Zločinac kojeg su čuvale usedelice

Zločinac kojeg su čuvale usedelice


Gotovo 18 godina trajala je potera za Vinkom Pintarićem. Ubio je petoro ljudi, ranio dvojicu policajaca, komšiju, ženu kod koje se krio, otimao je, krao, provaljivao…

 

Posle brojnih neuspešnih pokušaja da uhvate serijskog ubicu Vinka Pintarića, 50 policijskih specijalaca dalo se u poteru koja će po šumama i selima trajati punih 11 meseci. Kada je konačno ubijen hicem u glavu nakon opsade kuće u kojoj se skrivao, Pintarić je sahranjen bez obeležja na zatvorskom groblju u zatvoru Lepoglava.
“Mislili smo da ćemo ga brzo uhvatiti. Bili smo u zabludi. Sa 50 specijalaca sam se prebacio iz Zagreba u Zabok. Puna ratna oprema. Od rane zore do mraka češljali smo šume, livade i vikendice. Na tom području ima 10.000 vikendica! Svaku smo morali da pretražimo. Bilo je puno lažnih uzbuna. Dnevno smo pretraživali oko 30 kilometara kvadratnih”, ispričao je 20 godina kasnije Mate Laušić, koji je na terenu rukovodio akcijom “Prsten”, nazvanom tako jer se radilo o teritoriji oko Zagreba.

Najava ubistava

Pintarić je rođen 1941. u selu pored Bjelovara. Oca Iliju ubili su partizani optužiši ga da je sarađivao s ustašama. Kada mu se majka posle nekoliko godina preudala, očuh, alkoholičar, godinama ga je maltretirao i tukao. Kasnije je govorio da bi trebalo da “osveti oca”. Kao mlad se interesovao za vatreno oružje koje je koristio za krivolov. U nekoliko navrata policija mu je oduzimala nelegalno oružje. Iako visok samo 162 centimetra, bio je veoma snažan.
Njegov prvi brak trajao je nekoliko meseci. Zlostavljao je ženine roditelje, zbog čega je proveo više meseci u zatvoru. Kada je izašao, preselio se u Zabok i oženio Katicom Tisanić, razvedenom ženom sa detetom. Sagradili su kuću i dobili ćerku. Neko vreme je bio dobar muž i otac.

Prvo ubistvo počinio je 26. aprila 1973. Tog dana je tražio posao u lokalnoj fabrici, ali su ga odbili. Otišao je u kafanu, napio se i na putu kući sukobio sa komšijama, otišao u kuću po pištolj, ubio komšiju i ranio njegovog podstanara. Krio se 18 dana, a onda ga je policija odvela u psihijatrijsku bolnicu na procenu, odakle je pobegao. Pošto je sumnjao da ga supruga vara i pomaže policiji, 24. oktobra je otišao do kuće, ubio je i pobegao. Opet je bio pijan kada je počinio zločin. Uhapšen je tek godinu dana kasnije.

Osuđen je za dva ubistva, pokušaj ubistva i ugrožavanje komšija pucanjem na njihove kuće. Priznao je zločin, ali se izjasnio da nije kriv tvrdeći da je ubistvo počinio pijan. U novembru 1974. osuđen je na smrt, ali mu je kazna preinačena na tadašnjih maksimalnih 20 godina zatvora. Iz zatvora Stara Gradiška je pobegao posle osam godina, 21. februara 1982, kada je jednostavno dopisao svoje ime na spisak zatvorenika koji se puštaju na slobodu. Pet dana kasnije je u pismu svom advokatu najavio da će da ubije mnogo ljudi.

Boni i Klajd

Šuma mu je bila dom, u njoj se odlično snalazio. Nije imao jatake. Meštani su mu pod prisilom, često na nišanu, davali hranu i prenoćište, ponekad i municiju i prevozili ga od mesta do mesta. Pomagali su mu svi, od straha bi retko ko policiji nešto prijavio.

Policajci su se prerušavali u veterinare i u kombiju obilazili sela. Drugi su kao službenici Elektroprivrede proveravali kuće i pomoćne objekte. U nekima su pronašli njegove tragove. Jednog policajca su prerušili u zatvorenika iz Lepoglave koji je u bekstvu, pa je tumarao po selima i pokušavao da nađe Pintarića. Dvojica su kao trgovci kombijem obilazili sela i prodavali drangulije, jedan se tajno ubacio u seosku trgovinu mešovitom robom i kao prodavac gledao da li neka od žena kupuje veće količine mesa, hleba ili alkohola.

Policija je saznala da Pintarić po raznim selima ima ljubavnice. “Bio je to seoski polusvet, siromašne usedelice ili razvedene žene koje su živele na kraju sela i sa svima bile posvađane. U Vinku su videle zaštitnika i nekoga ko će im kupiti meso i vino. Bio je njihov spasitelj”, ispričao je Laušić. Jedna od tih žena, Barbara Šipek, bila mu je najdugotrajnija pratilja. Upoznali su se kad je Pintarić iskočio iz kukuruza i tražio vode. Ona ga je pozvala u kuću. Kasnije su zajedno odlazili u brojne provale.

Kada je policija uhapsila Barbaru u aprilu 1983, on je upao naoružan sačmaricom u kuću porodice Kucelj i zapetio da će ubiti 30 ljudi ako Barbara ne bude puštena. Međutim, Kuceljevi su uspeli da ga iznenade i savladaju povredivši ga satarom, zbog čega više nije mogao da koristi desnu ruku.

Optužen je za pretnje, pokušaj ubistva i za provale. Ponovo je osuđen na 20 godina i poslat u Lepoglavu. Zbog dobrog vladanja posle šest godina, 3. septembra 1989. godine dobio je slobodan dan, ali se nije vratio u zatvor. Vratio se odmetničkom životu i obijao vikendice. Barbara je umrla od trovanja alkoholom u svom krevetu nekoliko meseci nakon što je Pintarić ubijen.

U junu 1990. policija je dobila informaciju da je viđen u blizini Zaboka. Policajci su razgovarali sa Rudolfom Belinom, vlasnikom obližnje vikendice, kojeg je nekoliko dana kasnije Pintarić ubio jer je mislio da ga je izdao. Ubrzo je ubio i Štefa Kišura, a peta žrtva bio je prolaznik Božo Habek, ubijen 2. avgusta 1990. jer je upitao paranoičnog Pintarića “tražite li koga?”. Policija je pod hitno morala da menja taktiku.

Noć u potoku

Posle višemesečne potere po šumama, policajci koji su ga jurili dobro su upoznali njegove navike. Ipak, prva prilika da ga uhvate ukazala im se tek kad ih je Vinko sam nazvao telefonom. Pintarić je upao u kuću starijeg bračnog para. Kada se najeo, nazvao je s njihovog telefona dežurnog policajca u Bjelovaru.
“Razgovor je trajao četiri sata. Znao je policajca kojeg je nazvao i pričao mu je o svemu. Imao je potrebu da objasni svoje postupke. Dok ga je šef smene zadržavao na telefonu, mi smo krenuli. Jedini problem je bio što nismo znali gde idemo”, ispričao je Laušić. Tehnika iz tog vremena nije omogućavala brzo otkrivanje lokacije poziva, ali relativno brzo su saznali odakle zove i bjelovarski policajci okružili su kuću. Čekali su specijalce. Ali Pinta je izašao iz kuće. Učinilo mu se da vidi senku kod kukuruzišta. Na sekund je upalio i odmah ugasio svetlo u dvorištu, spazio policajca koji je stajao umesto da leži i opalio iz lovačke puške. Pogodio ga je u rame i pobegao.

U drugoj situaciji lovili su ga kroz šumu. Specijalac je stao iza drveta, ali ga je Pintarić ranio. Tražili su ga sa psima koji su trag izgubili kod nekog potoka. Odustali su od potere. Dan kasnije shvatili su da je celu noć ležao u potoku, samo mu je glava virila. Pronašli su deo odeće u obližnjem mlinu gde se sušio.
Konačno, u maju 1991. dobili su informaciju da je u poseti svojoj ljubavnici Ankici Buhinček. Napravili su zasedu oko kuće u blizini. Treće noći policajci su videli čoveka kako izlazi iz šume i prilazi kući. Pozvali su specijalni tim iz Kumrovca i kuća je opkoljena.

Kada je Pintarić ujutru izašao iz kuće, pozvan je da se preda, ali je on zapucao. U kratkoj razmeni vatre je ranjen i pobegao je u kuću. Odbijao je da se preda. Tražio je svog advokata. Kada je advokat došao, Pintarić ga je zvao da uđe u kuću, što policija nije dozvolila. Po podne je bilo jasno da se neće predati, pa je policija ispalila suzavac u kuću. Pintarić je zatim ranio Ankicu u stomak optužujući je za izdaju i ponovo otvorio vatru prema policiji. Jedan od policajaca je upao unutra i ubio ga.

Kada je konačno usmrćen hicem iz policijske sačmarice, za njim je ostala jedino puna torba novinskih isečaka o njegovim “podvizima” koje je čuvao do smrti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar