres, anksioznost, depresija, strah od gubitka posla, rad na daljinu u skučenim stanovima i besparica uticali su da 41 odsto Italijana, 46 odsto Španaca i 42 odsto Engleza rizikuju da iz pandemije izađu sa mnogim psihološkim problemima.

Psihijatar Paolo Krepe smatra da se epidemija koronavirusa pretvara u psihološku, verujući da će psihološka šteta biti jednaka, ili čak veća od ekonomske štete koju će pretrpeti pojedinci i države.

“Spasiće se oni koji razmišljaju, koji prave planove. Pošto se ne možete kretati, barem pomerite mozak”, preporučuje psihijatar. On dodaje da niko realno ne može da kaže šta će se dogoditi po okončanju epidemije, kada i kako će se Italijani koji ne vide sunce mesecima vratiti rutinskom, normalnom životu:

“Čini mi se da postoje znakovi uzajamne netrpeljivosti dela stanovništva. Roditelji protiv dece. Deca protiv roditelja. To je klima italijanskih porodica. Slažem se sa filozofom koji je presudio da je kuća postala pakao”.

Povezane vesti – Kako ponovo sačuvati sačuvane?

Kako objašnjava, donedavno mnogi ljudi nisu poznavali svoj dom. „Da, kupili smo ga, ali ga nismo živeli”, kaže, dodajući da mnogi nisu dobro upoznali ni članove porodice s kojima dele dom:

“Pre koronavirusa porodicu su činili ljudi koji su ustajali i odlazili u kancelarije, u kompaniju. Deca su morala da slede kruti plan puta: škola, nastava muzike, sport, druženje u kući… Sada prolazimo masovno eksperimentisanje, čitave porodice su među četiri kućna zida, bez ikakvog sigurnosnog ventila. Frustracija boravka u kući već se pretvara u bes, a ljutnja ima mnoga lica. Ne mislim da će biti masakra u italijanskim porodicama. Ali, sadašnje stanje je velika patnja za porodice koje su opterećene decom, za parove koji nisu navikli da 24 sata dnevno budu zajedno…”

 

Već u prvom istraživanju sprovedenom posle uvodne nedelje izolacije u Italiji, čak 93 odsto ispitanih je priznalo da je osetilo bar malu anksioznost, 42 odsto njih očigledan pad raspoloženja, a 28 odsto je imalo problema sa spavanjem. Italijansko ministarstvo zdravlja, koje građanima pruža besplatno onlajn savetovanje, upozorilo je na „psihološko vanredno stanje”, navodeći da ljude može „preplaviti strah od podmuklog virusa koji nam je zabranio da se grlimo i budemo jedni blizu drugih”. Oko 9.000 psihologa u ovoj zemlji je uključeno u program koji nudi telefonske i video konsultacije radi borbe protiv posledica dnevnog izveštavanja o broju žrtava, ratobornih scena i mogućnosti lake zaraze ako napuste svoje kuće. Scene u kojima se Italijani pesmom i humorom bore sa izolacijom, davna su prošlost.

Poželjno i opasno

Takozvani sindrom zatvora jasno je definisan faktorima koji obeležavaju zatvorske uslove: usamljenost, fizička i psihička neaktivnost ili iscrpljenost, neizvesnost trajanja, loši uslovi boravka, međusobni odnosi zatvorenika, što u današnjim okolnostima znači među nekim ukućanima, ali i eventualni grub odnos stražara – što sada predstavlja odnos vlasti i zaprećene kazne za kršenje nametnutih mera. Zatvorski uslovi nisu prihvatljivi za uobičajenu životnu socijalnu sredinu, pa su očekivana psihopatološka ponašanja, a određeni nivo zabrinutosti ljudi je sasvim normalan.

Psihijatar Borvin Bandelov iz nemačkog Getingena kaže da su se ljudi razvili u društvena bića da bi preživeli, tako da je izolacija neprirodno stanje za većinu, što može uzrokovati da se kod nekih razviju uslovi za patološki očaj. Kao važan aspekt borbe za smanjivanje dugoročnih negativnih efekata izolacije Bandelov navodi prihvatanje činjenice da smo svi u istoj situaciji, ali da borbu za normalnost urušavaju naleti loših vesti. Zbog toga je u Nemačkoj pokrenut informativni servis pod nazivom „Bez straha”, koji dvaput dnevno objavljuje kratki pregled vesti kako bi ljudi bili informisani, a „ne preplavljeni strašnim pričama”.

Iako u ovom trenutku nije u prvom planu kao problem, pojedini stručnjaci navode da nije isključeno da se kod izvesnog broja ljudi pojave simptomi socijalne fobije, koja u uobičajenim okolnostima predstavlja nerazumljiv, preteran strah od odlaska u društvo, pa čak i od samog prisustva i pogleda drugih ljudi. Jedna od posebnih odlika može da bude intenzivan strah od neposrednog dodira sa drugim ljudima, na čemu će se u strahu od zaraze virusom Covid-19 još dugo insistirati, a razvija se do faze straha od kontakta licem u lice, oči u oči.

Socijalna fobija može da varira od blage zebnje i nelagodnosti do paničnog straha pri samoj pomisli na izlazak među ljude.

Njeno poreklo je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida i osećanja krivice… Ponešto od navedenog ne samo da je prisutno u novom načinu života s kojim smo suočeni poslednjih meseci, već se apostrofira kao poželjno socijalno ponašanja. Izvesno je da to kod nekih može prouzrokovati zbunjenost, ali i neprihvatljive, moguće i ekstremne reakcije prema drugim društvenim kriterijumima.

Španski klinički psiholog Albert Soler upozorava na opasnosti pokušaja da se ostane lažni optimista po svaku cenu:

“Kada su stvari loše, biti pod pritiskom da se ostane pozitivan može da bude dodatno štetno. Pozitivizam na Instagramu je opasan i u najboljim vremenima, sada je još gore”.

Što se tiče praktičnih saveta, psiholozi naglašavaju da treba održavati kontakte, biti zaokupljen i aktivan. „Pasivnost nije od koristi. Pasivnost vas čini uznemirenim i povećava anksioznost“, uverava Rosela de Leonibus, psiholog iz Peruđe.

Shuttesrstock

Shutterstock

I vlasti u Belgiji savetuju svoje građane da kuvaju, čitaju, rade u bašti i da uspostave rutinu, a ne da provode dane na društvenim mrežama.

Možda je neumesno navoditi kao temu za razmišljanje u postojećoj situaciji, ali eksperimenta od pre 50 godina, koji je smatran za jedan od najmanje etičnih psiholoških eksperimenata svih vremena, pojedini psiholozi ponovo su se prisetili. Stanfordski zatvorski eksperiment proučavao je psihološke efekte koji zatvorsko okruženje može da ima na ponašanje ljudi. Naime, 1971. godine u podrumu zgrade za psihologiju Univerziteta Stanford napravljena je imitacija zatvora, a 24 studenta muškog pola nasumično izabrani da igraju ulogu zatvorenika, odnosno čuvara, tokom dve nedelje.

Studenti su se prebrzo i previše uživeli u svoje uloge, postajući agresivni do tačke nanošenja psiholoških povreda i mučenja. Čak je i profesor psihologije Filip Zimbardo, koji je nadgledao eksperiment, podlegao njegovim efektima dozvoljavajući da se zlostavljanje sprovodi. Eksperiment je obustavljen posle samo šest dana usled intenzivnosti,
pokazavši da neobične situacije mogu da izazovu neprihvatljiva ponašanja. Važnu sponu ovog eksperimenta sa 2020. godinom predstavljaju obaveze koje su građanima nametnute ukoliko žele da izbegnu kažnjavanje od strane onih koji su ih propisali. No, to je, kažu psiholozi, zasad još daleka tema za poređenje.

Razoren ritam 

Početkom maja, kada je u Srbiji najavljeno popuštanje uvedenih ograničenja zbog pandemije koronavirusa, saopšteni su i prvi zvanični podaci o broju ljudi koji su tokom prvih mesec i po dana tražili psihološku pomoć. Od 16. marta, od kada je Ministarstvo zdravlja Republike Srbije uvelo posebnu liniju za psihosocijalnu podršku svim građanima tokom epidemije Covid-19, preko ove linije za pomoć se obratilo više od 3.700 građana. Tom broju bi trebalo dodati i pozive privatnim psihijatrijskim udruženjima i brojnim drugim ustanovama koji za sada nisu obrađeni.

“U protekle dve nedelje imali smo povećan broj poziva. Prošlo je mesec dana izolacije i restrikcije kretanja i oni ljudi na koje je to izuzetno stresno delovalo se sada javljaju sa simptomima anksioznosti, insomnije, odnosno nesanice, i nekim depresivnim simptomima. Za njih imamo rešenje, tu brzu intervenciju u krizi, a takođe im stavljamo na raspolaganje i našu službu urgentne psihijatrije koja radi 24 sata dnevno”, izjavila je dr Ivana Stašević Karličić, v.d. direktora Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”.

Više pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar